Marko Šelić Marčelo: Najgore je ostati ovde i ne boriti se protiv poretka

Naš sagovornik, kome je nedavno objavljen novi roman „Higijena nesećanja“ (deo trilogije „Malterego“), smatra da živimo u vremenu „suvišnih ljudi“. Toj kategoriji pripada „svako ko je odgovoran, ko je iole osvešćen i ko iole drži do kriterijuma“.
 
„U prirodi mediokriteta je agresivna potreba da eliminiše natprosečno, jer onda prosek postaje vrh. Sada je na delu potpuna osveta mediokriteta, koji obaraju kriterijume i ruše sve što je na vrhu zadate lestvice vrednosti“, ističe Marčelo u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.


 
Junaci Šelićevog romana su ljudi koji su, kao i on, pregazili prag tridesete i više ne mogu da se projektuju u budućnost, jer su je dočekali. „Oni pokušavaju da se snađu u vremenu u kojem je naopačke izvrnuto sve za šta su naučeni da predstavlja vrlinu, moral, stručnost… Pokušavaju da se snađu, a da ne iznevere ono u šta veruju“, napominje Marčelo. 
 
Vi živite upravo u kategoriji kreativnih ljudi koja je na margini. Kako to prevladavate? Da li je teško komunicirati s publikom i dopasti joj se, a ostati veran sebi?
 
— Ivana Dimić u „Arzamasu“ ima jedan divan pasaž u kojem govori o nepripadanju, i kaže da na kraju shvatiš da i nisi u tako lošem društvu kad ne pripadaš. Postoji nekakvo pripadanje nepripadanju, koje je postalo i stvar elementarne pristojnosti. Ako ne pripadaš margini, onda si deo jedne istinski beslovesne većine. Smatram da ima smisla ustati jednog jutra i reći: Neću više da se igram, odlazim odavde, kao i: Ovo je moja zemlja i niko me neće oterati, ima da se borim s ovim. Postoji samo jedna stvar koja nije legitimna, a to je ostati ovde i ne boriti se protiv aktuelnog poretka.
 
Među brojnim junacima ovog romana je Janko Žagar, interesantan lik koji za sebe kaže da nije čovek nego situacija koja se drugim ljudima naprosto dogodi. Dok sam čitala roman pitala sam se, kao i jedan od junaka, ko je Janko Žagar, koja je on vrsta zveri.
 
— Reč je o vrsti intelektualnog demona, čoveka koji je vrlo sklon filozofiji, vrlo načitan, vrlo rad da se igra ljudima, a pritom je dovoljno moćan. Poreklo njegovog bogatstva vezano je za devedesete i rat u bivšoj Jugoslaviji. Uspeo je da ostane blizak i s ovim i s onim vlastima, a kada je bilo potrebno, sklonio se u stranu i uspeo da ne pogine kao mnogi drugi slični njemu. Ima u Nolanovoj trilogiji o Betmenu divna rečenica koju izgovara Majkl Kejn kao Alfred Penivort: „Neki ljudi samo žele da gledaju svet kako gori“. Janko Žagar je upravo to — čovek koji je savršeno pročitao pozornicu po kojoj se krećemo, čak i nas koji se borimo protiv nje, jer i mi igramo nekakvu ulogu u toj predstavi. On želi da ova zemlja gori, jer je izgubila svaki smisao.
 
Može li se idealista, kakav je glavni junak romana Leo, suprotstaviti takvom čoveku?
 
— Postoji nešto u Leu što Žagara očigledno intrigira, to je njegov idealizam koji Žagar smatra budalastim. Veoma ga zabavlja da dokazuje Leu koliko su njegovo poštenje i čast, zapravo, smešni na jednoj ovakvoj pozornici. Leu je jasno da je takav stav samo fasada za nesigurnost, samo je pitanje kako naći slabost takvoj inteligentnoj zveri. Žagar objavljuje memoare svoje pokojne žene, poznate televizijske voditeljke, iza čega stoji čitav tim pisaca i književnih kritičara. Oni pišu memoare da bi ih Žagar objavio u nekom suludom tiražu. On dokazuje da je haos do kog smo došli posledica toga što pametni a bezobzirni pristaju na kompromise. Na kraju pokazuje Leu svoju literarnu, maltene robovlasničku radionicu, u kojoj svi ti ljudi danonoćno kucaju poglavlja i poglavlja izmišljenih memoara. Pristali su na to za novac!
 
