Marlon Džejms: Čitalac treba da složi kockice

„Crni Leopard, crveni Vuk“ četvrti je po redu roman autora Marlona Džejmsa, odmah iza njegovog romana „Kratka povest sedam ubistava“ za koji je dobio Bukerovu nagradu. To je bomba koja je napravila pometnju u književnosti. Ovo je roman koji otvara trilogiju o grupi autsajdera koji kreću u potragu, prelazeći mitska, afrička carstva, kako bi pronašli nestalog dečaka. Traže pomoć od Tragača, koji traži izgubljene ljude, ali ih on odbija jer se u toj grupi nalazi čovek-životinja koji se pretvara u leoparda, div koji nije div, kompas koji je, u stvari, čovek zaražen munjom, a kojeg čuvaju u kavezu. Svako od njih ima drugačiji razlog zbog kojeg ide u poragu za dečakom – neki to rade zbog novca, neki zbog obnavljanja kraljevske loze ili jednostavno da ubiju vreme.



Ova knjiga će vas ostaviti bez daha. Priče predstavljaju portale koji vas vode u druge priče, koje postaju nove priče. Ljudi se pretvaraju u životinje, božji mesar špijunira junake kroz njihove snove, beli naučnici uzgajaju cveće iz kose i sve to je pomešano sa istinski strašnim stvarima, poput scena koje se dešavaju na aukcijama robova. Roman obuhvata više žanrova, od klasične fantastike do distopije. Pored svega toga, mešaju se svađe i prijateljstvo, a porodice se pronalaze i gube. Sve ovo se dešava samo u prvom delu.

Sav taj haos romana tera čitaoce da se zapitaju šta je to što čini priču? A koja je poenta priča ako ne mogu da nam odgovore na pitanja šta se zaista dogodilo i ako ne mogu da daju smisao onome za čim žudimo? Intervjuisali smo autora Marlona Džejmsa na Šeridan koledžu u Okvilu ispred dve stotine ljudi, koji su došli u kampus da ga čuju i vide.

Digla se velika prašina jer ste rekli da je knjiga „Crni Leopard, crveni Vuk“ afrička verzija „Igre prestola“. Kada pisci, koji nisu iz Amerike, pišu o događajima koji se ne pominju u zapadnoj književnosti, te knjige smatraju vodičima za one koji ne pripadaju njihovom svetu. Ali ipak, često pisci samo pokušavaju da pišu o svojim iskustvima, kako bi čitaoci iste boje kože mogli da se poistovete sa likovima koji su nalik njima. Da li vaše knjige spadaju u jednu od ove dve kategorije ili su nešto potpuno drugačije?

Sviđa mi se ideja da nas fikcija uči nečemu što se nikada ranije nije pominjalo, ali ja ovu knjigu nisam napisao kao vodič za belce, niti za bilo koga drugog. Za mene je bila najvažnija priča, što mi je otežalo pisanje. Mogao sam da napišem neki sasvim običan roman, jer znam kako to da uradim. Već godinama govorim ljudima kako želim da moje knjige postanu komercijala. Ali pod moj pojam „komercijale“ spadaju romani o devet crnkinja robova, koje dižu pobunu. To je u mojoj glavi ono što će da proda knjigu.

Verujem da na papir treba da prenesete knjigu baš onakvu kakvu ste zamislili, i ako pazite na to šta će reći drugi, na kraju ćete dobiti roman koji, koliko god se trudili, nije istinski vaš.

Jedna od stvari koja me je gurala da napišem ovu knjigu jeste to što sam želeo da se čitaoci potrude da sklope sve kockice. Ovom knjigom im nisam sagradio most koji samo treba da pređu, već sam im dao materijal, a na njima je da ga sagrade. Tako je bilo u svakoj knjizi koju sam čitao, kao što su „Voljena“, „Dogeaters“, „Majstor i Margarita“. Sam sam morao da se potrudim da shvatim šta su pisci želeli da kažu.

Mislim da ljudi zaboravljaju koliko je čitanje složena aktivnost. Knjiga nisu samo stranice koje otvorite kada hoćete da se zabavite. Morate da se potrudite, da se unesete u knjigu. To je ono što sam želeo da postignem ovim romanom.

Kad smo već kod toga da čitaoci moraju da se unesu u knjigu, u raspravama o vašim delima često se pominje nasilje; nedavno vas je autor Viktor Laval nazvao „virtuozom nasilja“, ali da bi pisac dobro opisao nasilje, mora da zna kada da stane. Kako pronaći način da etički predstavimo nasilje, posebno nasilje seksualne prirode? Da li imate lične smernice koje određuju kako ćete predstaviti silovanje ili se i to svodi na potrebe priče?

Zanimljivo mi je to što ljudi govore kako su moji romani puni nasilja, što uopšte nije tačno. U prosečnim akcionim filmovima iz 80-ih i 90-ih, u kojima su glumili Brus Vilis i Arnold Švarceneger ubijano je po pedesetak ljudi. Ja u svojim knjigama nisam ubio toliko. Ali da je Brus Vilis u stomak upucao čoveka koji je možda imao troje dece i koji je bio primoran da obavlja taj posao i koji je na kraju umro u mukama, to bi bio potpuno drugačiji film. Pomislili bi kako je „Umri muški“ zaista težak film za gledanje, a ne bismo ga smatrali prazničnim filmom.

