Laguna - Bukmarker - Martinova „Vatra i krv“ podiže dosadašnju konstrukciju na novi nivo - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Martinova „Vatra i krv“ podiže dosadašnju konstrukciju na novi nivo

Prošlo je osam godina od kada je Džordž R. R. Martin objavio poslednji roman iz serijala „Pesma leda i vatre“. „Ples sa zmajevima“ je bio tek peti deo planiranog sedmotomnog serijala. Decenija bliži kraju, a nemamo ni datum izlaska šeste knjige. Umesto toga dobili smo „Vatru i krv“, knjigu koja će mnogima izgledati kao sedamsto i kusur strana u pogrešnom pravcu. Nova knjiga nas vraća tri stotine godina u prošlost, pletući makroistorijsku generacijsku sagu o raznim Egonima i njihovim sestrama koje su ženili.

Ja obožavam ovu knjigu. „Vatra i krv“ je velika, nesavršena, gomila odličnih priča Martina Nesputanog, koju nisam mogao da spustim do poslednje stranice. Ako pristupate knjizi kao obožavalac drugih romana iz sage „Pesma leda i vatre“, ili ako ste samo ljubitelj serije „Igra prestola“, osetićete da se autor zabavljao pišući. Možete zamisliti Martina kako pravi pauzu od rada na „Vetrovima zime“ da bi zabeležio neku pozadinsku informaciju: recimo ime čukundede nekog manje bitnog lorda, pa imena dece tog čukundede. Možda se ta deca nisu najbolje slagala? Da li je postojala druga žena? Možda je njegova smrt izazvala krvavu borbu za nasledstvo, a njegova ćerka bila briljantan vojni komandant! U kojoj bici je ona poginula? Beležnica se puni slučajnim detaljima, dovoljnim da tajnama ispuni deset zamkova. I kako je Rejmond Čendler (za malo) imao običaj da kaže: „Kada si u sumnji, vrata će se otvoriti i zmaj će ušetati“.

„Vatra i krv“ je vrlo različita knjiga od glavnih romana o Vesterosu. Martinovi britki dijalozi su tu u sprezi sa formalnim arhaičnim opisima. U pitanju je metatekst, koji je navodno pisao velemeštar Gildejn, učenjak iz Citedale. Kao i svaki drugi dobar (fikcionalni) istoričar, Gildejn se oslanja na svoj (fikcionalni) istraživački rad. Najviše citira dozvoljene izvore koje su napisali nepouzdani zvaničnici i memoare najverovatnije pune laži. On pominje popularne poeme koje pretvaraju u mit davne događaje, a odbacuje folklorne priče seljaka, iako se u njima možda krije istina.

Martin je veliki ljubitelj istorije, fasciniran dosadnim ali nužnim obavezama vladara. Stoga je ovo knjiga u kojoj bogoliki jahači zmajeva raspravljaju o reformi poreza. Ali knjiga obiluje i mnoštvom tračeva, koje je Gildejn nevoljno zapisivao, tihih glasina da je ser taj i taj spavao sa gospom tom i tom... a ser je verovatno zaveo i tu i tu gospu... čiji je prvi muž bio lord taj i taj... iako je njihov sin jako ličio na čoveka za koga se ta i ta gospa udala nakon što se taj i taj lord slučajno sapleo i završio na oštrom kraju nečijeg mača.

„Vatra i krv“ se najviše bavi istorijom Targarjena na Vesterosu. Počinje sa dolaskom Egona Osvajača na Vesteros i završava se nekih 150 godina kasnije. (U planu je drugi tom). U knjizi pratimo uspon u propast, a potom pad u legendu nekoliko generacija porodice Targarjen. Na prvom mestu Egona Osvajača i njegove sestre-žene, Visenije i Renire. Sveto Plavokoso Trojstvo fantazijskih stereotipa: jedan pouzdani vladar, jedan strahoviti ratnik i jedan sanjivi istraživač. Potom pratimo njihove potomke i potomke njihovih potomaka kroz decenije koje su usledile. Postojao je još jedan Egon koji je voleo da se zabavlja, treći koji je jedva pričao, i četvrti koji nije ni bitan... Postojali su glupi kraljevi koji se nisu razumeli u politiku, i zlobni oportunisti u stanju da izrežiraju četvorostruku izdaju.

