Marko Vidojković o „Povredama na radu“: I dalje radim ono što želim, pa samim tim sve što radim vredi

„Zahvaljujući njihovoj maloumnosti, mene su gledali i slušali milioni na njihovim televizijama, kako izgovaram ono što oni nikada ne bi smeli, a dobrim delom misle. Da su iole razmišljali o potencijalnim posledicama, ne bi me toliko čačkali, jer su me na koncu svojim terorom naterali u bekstvo i tako skrenuli pažnju međunarodnim organizacijama, koje ih dotad nisu registrovale“, kaže u intervjuu za Nova.rs Marko Vidojković, pisac i kolumnista, čija je zbirka novinskih tekstova „Povrede na radu“ u izdanju Lagune već mesec dana među 10 najprodavanijih izdanja u Srbiji.

Osim o „maloumnicima“, razgovorali smo i o „inspiraciji“ za knjigu – pretnjama koje je autor zbog kolumni dobijao – ponosu i retkim kajanjima, te vrlo malo (i na samom kraju) o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji.

Mislim da je prikladno pitanje za početak kako si i što je takođe bitno – gde si? Kako se nosiš sa povredama na radu?

Hvala na pitanju. Nisam loše, pre svega zbog onoga što se dešava u Srbiji, u čemu i sam učestvujem, kako preko tastature i Skajpa, tako i uživo, kada supruga i ja svratimo u zemlju, da se vidimo s roditeljima. U Srbiji nisam zato što mi nije dobro, a nije mi dobro pre svega jer su osobe iz moje najbliže porodice zdravstveno stradale zbog onoga što radim. Trebaće dosta vremena da se zaleči sve što nam se prethodnih godina desilo. U tome se moja prva relokacija iz februara, 2023. i ova druga, iz juna, 2024. razlikuju. Prvi put sam spasavao glavu, a sada spasavam zdravlje, kako sebi tako i meni najbližima. Krivo mi je što neću moći da prodišem punim plućima kad se sve završi. Mada, ni Srbija neće moći da prodiše punim plućima dugo posle ove bagre, ali bitno je da prodiše. Svima, na mikroplanu, nam je isto kao i Srbiji, veoma loše, samo neki toga nisu svesni. Iako ne krijem kao prošlog puta gde se nalazim, bezbednosni protokol nalaže da nikada javno ne govorim gde sam trenutno.

Knjiga je takva, pa mora i pitanje iz sudske prakse: znaš li uopšte koliko si tačno pretnji dobio, koliko ih je procesuirano i da nije neko, ne daj bože, zbog tih pretnji osuđen?

Bilo je sigurno preko stotinu pretnji, a zanimljivo je da stižu i dalje, redovno. Prva je bila u junu, 2019, a pedeseta u jesen 2021. Posle pedesete sam prestao da brojim, ali i da prijavljujem. Odlučio sam tako, ne samo zato što je učinak pravosuđa bio gotovo nikakav, već i da mi se više ne bi desilo da sedim u istoj prostoriji sa optuženim, koji sluša moju kućnu adresu dok je unose u zapisnik. Isto se, istom prilikom, desilo i Nenadu Kulačinu, ali on revnosno prijavljuje sve pretnje koje mu stižu, iako tužilaštvo već godinama ne reaguje na njegove prijave. Čak ga ni telefonom ne zovu, da pitaju da li se oseća ogroženo, a umeli su. Jedna i po presuda postoji, da se tako izrazim. Jedna je protiv pomenutog optuženog koji zna gde živim, a sklopio je sporazum o priznanju krivice, a polovina je protiv lika koji mi je na Instagramu pretio ubistvom i kasapljenjem. Njega nikada nisam video, o presudi me je obavestio Veran Matić, na suđenje nisam pozvan, presuda mi nikad nije uručena, pa ni pokazana, ostaje mi samo da verujem u to da je osuđeni osuđen na uslovnu kaznu zatvora, a često se pitam da li ta osoba uopšte postoji. Baš kad sam relociran, tužilaštvo je prestalo da nam se javlja, ali se javljalo Politici, da uverava javnost kako Kulačin i ja nismo ugroženi.

