Marko Popović: Čitaoci žele od trilera uzbuđenje, ali i pravdu

Serija i film jesu prvo izašli, ali je sve počelo od ideje za roman koji sam pisao paralelno sa scenarijom kad god sam imao vremena. Tako da je u slučaju „Jedinog izlaza“, proces adaptacije priče iz jednog u drugi medij zapravo bio dvosmeran. Koliko je scenario uticao na roman, toliko je i roman uticao na scenario.

Rekao je ovo za Glas Srpske, pisac, scenarista i dramaturg Marko Popović, objašnjavajući kako je prvo snimljen film „Jedini izlaz“, potom istoimena serija, a sada stiže knjiga. Jedan od najangažovanijih i najboljih domaćih scenarista („Jedini izlaz“, „Tajna vinove loze“, „Nemirni“, „Poziv“), vrstan pisac trilera te sjajan esejista i još mnogo toga kada je u pitanju umjetnost, kaže da se njegov scenario i roman razlikuju, baš koliko je dovoljno da se sačuva veza, ali ponudi i novo uzbuđenje primjernije romanu iz žanra trilera.

„Sličnosti u tretmanu priče su naravno velike, ali mislim da su razlike dovoljne, da se i serija i knjiga mogu posmatrati nezavisno jedna od druge. Pre svega, roman je po žanru više psihološki triler. Dvoje glavnih junaka se neprekidno suočavaju s mnogim opasnostima, ali se jedini izlaz iz svega što im se dešava ipak nalazi u suočavanju sa samim sobom“, rekao je Popović.

Da li kod Vas kao autora postoji mali „strah“, da će roman biti manje zanimljiv jer svi znaju priču, što posebno u formi krimi trilera zna biti otežavajuća okolnost?

Ne postoji taj strah. „Jedini izlaz“ nije tip trilera koji se previše oslanja na iznenađenje u finalnom obrtu i verujem da će ljudi koji su voleli seriju poželeti da pročitaju i knjigu, a ja sam siguran da će im ona pružiti jedno potpuno novo iskustvo prolaska kroz priču. Pritom, ako tokom čitanja budu zamišljali Anđelku Prpić i Ljubu Bandovića kao glavne junake, odlično. Verujem da će se tako samo još više vezati za njih.

Hičkok je rekao da je dobar film kao ljudski život lišen dosadnih trenutaka, s druge strane svi posljednjih 30 godina živimo u veoma uzbudljivim i zanimljivim vremenima, toliko filmskim, da se ponekad poželimo „dosadnijih“ momenata. Koliko je teško pisati trilersku prozu u zemlji gdje stvarnost često maštovitošću prevazilazi fikciju?

Skandinavski autori ističu kao jednu od tajni svog uspeha činjenicu da u njihovim zemljama decenijama, čak ni vekovima unazad nije bilo nikakvih ratova, revolucija, prevrata, pa su njihovi čitaoci željni uzbuđenja. Da je to skroz tačno, onda bi njihovi romani bili popularni samo u Skandinaviji, a svaki Nesbeov roman na kraju godine završi među 20 najprodavanijih Laguninih izdanja. Dakle, i naši čitaoci su željni tog istog uzbuđenja, ali mislim da su još više željni pravde, koja ovde odavno izostaje i to je mislim najveći izazov za domaće autore. Kako uveriti čitaoce da i u našim korumpiranim državama pojedinac može doći do pravde i do svog malog trijumfa, pogotovo ako nasuprot sebe ima nekog ko je „u sistemu“?

Osim scenarija i romana „Jedini izlaz“ prije šest godina izdali ste roman „Jedan pogrešan korak“, koji se takođe kretao unutar žanra trilera za koji je jedan od blurbova glasio: „Trileri domaćih pisaca imaju sve kao američki, osim velikih tiraža i skupih ekranizacija. Mislim da će se posle ovog romana to promeniti.“ Dočekali smo ekranizaciju, koliko ste Vi kao autor predloška zadovoljni urađenim?