Martinovu „Vatru i krv“ je najlakše uporediti sa Tolkinovim „Silmarilionom“. Čak je i Martin u jednom intervjuu poredio svoje delo sa Tolkinovim, šaljivo ga nazvavši „Grrmilion“. Martin je strastven ljubitelj Tolkinovog dela, ali njegov tekst za razliku od Tolkinovog ima potpuno drugačiju svrhu. „Silmarilion“ je sastavljen iz Tolkinovih beležaka koje zapravo nisu bile predviđene za objavljivanje. Kristofer Tolkin ih je nakon očeve smrti prikupio, doradio i objavio. Od prve rečenice „Silamirilion“ se čita kao himna:

„Beše Eru, Jedini, koji se u Ardi zove Iluvatar; i on prvo stvori Ainure, Svete, koji behu izdanak njegove misli, i behu sa njim pre no išta drugo bi stvoreno.“ (Dž. R. R. Tolkin, „Silmarilion“, prevod Dubravka Popadić-Grebenarević)

Nalazimo se u vremenu pre vremena, i najveći kvalitet „Silmariliona“ leži u sposobnosti da dočara religijski mit stariji od bilo koje poznate religije. Sve priče ispričane u „Silmarilionu“ čitaocu stvaraju utisak da su uklesane u kamen, nepromenljive, bez obzira na to da li je u pitanju priča o ostrvskom kraljevstvu uništenom apokaliptičnom ambicijom; ili o strahovitom bogu senki koji iz svoje džinovske tvrđave izlazi noseći strahoviti malj; ili o nesrećnoj ljubavi dvoje zaljubljenih.

„Vatra i krv“ počinje potpuno drugačije, uvodnom rečenicom koja nas prenosi u tačno određeni vremenski tok:

„Meštrima iz Citadele koji vode povest Vesterosa Egonovo Osvajanje je već trista godina kamen temeljac. Rođenja, smrti, bitke i svi drugi događaji označavaju se kao pr. o. (pre osvajanja) ili p. o. (posle osvajanja).“

Ali već u sledećem pasusu imamo potpuno suprotan pristup, zanemaruje se konvencionalnu mudrost koju smo ustanovili: „Istinski učenjaci znaju da takvo datiranje nije ni izbliza precizno“, piše u tekstu. „Čak je i početni datum predmet izvesnih sporazuma.“

U „Vatri i krvi“ sva ponuđena semantika može da predstavlja parodiju nepouzdane istoriografije. Ništa nije izvesno. U tome leži istinski kvalitet ove knjige i Martinovog fantazijskog dela: poznati mitovi su demistifikovani, svi klišei su izvrnuti. Svaka krhka predstava nedstarkovskog heroizma je izbačena kroz metaforični prozor u metaforičnu jamu sa kočevima. Dobre namere propadaju jer se nesreće dešavaju. Monstruozni likovi će vas iznenaditi plemenitim delima, a plemeniti likovi će učiniti nešto nedopustivo. Centralna priče knjige razmotava sagu o „Plesu sa zmajevima“, potpunom cirkusu nezasluženih pretenzija i krvavih sukoba. Početni motivi se gube u krvoproliću, i oni koji ostanu da stoje poslednji nikada se ne osećaju kao pobednici.

Sve ovo može da zvuči „dekonstruktivno“, ili – još gore! – „realistično“. Martinova fantazijska istorija nije bolja od Tolkinove samo zato što likovi zabijaju jedni drugima nož u leđa, niti pruža dublje iskustvo jer Martin ne stavlja veliki akcenat na magiju. Ali jedan od fundamentalnih aspekata „Pesme leda i vatre“ je način na koji je Martin rašomonizovao svoj fantazijski pejzaž, deleći svoju priču između različitih (često suprotstavljenih) uglova. Obim „Vatre i krvi“ podiže tu konstrukciju na potpuno novi nivo. Pišući vekovima nakon što su se događaji koje opisuje desili, Gildejnov glas dodatno komplikuje igru prestola sudarom različitih percepcija i olujom spornih činjenica. Da li je Egon II bio heroj, drogirana budala ili izmanipulisani mamin sin? Gde je princeza Erea na svom zmaju odletela tokom usamljeničkog leta, i sa kakvom se neobičnom bolešću vratila? Svaka misteriozna smrt nekog lorda zahteva bar dve strane agatakristijevske misterije, listu mogućih krivaca, bez konačnog rešenja. Neki od glavnih likova ostaju potpuno nepoznati, i da dodamo generalnoj konfuziji: svi Targarjeni su – ceo taj rod predivnih, incestuoznih, superljudi – bar malo ludi, koje moć privlači kao plamen leptiricu.

