Marko Šelić Marčelo: „Iz napetosti nešto nastane, iz oguglalosti prividno ne nastaje ništa, a onda nastane propast“

Iako ima samo trideset pet godina, opus Marka Šelića Marčela nije lako „staviti na papir“. Iza njega je pet studijskih albuma i isto toliko knjiga, brojni koncertni nastupi, autor je na desetine kolumni, upućeni kažu da odlično crta... Na opasku da je svestrano talentovan, nonšalantno odgovara: „Ma kakva svestranost, sve vreme je reč samo o pisanju“. Bilo kako bilo, činjenica je da Marčelova reč ima težinu, tim pre što je spreman da govori i o onome o čemu drugi ćute.

Sa prvim sunčanim danima svi smo nekako živnuli. Da li je i vas uhvatila prolećna euforija?

Da, oduvek mi više prijaju prelazna godišnja doba. Tada najviše stvaram. Leti i zimi valja živeti.

Koji savet biste dali onima kod kojih prolećni elan kasni? Kako da pronađu volju da se pokrenu?

Smatram da motivacioni govori imaju smisla jedino pred velike istorijske bitke, sve ostalo je otužna koještarija ove epohe razmaženosti: drugi ti ne mogu reći „tvoje“ razloge za elan ili „tvoj“ recept za življenje. Prošle godine dobra prijateljica zamolila me je da se uključim u seriju predavanja koja su načelno mogla da zaliče na motivaciono govorenje. Prvo što sam na svom predavanju kazao bilo je da ne verujem u „presađivanje motivacije“ i da su takve namere uvek nadmene. Mogu ponešto da kažem o ličnom iskustvu i da čujem šta ljudi kažu o svom. Ako sa tog druženja izađemo s dobrom energijom, sjajno. Ali tuđi instant-saveti, gotove jednačine za življenje? Za veru u to ne treba biti samo očajan, nego i budala.

Šta radite kad osetite da je vaš radno-životni entuzijazam malo popustio? Čekate li da ta faza prođe ili tražite nove izvore energije?

Ne čekam, iznalazim rešenja kako znam i umem. No, ne mislim da su te faze loše. Nesigurnosti i preispitivanja nisu slatke epizode, ali mi se čine potrebne. Inače postaneš monstrum koji umišlja da mu je svaka zlatna i da sve zna.

Na listi Laguninih knjiga o kojima se priča nalazi se čak pet vaših naslova. Na koje ste posebno ponosni?

Uvek na onaj poslednji. Trenutno, to je dvotomni roman „Higijena nesećanja“.

Dugo ste izbegavali da sebe nazovete piscem, smatrajući da je to pretenciozno. Jeste li promenili stav?

U vremenu kada svi objavljuju knjige, čak i oni koji su više knjiga objavili nego što su ih pročitali, nazvati sebe piscem posle prvog naslova nije samo pretenciozno nego i neubedljivo. Deset godina i pet knjiga kasnije, nakon što je „Higijena“ bila u širem izboru za „NIN-ovu“ nagradu, među najbolja trideset tri od preko sto sedamdeset pristiglih romana, mislim da mi je primarno zanimanje ozvaničeno. Kažem primarno jer je pisanje ono čime sam originalno i jedino želeo da se bavim; muzika mi se dogodila usput i, naravno, postala veoma važna, ali se i kroz nju zapravo mahom bavim pisanjem, dok magiju melodija prave moji prijatelji, istinski muzičari.

Koliko u vašem okruženju ima osoba u čiji sud imate apsolutno poverenje? Ko vam je pretpremijerna čitalačka publika?

Svaki pisac ima takav kružok, a imaju ga i muzičari. To su moji veoma bliski prijatelji, „bliski“ znači neosporno naklonjeni a dovoljno nemilosrdni. Nekima od njih jezik i književnost su struka, drugi su pak rođeni psiholozi, daroviti za je reč zagledanost u ljudsku dušu, što pisac takođe mora da bude. Ciljate ispravno ovim pitanjem - razgovori o likovima, o tome ko su i šta žele, šta ih lomi, šta bi rekli i uradili a šta ne, na tome se mora raditi veoma brižljivo, detaljno. Kao i na samoj priči, naročito kada govorimo o nečemu zamašnom kao što je trilogija: pandan bi bile savremene televizijske serije, gde je poželjno podjednako planirati i celinu i pojedinačne sezone. Sve u svemu, vrlo zabavno i vrlo zastrašujuće, naročito kada vaša priča i likovi steknu publiku, koja sve vreme iščekuje, nagađa, priželjkuje određeni ishod, gotovo navija.

Muharem Bazdulj u preporuci za „Higijenu nesećanja 2“ kaže: „Nemojte da za još jednog sjajnog pisca čujete tek kad neko u nekom tvitu parafrazira naslov njegove knjige“. S tim u vezi, da li društvene mreže doživljavate kao priliku da ljudi dođu do informacije koja bi im možda promakla da je neko ne prezentuje u skraćenom obliku ili kao alibi za sve prisutniju površnost u komunikaciji?