Šta toliko u ovim kolumnama boli ljude o kojima pišeš, pa da moraju da pokušaju da nasilno zaustave objavljivanje tvojih tekstova? Da li je to beskompromisnost i oštrina, ili je to, kako mi se čini, sama činjenica da nastavljaš dalje uprkos njihovim svinjarijama?

Dobro ti se čini. Smatram da nikada nisam bio ozbiljan kalibar, imajući u vidu da se moji dometi mere desetinama i stotinama hiljada ljudi, a ne milionima, koliko je potrebno da bi neko bio ozbiljan kalibar. Mislim da se nisu osetili politički ugroženim zbog mojih tekstova, niti da je to bila strategija da se drugima pošalje poruka, kako sam jedno vreme mislio. To je bilo i ostalo klasično iživljavanje nad nekim ko ih kritikuje. Kad sam jednom prešao crvenu liniju, a to je bilo u onom gostovanju na Pinku, 2013, više nije bilo za mene ni promocija knjiga, ni intervjua, ni posla, ničega. Kad sam se kroz nekoliko godina povampirio sa televizijskim emisijama i DLZ, onda su, po svojoj naravi, a ne po nekom planu, nastavili da me terorišu, sve brutalnije i brutalnije. Tako su od mene, nehotice, napravili ozbiljan kalibar, ozbiljniji nego što bih ikada bio da nije njih. Zahvaljujući njihovoj maloumnosti, mene su gledali i slušali milioni na njihovim televizijama, kako izgvaram ono što oni nikada ne bi smeli, a dobrim delom misle. Da su iole razmišljali o potencijalnim posledicama, ne bi me toliko čačkali, jer su me na koncu svojim terorom naterali u bekstvo i tako skrenili pažnju međunarodnim organizacijama, koje ih dotad nisu registrovale. Oni rutinski kradu delove DLZ i montažom ih pretvaraju u kampanje protiv nas. Međunarodne organizacije sve uredno beleže, ali režim suštinski zabole i za njih i za mene i bilo koga drugog, to je banda bahatih ološa, koja funkcioniše samo u svojim siledžijskim okvirima.

Kad u predgovoru kažeš da u knjizi ima i kolumni u kojima si grešio u procenama – koje su to greške?

Kad sam čitao knjigu, za Novu godinu, shvatio sam da su greške o kojima pišem u uvodnoj reči mizerne u odnosu na to koliko precizno sam oslikavao situaciju u Srbiji. Grešio sam oko načina za rešavanje kosovskog pitanja, a delimičo sam grešio i u oceni, da je režim postavljen spolja, sa ciljem da se reši Kosovo. Ispostavilo se da je, osim Kosova, dogovorena i potpuna rasprodaja svakog našeg milimetra. Grešio sam kad je reč o opoziciji, precenjivao sam ih do sramotnih razmera, pa te kolumne, logično, nisu ušle u zbirku. Od 250 kolumni koliko sam napisao za Buku, izabrao sam stotinak najboljih. Bilo je kolumni u kojima sam imao neke veoma dobre misli, ali sam ih sročio na nesrećan način, pa ni one nisu ušle u knjigu. Napravio sam širi izbor od 110, a urednica u Laguni Janja Stjepanović svela ih je na broj koji je u zbirci. Nisam hteo da se mešam u njen izbor, šta god da je stavila od onih koje sam odabrao, ne bi pogrešila, a svestan sam bio da su, gledane objektivno, neke bolje od drugih. Gledali smo da napravimo dobru knjigu, a materijalne greške koje sam pravio u procenama, ispale su lep začin, svi ih pravimo.