Možete odbaciti ovu knjigu kao obično unovčavanje skiciranog a neiskorišćenog materijala, čišćenje tavana tokom duge zime dok čekamo novi roman o Vesterosu. Međutim, knjiga je prepuna detalja koji ceo serijal „Pesma leda i vatre“ guraju napred.

Pojedini događaji u knjizi neodoljivo podsećaju na uobičajenu klasičnu fantastiku: borbe zmajeva u letu ili diplomatski sukobi koji se rešavaju mačevima. Ali Martin je ljubitelj i političkih sapunica, tako da u knjizi imamo i inicijativu Malog saveta da pronađe ženu turobnom kralju, a sudbina kraljevstva zavisi od toga ko će kada zatrudneti. A postoje priče toliko nadrealne da ne bi mogle da funkcionišu ni u jednom drugom formatu; recimo o kralju kome neprijatelji opsedaju zamak, a on, u očajničkom pokušaju da dođe do još zmajeva, uzima veliko purpurno-zlatno jaje i seda na njega ne bi li se izleglo. Savršena prezentacija totalitarne impotencije.

Naracija je krvava, puna ubistava, ratova, epidemija i seksualnog zlostavljanja. A ako se pitate da li je Martin postao osetljiviji na određene interpretacije njegovog dela, pa, u „Vatri i krvi“ i dalje postoje tinejdžerke koje su prisiljene da se udaju za starce, poluistorijska „stvarnost“ koju je HBO rešio da izostavi iz serije na osnovu legitimnog principa koji glasi: bljaaaaaaak. Međutim, kontratežu tim surovostima nalazimo u liku kraljice Alisejn, koja putujući kraljevstvom osniva odbore ženskih građana. To dovodi do eksplicitnog političkog buđenja, zahtevaju se nova prava za žene, i okončanje tradicije prava Prve noći.

To je inspirisalo pravu navalu kompleksnih feminističkih pogleda. Ko god misli da je HBO-ova serija imala manji „silovateljski fetiš“, biće zgrožen određenim opisima u ovoj knjizi, gde su čitavi gradovi pretvoreni u pakleni pejzaž seksualnog nasilja i malicioznog nasilja. U stvarnosti, duboka istorijska percepcija je jedini način da se ispriča ova priča. Postoji jedna epizoda u „Plesu sa zmajevima“ u kojoj je svaki poznati lik, ili mrtav, ili izbrazdan ožiljcima do neprepoznatljivosti, ili potpuno lud od patnje. Da je knjiga napisana u klasičnoj narativnoj formi, bila bi nepodnošljiva za čitanje.

Čitajući, stekao sam utisak da je Martin naumio nešto vrlo lukavo. Postoji nešto uznemirujuće u vezi sa Targarjenima. Mnogo puta se pominje „čista valerijanska krv“ i uverenje da ih njihova drevna genetska istorija čini neranjivim. A opet, njihova sudbina je da propadnu praveći decu među sobom, kada ne pokušavaju da istrebe jedni druge. Priča o Targarjenima podseća na neku vrstu kolonijalne fantazije: njihova istorija jednim delom nalik je anglosaksonskoj, delom podseća na Trojance, i delom na mit o Kristoferu Kolumbu koji su savremeni istoričari raskrinkali.

Možda je teško nakalemiti prave istorijske događaje na sagu o ledu i vatri, a nejasni opisi regija van Vesterosa ne pružaju mnogo konteksta po ovom pitanju. I dalje mi nisu najjasniji Slobodni gradovi, i udaljene lokacije kao što su Ji Ti i Letnja ostrva. No, postoji nešto istinski korozivno u novonastaloj ideji da Targarjeni predstavljaju ekstremni portret eugenetsko-nacisitičke čiste rase, generacija ponosnih roditelja koji svi međusobno liče i planiraju venčanja svoje dece, braća i sestara.

Delovi knjige su ranije objavljivani kao zasebne novele. Čitajući ih u sklopu „Vatre i krvi“ pružaju dodatni kontekst celom serijalu. Ali „Vatra i krv“ mogu da se čitaju i kao zbirka samostalnih priča, od kojih neke imaju po nekoliko stotina stranica, a neke samo nekoliko pasusa. Ponekad će Martin napraviti pauzu u pripovedanju samo da bi nam pružio sočnu karakterizaciju određenih likova. Na primer, tu je Rekalio Rindun, gusar ljubičaste kose koji se kupa u lavandi i ružinoj vodici. Ili misteriozni Pastir, jednoruki ludi propovednik koji je podigao čitavu proletersku vojsku, snagom prosjačke retorike.

