Nedavno je, u izdanju Lagune, objavljen novi roman Igora Marojevića, Majčina ruka. I po brojnosti publike na promociji održanoj u Delfi kafeu u beogradskom SKC-u (preko stotinu posetilaca) i po broju intervjua i kritika, reč je o njegovom srazmerno najatraktivnijem delu.
O mogućim razlozima za to razgovaramo sa autorom koji i na najosetljivija pitanja odgovara smireno, čak sa poluosmehom. Očigledno je da su mu gotovo svakodnevni medijski nastupi otvorili jednu vrstu iskustva koju, kao autentični romanopisac, na početku karijere koja traje od 1997. godine i prvog, gotovo hermetičnog romana-novele Obmana Boga, inače prevedenog na španski i portugalski jezik, Marojević verovatno nije ozbiljno imao na umu. Njegov opus se sastoji i iz znatno poznatijih knjiga, poput Šnita i Žege koji uz Majčinu ruku čine tri za sada objavljena dela Marojevićevog predviđenog petoknjižja pod naslovom Etnofikcija, zbirke priča Mediterani iz koje je nekoliko priča završilo u desetak evropskih antologija, drama Bar sam svoj čovek i Nomadi, izvorno izvođene u Španiji, na kastiljanskom i katalonskom jeziku…
Sve i da to nije njegova namera, Vaš novi, šesti roman, „Majčina ruka“, dotiče se pitanja restitucije. Koliko ovakva knjiga može da uzdrma politički establišment? Da li postoje ličnosti ili partije koje bi mogle da se uhvate u koštac sa tako krupnim i ozbiljnim problemom?
Vremena kada su knjige mogle da uzdrmaju države prošla su otkako se većina njih elementarno deprimitivizovala. Samo u najprimitivnijim zemljama, u koje, mada je to pomalo teško poverovati, ne spada i Srbija, knjiga ima takvu moć. Raniji ili primitivniji oblici staljinizma bili su: poslati pisca u zatvor ili u logor ili pod zemlju. Danas se oni ogledaju u njegovom prećutkivanju od strane državnih struktura. E sad, ispostavilo se da se u Srbiji javni diskurs elementarno otvorio pa je Majčina ruka veoma prisutna. Taj roman svakako ne može da proizvede krupne promene kakve ste pomenuli u pitanju, ali može da podrije oficijelni tretman decenijama prećutkivanih, osetljivih društvenih stavki, kukavički tretman kakav je i danas, samo u blažoj formi, prisutan.
Ako moje javno delovanje ima ikakvu suštinu, ona bi mogla biti u svojevrsnoj subverziji. Tamo gde se priča o poznatim parovima i na primer fensi hrani, ja govorim o gubljenju nevinosti i progonu folksdojčera četrdesetih i tako pomalo oplemenjujem javašlučni javni diskurs, što vidim i izvesnim moralnim gestom.
Ovim, dakle, subverzivnim romanom dostigli ste polovinu svog petoknjižja Etnofikcija. U ime koje ideje subverzirate? I kolika je uopšte snaga subverzije u literaturi?
U kulturi poput srpske i drugih balkanskih nema mnogo individualaca sklonih ironijsko-crnohumornoj viziji sveta. Ona je s jedne strane subverzivna u odnosu na epski opšti okvir narativa kojima dominira ljubav, a s druge je to spram pitkosti koju, na prvom nivou rečenice, dugujemo savremenom čitaocu, koji se za to izborio time što je danas uopšte živ. U okviru dotične subverzije ima dosta sub-subverzija. Ako bih uspeo da na području bivšeg srpskohrvatskog jezika projektima bliskim opisanom konceptu izvršno animiram desetak hiljada čitalaca, to bi mi bilo dovoljno. E sad, ako bi bilo takvih prevoda kojima bi se moje knjige značajno ukorenile u razvijenije kulture, broj čitalaca bi mogao da bude znatno veći. Snaga subverzije u literaturi je nevelika gledano sinhronijski, kad vidimo kakvi budalasti narativi su obično mainstream, ali je velika dijahronijski što ćemo zaključiti prelistavajući spisak etabliranih književnih dela, čak i ako govorimo o klasicima. Drugo je pitanje koliko je književnost sama i dalje jaka i bitna, ali na njega sam delimično već odgovorio.
Da li vlast ima koristi od toga što se ne bavi restitucijom na konkretnije načine? Postoji kod nas sada već svojevrsna tradicija otuđivanja privatne svojine, koja se dešavala ne samo četrdesetih, nego i devedesetih a i “posle demokratskih promena”…
To mi se čini retorskim pitanjem.