Kako je tvoj pristup pisanju kolumni ovog tipa evoluirao s vremenom? Pitam jer u predgovoru sam kažeš „kolumne zbog koji sam najviše nadrljao nećete pronaći u ovoj zbirci (…) moj agresivni ton u njima bio (je) odraz nemoći i put u patetiku“.

Napredovao sam dosta pišući svakim radnim danom, za Danas. Ima ih više od osamsto, od novembra, 2021. i one su sastavni deo mog života. Sve se podređuje kolumni, ona pet puta nedeljno mora da stigne u roku. Svaku pišem sa velikim uživanjem, jer zabavan je izazov svakog dana pronaći nešto o čemu ćeš da pišeš, a što će biti drugačije od onoga što si pisao juče i što ćeš pisati sutra. U takvom tempu čovek ne razmišlja puno, on radi. Kada sam pisao kolumne za Buku, jednom nedeljno, uglavnom sam ih pisao sa velikom mukom. Nedeljom popodne uglavnom ne bih znao o čemu ću da pišem, pa bih onda oko dva-tri seo za kopjuter, ne bih li tekst poslao u sedam uveče, kada je bio rok. Slao sam tekstove u pola osam ili osam, nikada na vreme. Lakše je kada znam kolumna ima rok trajanja dva dana, mogu skroz da se opustim i pišem šta mi je volja, jer sutra je nova kolumna, a današnje se prekosutra niko neće sećati. Tako nastaju najbolji tekstovi. Retko mi se dešava da ne znam o čemu ću da pišem, već sam uglavnom na slatkim mukama koju ću tebu da odaberem. Kad je odaberem, imam zadatak da smislim kako ću da joj pristupim. To je takođe zabavno, često zasmejavam samoga sebe. U kolumnama koje sam pisao za Buku, uživao sam tek sad, čitajući knjigu, a u kolumnama koje pišem za Danas uživam svakodnevno.



Šta ti je sve ovo trebalo? Je li vredelo?

I dalje radim ono što želim, pa samim tim sve što radim vredi. Ne može se uživati uvek, u teškim vremenima treba da se izađe iz zone komfora, radi borbe za nova vremena u kojima ćemo opet malo više uživati. Takve smo sreće da se u Srbiji nikada neće uživati do kraja, uvek će biti posla oko nje, jer je toliko ološa među nama, da lako posrnemo u ono u čemu se sad nalazimo. Nisam se nikada dvoumio kako ću se postaviti prema ovom režimu. To je pitanje lične etike. Kakva bih bio kada bih pljuvao po režimu samo kada režim ne uzvraća udarce. Kad smo rušili Miloševića, bio sam anonimni student prava, a javne ličnosti koje su imale hrabrosti da istupaju protiv diktatora bile su mi uzor. I ja sam kao javna ličnost nekome, hteo – ne hteo, nekakav uzor i pre svega je u skladu sa statusom javne ličnosti da budeš javan i jasan o svemu, ma koliku cenu imalo. Žalosno je što uopšte moram to da objašnjavam. Naše javne ličnosti su velikim delom klasični prevaranti, koji su svojim ponašanjem nametnuli narativ u kome je normalno da se javna ličnost pravi da ne primećuje dešavanja u društvu.

Ja se živo sećam „Kandži“, „opsada“ fakulteta, prebrojavanja okupljenih na demonstracijama, tog vatrenog revolucionarnog života. Gde su sličnosti a gde razlike između protesta 1997. i ovog danas?