To je jedan od mojih omiljenih filmova koje gledam za praznike.

Obožvam taj film, ali moram da primetim kako nasilje u takvim filmovima prolazi nezapaženo, jer ne prikazuju patnju koju ono izaziva, dok ja u svojim knjigama ne odvajam te dve stvari.

Dopuštate čitaocima da vide patnju.

Da, jer nasilje dolazi sa patnjom i posledicama. Kako ljudi mogu da misle da je nasilje neeksplicitno? To je eksplicitan čin. Ponekad bukvalno rasporite telo. Kada pišem takve scene, pretvorim se u reportera koji to posmatra. Morate da izveštavate o događajima, i to sa poštovanjem. Dakle, poštovanje je neophodno, a izveštaj trbea da bude eksplicitan, ili makar direktan..

Kada ne opišete nasilje do detalja, ljudi koji su prošli kroz to mogu da se uvrede. Na primer, ljudi mi često govore da ne mogu da čitaju moj roman „The Book of Night Women“ jer se u njemu govori o ropstvu. Mislim da je teže bilo ljudima koji su kroz to prošli, nego onima koji o tome samo čitaju.

Znaćemo da nešto ne valja kada postanemo ravnodušni na nasilje. Dobra stvar je ako vas nasilje uznemiruje, ako se ne osećate prijatno, jer ako vam je nasilje sasvim normalna stvar, onda ste zašli u pornografiju.

Ljudi žive život pre nasilja, i nastavljaju da ga žive i posle. I mislim da je važno da pored patnje postoji i preživljavanje. A tu je i život sa posledicama, bolom, gde se svakodnevno osećamo slomljeno. Zbog toga ljudi misle da ima dosta nasilja u mojim knjigama, jer se ne plašim da pišem o posledicama i bolnim stvarima. Nasilje treba da bude nasilno, seks treba da bude seksi.

Treba biti direktan i iskren, bez zadrški.

Mosi i Leopard više puta pokušavaju da podstaknu Tragača da bude emotivniji i samosvesniji. Da li ste te odnose bazirali na nekom postojećem odnosu ili ste jednostavno želeli nešto da nam kažete o odnosima između muškaraca?

Prvo sam želeo da odvojim muškost od seksualnosti, jer ljudi to ne rade često. Bilo mi je zanimljivo da gledam kako se ljudi privikavaju na to da akcioni junak voli osobe istog pola. I crni Leopard i crveni Vuk su homoseksualci.

To sam prvo želeo da razdvojim, ali sam želeo i da istražim granice nežnosti. Mislim da Tragač ima najemotivniji odnos sa Ogom, koji ga očigledno jako voli, zbog toga što je Tragač Ogu dao prostora da nauči da se bori sa svojim demonima. Tragač zna da najviše pomaže Ogu kada ga noćima sluša, što za mene isto predstavlja jedan vid intimnosti.

Da li ste deo sebe ubacili u lik Tragača?

Tragačev stav o religiji sličan je mom stavu, jer kad ljudi kažu da ne veruju u Boga, ja kažem da ne verujem u veru.

Tragač stalno to ponavlja. Po tome je poznat.

 Jeste, to baš često govori.

Ako biste morali da napravite listu sa pesmama za ovu knjigu, koje bi to pesme bile? Da li Leopard i Tragač imaju svoje pesme?

Mislim da bih pustio pesmu „Soul Makossa“ da svira bez prestanka. Kada sam pisao ovu knjigu slušao sam Majlsa Dejvisa i Herbija Henkoka.

Nisam očekivala da bi Tragačevu pesmu pevao Majls Dejvis.

Majlsova pesma „Spanish Key“ me zaista motivisala, kao i album Herbija Henkoka pod nazivom „Mwandishi“. Slušao sam dosta džeza i fanka iz sedamdesetih. Čudno je, radnja se odvija u Africi, a ta muzika totalno eksploatiše crnce. (smeh) Takođe sam slušao i Ajzaka Hejza.

Slušao sam i Felu Kutija. Pogotovo kada sam pisao dugačke delove koji su bili neki vid toka svesti, jer njegove pesme traju po sat vremena. Ali me takođe privlači i ritam. Muzički ritam mi je važan kada pišem priču. Nije ritam samo stvoren za pesnike. Mislim da bi proza trebalo da ima metar i takt.

Da li uvek slušate muziku dok pišete? Da li vam to pomaže sa metrom?

Pomaže, ali ne razmišljam svesno o tome. Ne mogu da pišem u tišini, i zaista svaka čast onima koji to mogu. Moj prijatelj odlazi u brvnaru na osami kako bi pisao, ali ja to nikad ne bih mogao. Tišina me zaglušuje.
 
Autor: Tea Lim
Izvor: hazlitt.net
Prevod: Lidija Janjić