A to su obrazovani ljudi, intelektualci.
 
— To je jedna od bolnih poenti koje Žagar uporno dokazuje Leu, da je propast do koje smo stigli posledica toga što su takvi ljudi pristali da ne budu ono što jesu, što su intelektualci prvo sami sebe ukinuli i tako stvorili situaciju da ih neko drugi ukida. Samim tim, vrlina stvaralaca koji se nisu kompromitovali, koji veruju u plemenitost, ostaje bez smisla.
 
Jedna od tema koja dominira ovim romanom jeste jaz između roditelja i dece. Roditelji su živeli u vreme kada je „svako samo jednom odlučivao o tome ko je, i to je i ostao“. A mladi junaci su ljudi koji neprestano menjaju identitet, tražeći ga po društvenim mrežama. Da li je taj jaz samo generacijski ili je i civilizacijski, kako kaže glavni junak romana?
 
— Slažem se sa svojim glavnim junakom. Civlizacijski jaz je oca i sina učinio strancima, jer su oni između dve generacije, prešli su put između malog mesta i prestonice, srednje škole i visokog obrazovanja, između potpune nezainteresovanosti za popularnu kulturu i solidnog poznavanja popularne kulture… Leo se, kao bivši student psihologije, seća Jungove misli: Slušaj čoveka dovoljno dugo i reći će ti i ono što neće, a onda konstatuje da je problem s njegovim ocem u tome što nikada nisu uspeli da pričaju dovoljno dugo. Mnogi imaju upravo tu vrstu jaza sa sopstvenim roditeljima. To je tako kada živite u društvu koje u suštini čas hoće da je patrijarhalno, čas hoće da je liberalno, a nikad nije do kraja patrijarhalno, nego je licemerno: da mi malo nekom drugom pričamo o moralu, a u stvari čekamo „Farmu“ i „Parove“ celu noć, čekajući čik pogodite šta.
 
Jedan od Vaših junaka kaže da patimo od nesećanja, jer je tako lakše. Čemu nesećanje vodi, može li se tako živeti i preživeti?
 
— Može, upravo je u tome i nevolja, nesećanje mami svoje žrtve u klopku. Naslov romana je direktan omaž Simi Panduroviću i sintagmi iz njegove pesme „Potres“. „Higijena nesećanja“ znači sasvim namerno ne sećati se, raditi na tome, uživati u sopstvenom nesećanju. Glavni junak Leo tokom čitavog romana istražuje samog sebe ne bi li prizvao potisnuto sećanje iz detinjstva, iako, istovremeno, ne želi da do njega dođe. Interesantna je spona između ličnog i kolektivnog nesećanja. Ovo društvo ima amneziju i ne seća se ničega što ga opominje da nešto nije u redu.

Kada možemo da očekujemo nastavak romana?
 
— Leo već u prvoj glavi napominje da priča koju piše počinje 7. februara 2017, a da je on piše u noći između 29. i 30. novembra, na dan kada se priča završava. Bio bi odličan postmodernistički štos da se priča objavi na dan kada se završava u knjizi. Daću sve od sebe da bude objavljena upravo tada.
 
Bavite li se muzikom? Poslednji album „Napet šou“ bio je prilično zapažen, kvalitetan, hvaljen, da li možemo da očekujemo nešto novo?
 
— Svakako da, kada se cela ova literarna avantura bude završila, bend jedva čeka da se vratimo tome. Sada, posle tridesete, zapatio sam neku vrstu identitetske krize, jer bez obzira na džezere u bendu i na iskakanje iz kalupa žanra kroz muziku i tekstove, dok god stihove izgovaram kroz ritam, to će ostati u fioci žanra koji je javno prokazan kao zabava za klince. Voleo bih da imam dvadeset, ali činjenica je da nemam. Ugao kamere prosto više nije isti.
 
Autor: Valentina Bulatović
Izvor: rs.sputniknews.com