Ne znam, još uvek nisam pogledao materijal, ali jedva čekam da serija izađe, što će, koliko znam, biti početkom sledeće godine. Serija će se zvati „Nemirni“, glavne uloge igraju Nikolina Friganović i Gordan Kičić, a videćemo kakva će biti u odnosu na „Jedan pogrešan korak“. Nadam se da ću biti pozitivno iznenađen.

Jedna zanimljivost, u obje serije ali i vašim romanima i drugim scenarijima imate izuzetno jake ženske likove. Koliko Vam ta rodna perspektiva olakšava ili otežava pisanje?

Meni su ženski likovi u trilerima inspirativniji od muških. Da bi nešto ostvarila u životu žena uglavnom ima prepreku više od muškarca i to priču odmah čini interesantnijom i uzbudljivijom jer se zapleti sami nameću.

Posljednjih godina Vi ste postali dio jednog, sada se može reći, cijelog talasa autora žanrovske proze na srpskom jeziku. Da li polako dobijamo srpski noar i šta nam je potrebno, osim talenta koji je evidentan, da možemo jednog dana parirati recimo skandinavskoj ili britanskoj školi trilera?

Za početak ne bi bilo loše da pariramo Grcima, koji godišnje izdaju preko 70 triler romana, dok je kod nas taj broj i dalje jednocifren. Takođe, njihovi autori trilera dobijaju prestižne književne nagrade, što se kod nas nažalost još uvek ne dešava. Ali stvari se kreću nabolje. Kad sam izdao prvi roman, on je stajao u odeljku za domaće autore, dok je odeljak za trilere bio rezervisan samo za inostrane pisce. Sada se to promenilo i mada će nekom možda zvučati kao sitnica, ja je smatram važnim priznanjem za domaće autore. Naravno, siguran sam da će i popularnost serija osnažiti našu književnu scenu. Sledeće godine, osim serije „Nemirni“, izaći će i serija „Deca zla“, po romanu Milorada Majića, a voleo bih da se i dela drugi domaćih autora trilera, poput Đorđa Bajića, Mirjane Novaković, Vlade Vujinovića, Verice Vinsent Kol i ostalih, uskoro ekranizuju.

U dolazećoj seriji „Poziv“, koju ste pisali sa Ivom Mitrović, osim već redovno glavne junakinje, ovaj put Anice bivše inspektorke, ponovo ste u vodama trilera, uz povratak Mirjane Joković u glumačke vode, a inspiracija je pronađena, prema vašim riječima u modernoj tehnologiji komunikacije, koja što je masovnija, paradoksalno čini nas kao pojedince sve udaljenijim?

Ideja jednog poziva koji menja sve bila nam je početna inspiracija za seriju. Onda je to malo poraslo, pa nam sad svaka epizoda počinje telefonskim pozivom koji određuje dalji tok radnje u epizodi. Naravno, kada pišem sa Ivom, ženski likovi su posebno istaknuti tako da se priča „Poziva“ fokusira na tri žene koje se ostvaruju u tri tipično muške profesije, a to su – politika, policija i kriminal. Kad na to dodamo još i aktuelnu temu ekologije i zagađenja, onda mislim da imamo pravi recept za zanimljivu i uzbudljivu seriju, relevantnu za naše današnje društvo. Osim fenomenalne Mire Joković, u seriji još glume i Snežana Bogdanović, Ana Franić, mlada Danica Nedeljković, Uliks Fehmiu, Nebojša Milovanović i drugi.

S druge strane, serija „Tajna vinove loze“ žanrovski iskače u Vašem scenarističkom opusu. Koliko Vam je bio izazov (ili opterećenje) izaći iz voda klasičnog trilera i oprobati se u vodama, uslovno rečeno, porodične melodrame?