U meni postoji određena nit kritičko-obožavateljskog razmišljanja koje cilja na dramatičnu promenu koja se desila u serijalu „Pesme leda i vatre“ nakon veličanstvenog pokolja u „Oluji mačeva“. U „Gozbi za vrane“ i „Plesu sa zmajevima“, Martin je postao strastven ljubitelj birokratskih detalja, i njegova pažnja je odlutala daleko od Starkova i Lanistera. Voleti poslednja dva toma, znači voleti Grejdžoje i Martele, porodice čija je zaostavština bila, hajde da kažemo nepravedno zakomplikovana određenim odlukama koje su donete prilikom adaptacije knjiga u seriju.

„Vraćaj se Džonu, Deni i Arji!“ bio je implicitan zahtev obožavaoca, na koji su producenti serije rado odgovorili. Da li je to pravac kojim će Martinova priča ići u knjigama? Nemam pojma. Čini se da ga mnogo više zanima sudbina Arijane Martel. A i meni se nekako dopada način na koji je pristupio i opisao kompleksnost društva u Vesterosu, premeštajući moćne ratnike sa bojnih polja u svakodnevne političke zavrzlame. Jedna od Martinovih glavnih tema je moć, i to koliko je moć komplikovana. Zabavno je čitati o vatri i krvi, naravno, ali verujem da Martin nije slučajno sa najviše elana pisao o targarjenskom kralju koji se bavio infrastrukturom.

Neki čitaoci brinu zbog brzine kojom Martin piše. Ne smatram da će veličina serijala „Pesma leda i vatre“ zavisiti od završetka serijala. Zapravo, čitajući „Vatru i krv“ počeo sam da mislim da je završetak čak i nebitan. U ovoj knjizi, sumorna finalnost je uvod u nove početke, i sreća zlatne ere je uvod u nove tragedije. Čitaoci i gledaoci Martinove sage i sami kod kuće igraju igru prestola, raspravljajući koji će lik završiti na prestolu. „Vatra i krv“ dokazuje da u suštini nije bitno. Ko god „pobedi“ će otkriti da pravi problemi počinju u trenutku kada sednu na Gvozdeni presto. Svega se nekoliko vladara zadržalo na prestolu dovoljno dugo. I najuspešnija vlast će se završiti anarhijom, a zaostavština najmoćnijeg kralja biče razorena svađom njegove dece.

Teške teme, ali uprkos njima, roman „Vatra i krv“ se lako čita. Moja omiljena priča se bavi zanimljivim slučajem gospe Elise Farman, koja je promenila svoje ime u Alis Vesthil kada je pobegla iz plemićkog života. Postala je mornar, predvodeći ekspediciju podesila je kurs što je moguće dalje od poznatih obala njenog pređašnjeg života...

„Između Vesterosa i dalekih istočnih obala Esosa i Altosa, verovala je ona, leže zemlje i mora koji tek čekaju da budu otkriveni: još jedan Esos, još jedan Sotorios, još jedan Vesteros. Snovi su joj bili puni rečnih slivova, vetrometnih visoravni i vrtoglavo visokih planina s plećima u oblacima, zelenih ostrva bujnih pod suncem, čudnog zverinja koje čovek nikad nije ukrotio i neobičnog voća koje nijedan čovek nikad nije probao, zlatnih gradova što svetlucaju pod nepoznatim zvezdama.“

Ona je lik koji je izmaštan na fantazijskom kontinentu jedne osobe, koji mašta o sopstvenom fantazijskom kontinentu. Malo meta, pomalo autobiografski, ali ovo je srž žanra fantastike: priča o poluzaboravljenoj udaljenoj zemlji, koja vri od „nepokorene“ veličanstvenosti, a opet dovoljno drevnoj i civilizovanoj da je naseljena „zlatnim gradovima“.

Nikada nismo saznali šta se desilo Alis. Možda je pronašla svoj kontinent snova. A možda se zadovoljila alternativnim rešenjem i napisala knjigu o njemu.

Autor: Daren Franič
Izvor: ew.com
Prevod: Aleksandar Mandić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.