Mark Manson o svojoj knjizi „E, zabole me“

Ne trudi se. Često doživi neuspeh. Odbijanje je dobro. Privilegovanost je loša. Ti nisi poseban.

Ovo su samo delići poruke koju Mark Manson želi da vam ubaci u glavu kroz „E, zabole me“, svoju novu knjigu samopomoći koja se bazira na razumnom pristupu i pogledu na svet.



Od Bukovskog, preko Bude do Šekspira, Menson nam prenosi deliće filozofija iz svih društvenih slojeva ‒ o sreći, uspehu i svemu onome što čini dobar život. Neki od pojmova će vam već biti poznati (kao ideja o hedonističkom pristupu životu), dok će vam drugi, bez sumnje, biti potpuno novi (povratna sprega iz pakla; Panda Koji Donosi Razočaranje).

Pišući iskrenim i neposrednim stilom, kao u razgovoru jedan-na-jedan, Menson, nekadašnji plejboj a sada pisac, nudi nam praktične predloge kako da preokrenemo naša ražmišljanja i maksimalno uvećamo svoj potencijal. Ovo je nesumnjivo knjiga za koju bi trebalo da vas zabole.

Hajde da odmah raščistimo zbog čega stav „E, baš me zabole“ nije isto što i ravnodušnost ili apatija.

U suštini, „E, baš me zabole“ je šifrovan kod kojim naglašavate prave vrednosti i efikasno postavljanje životnih prioriteta. Svima nam je stalo do nečega, pa se samo postavlja pitanje: „Šta je to za šta biramo da nas zabole?“

Bio sam razočaran kada sam pročitao da ti smatraš da zadovoljstvo ne spada u prave, dobre životne vrednosti. Zašto je to tako?

Zadovoljstvo je sjajno, i očigledno je da svi želimo da iskusimo zadovoljstvo. Međutim, jednostavno rečeno, zadovoljstvo samo po sebi ne sme biti jedan od životnih prioriteta, jer će nam u životu sve ono zaista vredno često biti i povremeno neprijatno. Zadovoljstvo je ono što dobijamo kada ostale stvari postavimo na pravo mesto, i pojaviće se samo. Biće to jedan propratni efekat življenja pravih vrednosti. Ako stalno jurite za zadovoljstvom, samo ćete sebi stvoriti probleme.

Kako primenjuješ ovu ideju na područje seksualnih aktivnosti? Čini se da se muškarci najčešće baš ponose time što ih zabole sa kim imaju seks. Zašto je ovakvo razmišljanje pogrešno?

Ovo je u velikoj meri određeno načinom na koji se muževnost posmatra u našoj kulturi. Muškarci su ohrabreni da o seksu razmišljaju kako o nečemu što treba dobiti, što ih dalje vodi ka tome da im nije neophodno da mare ko je zapravo osoba sa kojom imaju seks. Ovo nije neka kritika neobaveznog seksa – i ja sam poslednja osoba koja bi trebalo da kritikuje – ali je veoma pogrešno juristi seks samo radi seksa.

Seks je zajednička akcija i zahteva saradnju. Umešano je drugo ljudsko biće i najveći deo zadovoljstva i zabave dolazi baš iz međuigre dvoje ljudi, čak i kada je u pitanju samo neobavezna akcija. Smatram da puno muškaraca to nikad ne nauči, nikad ne doraste do tog saznanja. Pod pritiskom su društva, vršnjaka i okruženja da „opale što više riba“ pa nikad ne razmišljaju dalje od toga.

U knjizi priznaješ da si u mladosti ludovao i da si proživeo neka prilično divlja iskustva. Kako si odlučio da se oženiš i skrasiš?

Iskreno, počeo sam da osećam prazninu i uzaludnost. Nemoj me shvatiti pogrešno, bilo je tu i dosta zabave, a kada imaš 23 ili 24 godine, to je sjajno. Bio sam bezbrižan, sve je bilo novo, uzbudljivo, a samo je nebo bilo granica, međutim, kako su se nizale godine, stigao me je osećaj da sam potrošio previše vremena i energije na stvari koje nisu uticale na moj život ni na jedan način, čak ni dugoročno gledano. Počeo sam da razmišljam o svojoj budućnosti: „Kakav čovek želim da budem za 10 ili 20 godina? Da li želim da budem kao oni četrdesetogodišnjaci koji i dalje izlaze u noćne klubove i muvaju devojčice upola mlađe od sebe?“ Ne, nisam želeo da postanem neko takav. U nekom trenutku sam počeo da promišljam o tome šta zapravo želim za sebe, i tek tako sam odustao od noćnih provoda.