Posmatram ih u oba konteksta i veoma mi je teško da uhvatim dobar balans. Danas se ne može živeti pod kamenom i stvarati, prisutnost je nužna, a opet, na nju se teško i nerado privikavam, jer mi se čini da je sada sve preče nego ono čime se ljudi zapravo bave. Kao da se od umetnika očekuje da se non-stop fotografišu ili da snimaju klipove kako izvode tačke na trapezu ne bi li se ljudi zainteresovali za njihovu knjigu ili muziku. To je naporno svakome ko se uistinu bavi stvaralaštvom, a ne marketingom.

Ako se zadržimo na naslovu vašeg knjigoalbuma „Napet šou“, šta je ono što nam na svakodnevnom planu unosi napetost, a možda toga nismo svesni?

Nemojmo o tome šta mislim o našem preterivanju u kolektivnoj nesvesnosti, nije takav intervju. Očekujem da postanemo istinski napeti, inače nam nema pomoći. Iz napetosti nešto nastane, iz oguglalosti prividno ne nastaje ništa, a onda nastane propast. Nešto kao ono sa žabom koja se živa skuva bez opiranja, pa i bez svesti da se kuva, ako se temperatura postepeno pojačava.

Prati vas glas čoveka koji bez ustručavanja piše i govori ono što misli. Treba li za to hrabrosti?

Ne. Ne mislim da je to nužno hrabrost. Ali za ćutanje je potreban kukavičluk, koji rečitije kukavice vole da glorifikuju kao vrstu mudrosti. Blago nama, postali smo prava zemlja mudraca.

Do koje granice smo spremni da čujemo istinu, a gde ona počinje da predstavlja problem?

Do one do koje nam istina prija, naravno. Tako je otkad je sveta. Samo, tako se ne napreduje. To je još jedan način da se postane profesionalna kukavica.

Tekstovi o vama objavljeni su na različitim portalima i često su praćeni komentarima čitalaca koji se mogu svesti na reči - pametan, talentovan, dosledan u stavu bez obzira na cenu. Kako biste nastavili niz?

Nadam se da nastavak niza ne glasi: „umro od gladi / u ludnici“. Ali nije da bih išta menjao sve i kad bi ishod bio taj. U svakom slučaju, navodite niz tuđih utisaka, nije na meni da ga nastavljam. To svakako nije jedino što se o meni misli, pa me komplimenti nikad nisu zaneli.

O vašoj svestranosti najbolje govori to što, šta god da ste radili, nagrade vas nisu mimoišle. Postoji li nešto čime ste pokušavali da se bavite, a niste dobro prošli?

Kakva svestranost, sve vreme reč je mahom samo o pisanju. Za to sam se opredelio i u to uložio, i ulažem, svu svoju energiju i vreme, pa su s godinama došli i rezultati i priznanja. Valjda je do tačne procene, jer da sam se opredelio za basket, u stvari, sasvim iskreno govoreći, za bilo koji sport, pošto sam u svakom jednako smotan, sva je prilika da bih živeo silno isfrustriran neuspesima.

Šta danas podrazumeva termin „pravi muškarac“, kako glasi naziv priznanja koje ste dobili za javni angažman? Ko su, prema vašem mišljenju, „prave žene“? Ili da se držimo jednine.

Jednostavno, reč je o „pravim ljudima“, bez obzira na pol. Neću držati propoved o pravim vrednostima, zapravo ih svi znamo, čak i prestupnici. Stvar je u tome što je lakše biti sebičan, nasilan, nepošten, mrzeti svakoga ko nije kao ti, nipodaštavati druge da bi se ti osećao bolje. Svet je malo lepše mesto svaki put kad neko odluči da ne bude takav; mi pak živimo u zemlji gde pojedincu sve ovo prečesto omogućava društveni napredak i prihvaćenost, te nam je borba za vrednost teža nego drugde.

U vašoj biografiji na stranici Lagune na internetu između ostalog piše: „Živi u svom svetu“. Kako izgleda taj vaš svet i kome su otvorena vrata da u njega zaviri?

Verujem da se to poprilično naslućuje iz odgovora na vaša dosadašnja pitanja. Ako žele, zainteresovani čitaoci mogu da prodube te naslute kroz romane i pesme.

U intervjuu koji smo radili pre nekoliko godina, na pitanje kakav provod je po vašoj meri, odgovorili ste da ste skloni da sa društvom priređujete kućne žurke, a imate sreću da se komšije ne žale. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

Ne, i provod i komšije ostali su isti. Jednom smo do jutra rešavali zagonetne priče veličanstvenog Uroša Petrovića, pitalice koje nam je lično postavljao. Iz te sjajne noći rodila se radijska emisija „Glavolomci“, čija je koncepcija istovetna. Uroš pita, a pisac Vlada Kecmanović, voditeljka Marija Ćorić i ja mozgamo i detektivišemo dok to ne rešimo. Pravi štreberski sport. (smeh)
 
Tekst: Eva Čubrović
Foto: Boško Karanović
Izvor: Hello