Ko kaže da iskače? Dejan Karaklajić, producent serije, okarakterisao je „Tajnu vinove loze“ kao „melodramski triler“, a ja mislim da je istraga ubistva ono što je obeležilo ovu seriju, pogotovo njenu prvu sezonu. Dok se serija emitovala, prosto je neverovatno koliko me je ljudi pitalo da im otkrijem ko je ubio Teodoru. I to ljudi iz svih društvenih grupa: muškarci, žene, mladi, stari, bogati, siromašni, manje ili više obrazovani. Ista situacija je bila i na internet forumima i društvenim mrežama. Slučaj Teodorinog ubistva je definitivno trilerski zaplet o kome se u Srbiji najviše pričalo u poslednjih nekoliko godina.

Kada smo kod serija, prava eksplozija domaće serijske produkcije dala je obilje mogućnosti scenaristima i kompletnoj domaćoj kinematografiji, ali s druge strane brzina i rokovi produkcije postavljaju druga ograničenja pred autore. Koliko je teško biti kreativan u tim „užurbanim“ okolnostima?

Eksplozija svetske i domaće serijske produkcije ne samo da je dala piscima mnogo više posla i stvaralačke slobode nego ih je postavila kao najvažnije aktere u čitavom kreativnom procesu. Tako da bih ja malo da uživam u tome i ne bih da se žalim ni na šta.

Studirali ste filmsku režiju, kako generalno gledate na taj sudar klasične, bioskopske produkcije sa striming/televizijskom erom, koja kao da nema granice u masovnosti produkcije. Zvuči zastrašujuće, kada se uzme u obzir da je samo u SAD prošle godine snimljeno 559 serija, a gdje je ostatak svjetske produkcije?

Zašto bi to bilo zastrašujuće? Zar nije fenomenalno što sada imamo toliki izbor, što su nam putem striming servisa u svakom trenutku dostupni dramski sadržaji iz celog sveta koje smo ranije mogli da gledamo samo na filmskim festivalima? S druge strane, publika koja je i dalje verna tradicionalnoj televiziji i domaćem programu može neprekidno da uživa u novim sadržajima, umesto da je osuđena na izbor između reprize „Boljeg života“ i rijalitija. Dramske serije su ubedljivo najbolji i najkvalitetniji televizijski program namenjen široj publici.

Čuveni nobelovac Saramago rekao je da je njegov stvaralački recept „pisanje dvije stranice dnevno, a ostalo je čitanje i samo čitanje“. Kako glasi Vaša formula i koliko i šta stižete čitati?

Za mene je najvažnije da čitam ono što me inspiriše da odmah sednem i pišem. Ako čitam nešto što je previše dobro, to može biti i kontraproduktivno za moje samopouzdanje. Najsrećniji sam kada mi tokom samog čitanja padaju ideje za moj roman ili scenario, koje se obično na kraju ispostave i kao najbolje.

Pominjali ste u par intervjua da razvijate novu seriju „Južni tok“, o čemu je riječ i s kim sarađujete u tom projektu?

Projekat je tek u začetku i ne bih još otkrivao detalje, mogu samo reći da je u pitanju regionalna priča, koja se dešava u nekoliko balkanskih država.

Što se tiče proze, da li uz sve te obaveze na scenarijima stižete pisati i kada bismo mogli očekivati neki novi roman?

E, to bih i ja voleo da znam. Voleo bih da pišem roman godišnje, ali to je, bojim se, nemoguće. Nadam se da će biti najkasnije za dve godine.

Gdje se kriju korijeni vaše proze, koji pisci i koji umjetnici su generalno uticali na formiranje vašeg proznog stila? Koliko zasluga snosi proza, a koliko kinematografija?

Podjednako, rekao bih. Što se tiče književnih uzora tiče, tu su pre svih pisci modernih trilera: Harlan Koben, Li Čajld, Džilijen Flin, Lina Bengsdoter, Majkl Koneli, a od televizijskih autora istakao bih Vinsa Gilingema (autora „Čiste hemije“ i „Bolje pozovite Sola“) i Saru Trim (autorku „Afere“).

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas srpske