To se pominje i u knjizi kao „sloboda kroz posvećenost“, što zvuči prilično nelogično, ali je zapravo istina.

Kada sam bio mlađi, nisam želeo da se skrasim, već samo da spavam sa puno različitih žena, i dobro se provodim dok sve te odnose držim u emotivnom „plićaku“. A kada sam se konačno otvorio, posvetio nekome i stigao u fazu „ovo će biti moja partnerka godinama, možda i do kraja života“ iznenadio sam se otkrivši slobodu koja nastaje tek kada se odrekneš ostalih mogućnosti.

Kada ste bez partnera, uzbudljivo je imati te potencijalne partnere tamo negde, možete birati da upoznate određeni tip osobe, doživite određeno iskustvo, otputujete u neki grad. Sve je to uzbudljivo, ali mentalno i emotivno dođe na naplatu. Kada sam se posvetio svojoj partnerki i stabilnoj vezi, otkrio sam da mi se oslobodilo puno „mentalne Ram memorije“ koju sam sada mogao da posvetim i drugim stvarima u svom životu. Nisam bio svestan koliko svoje energije, koju sada mogu mnogo bolje da iskoristim u drugim oblastima svog života, trošim na jurnjavu za ženama i seksom.

Da li su stvari za koje treba da nas zabole univerzalne ili lične i individualne?

Smatram da su suštinski individualne, a smatram i da se menjaju u zavisnosti od uzrasta i nakon velikih životnih prekretnica.

Da li bi ljude trebalo da zabole za politiku?

(Smeh) Ovo pitanje mi često postavljaju, a moj odgovor je jedno veoma depresivno „da“. Ima puno drame i sranja u politici, puno buke, a malo suštine. Mislim da to svi znaju, i da baš to i frustrira ljude u vezi sa politikom. Činjenica je da smo srećni što živimo u demokratskom društvu, a deo uživanja u blagodetima takvog društva je i činjenica da moramo da se suočimo sa puno sranja koje zovemo politikom. To je i poenta izraza ­„građanska odgovornost“. Zaista verujem u to. Tako da, da, potrebno je da do određene mere marimo za politiku i da koristimo sopstveni zdrav razum kada donosimo odluke. Ako svi prestanu da mare za politiku, izgubićemo kontrolu nad „svojom“ vladom.

Da imaš nekoliko minuta nasamo sa Hilari Klinton i Donaldom Trampom, koje bi koncepte iz knjige pokušao da im preneseš?

O, bože. Za Hilari bi to verovatno bila ideja otvorenosti, iako potpuno mogu da razumem zašto je tako paranoična i tajnovita. A Donaldu… ne znam odakle bi počeo.

Njega ima dosta u ovoj knjizi.

Da, on je skoro školski primer za celo poglavlje o povlašćenosti, kao da sam pisao baš o njemu. Po mom mišljenju, on predstavlja sve najgore iz američke kulture: narcizam, sebičluk, isključenost iz stvarnosti. Pokazao bi mu celo poglavlje o povlašćenosti, ali on ne bi slušao, a verovatno nema ni dovoljno strpljenja da ga pročita.

To me podseća na tvoju tvrdnju da je dobro biti nesiguran, da ne treba ni da težimo ka tome da sve znamo, ni tome da mislimo da sve znamo.

Smatram da je poniznost – jedna od veoma dobrih vrlina kojoj treba težiti – u stvari samo produžetak svesti o sopstvenom neznanju. Donald definitivno ne priznaje svoje neznanje. Što si sigurniji da nešto znaš, to si manje otvoren ka učenju novih stvari, i ka mogućnosti da razumeš svet na drugačiji način.

A šta je sa neuspehom? Kažeš da je za ljude dobro da iskuse neuspeh, ali kako je to primenjivo kada ti imaš veoma uspešnu spisateljsku karijeru? Da li treba da se nadaš neuspehu? Da li si nervozan i brines da ćeš u nekim drugim oblastima života doživeti neuspeh?

Strah od neuspeha nikad ne nestaje. Uspeh samo uvećava i stvara nove mogućnosti u odnosu na koje možete doživeti neuspeh. To je samo još jedan od razloga zašto treba da ga prihvatimo.
 
Izvor: mandatory.com
Prevod: Dušica Novaković
Foto: Maria Midões