Osnovna sličnost je u tome što je moja generacija srušila Miloševića, a ova će ovog. To je sasvim jasno, to se jednostavno prepozna, ako si već jednom isto proživeo. Sličan sa 1997. je i duh studenata, savršen spoj lepog vaspitanja, drskosti, hrabrosti i rešenosti. Sve ostalo je bolje ili usavršeno u odnosu na ondašnje proteste. Pre svega energija. Da nam je neko u novembru 1996. rekao da ćemo se na ulici boriti protiv izborne krađe mesecima, moguće je da bismo sutradan odustali. Današnja generacija započela je protest sa zahtevom za normalizaciju društva i institucija, koja će se ogledati u ophođenju institucija prema zločinu koji je izazvao tragediju u Novom Sadu. Kad prestane uzurpacija i blokada normalnog funkcionisanja institucija, prestaće i blokada univerziteta, ja to tako shvatam. Oni su, dakle, ušli u borbu spremni na maraton, a mi smo primorani na borbu, misleći da ćemo trčati sprint. Ova generacija je celu svoju srednju školu gledala kako ovaj režim vuče Sbriju na dno. Oni su očigledno dosta dugo osećali da mora nešto da se preduzme. Sad kad je jasno koliko su moćni, verujem da će im biti žao kada jednom protest prođe, eto toliko su spremni na sve. Mi smo na svojoj strani imali opoziciju, čije glasove smo branili, a oni na svojoj strani imaju svoje roditelje. Zato studenti ne smeju unapred da se obeshrabruju kada je reč o potencijalnom ulasku u politiku. Oni menjaju sistem i znaju šta bi bilo dobro za zemlju. Ne vidim zašto na plenumima ne bi izglasali svoju listu za sledeće izbore, pa posle nek se dele na frakcije i poslaničke klubove, u skladu sa ličnim ideološkim pozicijama. Neće omanuti.

Kad će doći do promene vlasti? Kad se promeni vlast, hoće li se promeniti „sistem“? Šta je uopšte „sistem“?

Kod nas promena vlasti treba da ide uporedo s borbom protiv organizovanog kriminala, pa zato ide nešto teže. Ovo bi trebalo da se završi tako što će vrh režima da se nađe iza rešetaka zbog korupcije, ali postoji i nešto što se zove „prelazna vlada“, što je po mom shvatanju ponuda za mirno prepuštanje vlasti, ali ne i prepuštanje pravosudnim organima. Voleo bih da se potroše sve pravosudne mogućnosti, jer do suštinske promene sistema neće doći ako ne bude i zatvorskih kazni za ono što je činjeno poslednjih trinaest godina. Nužno ćemo da odemo jedan neophodan korak u istoriju sa slepog koloseka, to jest u društvo kakvo je bilo pre dolaska naprednjaka. Znači, jedna jadna demokratija, ali ipak demokratija. U takvom društvu čekaju nas godine nestabilnosti i različitih vlada, ali vlada koje su rezultat fer borbe na izborima. Tek kada izvesno vreme provedemo u takvom društvu, bićemo spremni i za nadogradnju. Biće to težak put, ali sve je lakše od puta u propast, na kome se nalazimo sada. Ne treba imati prevelika očekivanja i uvek treba biti svestan kakvim smo ljudima okruženi.

Kako ide samostalni život „derivata“ podkasta „DLZ“ na Jutjubu? Vidiš li sebe i kolegu Kulačina kao full digital ličnosti u godinama koje dolaze?

To je prinuđen život, ali nije ispalo loše. Bilo nam je glupo da naši pretplatnici na Patreonu ne dobiju još nešto, osim naše emisije, pa smo smislili tri razičita formata: „DLZ Smećarnik“ koji na Patreonu ide petkom, u kome prelistavamo tabloide, DLZ VAR, kada su vanredna dešavanja, i jednom mesečno, emisiju sa Dražom Petrovićem „DLZ Pušteni s lanca“. Što se digitala tiče, Nenad i ja smo sebe uvek videli na televiziji, po mogućstvu s nacionalnom frekvencijom. DLZ zaslužuje takav tretman, ali tako mislimo Nenad Kulačin i ja. Ispostavilo se da smo sve digitalniji, ne zato što smo mnogo moderni, već isuviše lajavi. U godinama koje dolaze, najbolje bi bilo da nema potrebe za DLZ, da pišem knjige i kolumne, a Nenad da bude direktor RTS ili makar državni sekretar u Ministarstvu za informisanje.

Autor: Mihailo Jovićević
Izvor: nova.rs