Da li smatrate da je glavni doprinos Majčine ruke u njenom pretresanju prećutkivanih opštedruštvenih motiva ili u saznajnom razvojnom putu glavnog junaka od apolitičnosti i opsednutosti seksom do gorke političkoistorijske spoznaje i sazrevanja?
Apsolutno u potonjem. Priča o prognanim Nemcima je u romanu prisutna samo kao rekvizit sazrevanja glavnog junaka, ali veoma upečatljiv jer prećutkivan, pa mnogi misle da se u Majčinoj ruci u stvari radi pre svega o Nemcima. To je otprilike kao da dva poznanika pričaju o preljubi i jedan od njih prestaje da kao primer navodi kako ga je varala žena ili komšinica, već navodi primer preljube počinjene od strane neke estradne ličnosti. Pošto je u pitanju jak rekvizit, drugi poznanik brka primer i temu i u sledećem trenutku estradna zvezda postaje tema, ne više primer. Ali, šta da se radi: nesporazum je majka komunikacije.
Da li se glavni junak upušta u pitanje progona folksdojčera jer oseća nekakav nasleđeni teret?
U nekom drugostepenom smislu, da. Na prvom nivou, on se ne bi upuštao u to pitanje da mu se ne sviđa ne jedna, nego čak dve Nemice – kao šesnaestogodišnjak, on stavlja lične potrebe znatno iznad opštih, mada to čine i mnogi kudikamo stariji ljudi, pritom na odgovornim funkcijama. U drugostepenom smislu, on povezuje svoje čuđenje činjenici da niko od njegovih neće da mu priča o poreklu velike i lepe kuće stečene pod sumnjivim okolnostima a u kojoj oni žive, kao ni o sudbini njenih prethodnih vlasnika. To što su i oni kao i glavna junakinja koja mu se dopada, bili folksdojčeri, samo na organskiji način povećava taj teret i samim tim potrebu da ga se on ratosilja odlučnim upuštanjem u dotično pitanje.
Možda ove dve stvari naizgled i nisu u tesnoj vezi, ali ipak: koliko Vašem glavnom junaku, kao šesnaestogodišnjaku koji se odjednom obreće u prilično zamršenim okolnostima, pomaže činjenica da je, i pored toga što je odrastao u dva mala grada, Vrbasu i Perastu, on zapravo urban, s obzirom na to da je nekonfliktan i da sluša Kraftwerk, Public Image Limited, Police…?
Odlično pitanje. Ja i nisam hteo da učinim dotičnu vezu transparentnom, već sam je ostavio onima koji budu razumeli. Ako je glavni junak, što kažete, urban, to znači da pravi diskontinuitet u odnosu na patrijarhalnu porodicu kojoj pripada, te stoga može da se upusti u istragu o poreklu kuće koja ga kopka a koja je državnom prisilom pripala njegovima. S druge strane, on mora za takvu istragu da bude “hladne glave”, a “urban” i “cool” nisu sinonimi baš slučajno.
Naravno, da ne bude zabune, mislim na urbanost kao svojevrsni pogled na svet a ne na neodrživu zbrku kakvom je prikazuju neki do sada navodno urbani poslenici kulturne scene, koji su se ispostavili kao u stvari vajni alternativci. Mislim da je dovoljno da za to navedem samo najnoviji primer, primer umetničkog direktora JDP-a. Lik je, kao, alternativac, u isti mah je na vrlo ozbiljnoj društvenoj funkciji, ali sada uz sve to režira koncert Lepe Brene! I još ima volje ili nečega drugog da se trudi da to javno obrazlaže. U duhu njegove verovatno omiljene pevačice da dodam: Gorčin voli disko. I da sada završim sa glupostima koje su važne samo kao nepobitan primer raspada ove kulturne scene i potpunog lokalnog javašluka sistema vrednosti.
Ako se uzme u obzir da se glavni junak kao šesnaestogodišnjak hvata u koštac s ozbiljnim problemom koji za sobom povlači i nekoliko nesrećnih događaja, da li je svestan činjenice da on zapravo pre sopstvenog punoletstva rešava jedno krupno pitanje?
Pred kraj romana on ovako razmišlja: “Bilo mi je žao kuće ali mi je iskustvo govorilo da se u njoj više ne može živeti – deliti sve traume koje su se njoj i raznim ukućanima desile u poslednjih trideset pet godina. I ne samo traume; da nastavim da budem tu, mislio bih da imam neku odgovornost, a imao sam u stvari šesnaest godina.”
Autori: Aleksandar Sale Ilić, Elis Bektaš
Izvor: www.b92.net