Margaret Atvud VS veštačka inteligencija: Da li me je usmrtila sopstvena replika?

Sećate li se „Stepfordskih supruga“? Možda i ne. U tom horor filmu iz 1975. godine supruge (ljudske vrste) koje žive u Stepfordu u Konektikatu kopiraju svoje identitete koji se potom ubacuju u njihove robotske replike. Izuzev bilo kog oblika samovolje koje iritiraju njihove muževe. Supruge-roboti potom ubijaju prave supruge i zauzimaju njihovo mesto. Bolji seks i bolje vođenje domaćinstva – za muževe. Smrt jedinstvenosti, kreativnosti i, uistinu, ljudskosti – za supruge.

Kompanije koje razvijaju generativnu veštačku inteligenciju (AI) izgleda imaju neku sličnu ideju što se tiče mene – makar mog kapaciteta kao pisca. (Seks i vođenje domaćinstva, verujem, može nečim drugim da se premosti.) Trideset i tri moje knjige su navodno korišćene kao materijal za „podučavanje“ kompjuterskih programa koji generišu tekst. Nakon kompletirane „obuke“, bot može dobiti naredbu – „Napiši roman u stilu Margaret Atvud“ – i ta stvar će ispljunuti 50.000 reči, poput sladoleda na točenje koji sklizava u kornet, što se nimalo neće razlikovati od nečega što bih sama mogla da ištancam. (Bez slovnih grešaka, razume se.) Stoga mene može zameniti – takoreći, moja replika me može usmrtiti – jer, da citiram vulgaran izraz iz moje mladosti, kome treba krava kada je mleko besplatno?

Kao so na ranu je i činjenica da se bot „podučava“ na piratizovanim primercima mojih knjiga. Zaista, još i to? Koliko je to samo pohlepno. Da li bi tim kompanijama pala kruna sa glave da su platili tu (za njih) siću koliko treba dati za 33 knjige? One nameravaju da zarade tonu novca na tim entitetima koje su nakljukali mojim rečima, pa red bi bio makar da me časte kafom.

Neminovno je da će uslediti mnogo čupanja kose i traženja dlake u jajetu kada se radi o autorskim pravima i „poštenoj upotrebi“. Pustiću one koji su stručniji u čupavim poslovima da se time bave. Međutim, sećam se nekih budalastijih komentara koji su pre nekog vremena isplivavali tokom rasprave o „poštenoj upotrebi“ na kanadskom tlu, kada je kanadska vlada donela zakon koji je univerzitetima omogućio da bez naknade preoblikuju tekstove knjiga i tako ih prodaju studentima, zadržavajući pazar za sebe. Postavilo se pitanje: od čega će onda pisci da žive? Nonšalantan odgovor jednog akademika bio je: „O pa, znate, mogu da dobiju stipendije i podučavaju kreativno pisanje na univerzitetima i tako to…“ Očito je da nikada nije morao da radi kao slobodan umetnik.

Više od honorara i autorskih prava brine me pomisao da je autorski glas i um moguće replicirati. Kad smo bili mladi i verovali da smo popili svu pamet sveta, često smo pisali parodije u stilu pisaca koji su stariji i ostvareni. Što je pisac imao prepoznatljiviji manir, to nam je posao bio lakši. Hemingvej? Prosto kao pasulj! (Prosto. Kao pasulj.) Henri Džejms? Maks Birbom nas je u tome preduhitrio svojim baroknim remek-delom The Mote in the Middle Distance. Šekspir? Ne, to ne treba ni da pitaš, ti mali prestrašenko. Džejn Ostin? Džejn Ostin odlazi kod zubara: „Opšte je poznato da zub…“ Struktura rečenice, vokabular – pridevi i prilozi, naročito – ritam, tema: sve je to naša hrana, kao što je to sada za četbotove. Ali mi to radimo iz zabave, ne da bismo imitrali, obmanuli, prigrabili, učinili pisce suvišnim.

Orvel je to, razume se, odavno predvideo: u romanu „1984“ postoje mašine koje štancuju jeftine ljubiće kao opijum za proleterijat i, pretpostavljam, ako je književna forma dovoljno dobro generisana i formulisana, bot bi lako mogao da iznedri jedan takav primer. Međutim, sudeći po nedavnom pokušaju da se upotrebi jedan takav entitet – „Napiši kratku naučnofantastičnu priču u stilu Margaret Atvud“ – sve što je iole kompleksnije i ubedljivije je daleko od ostvarljivog. Da budemo iskreni, rezultat je bio krajnje „pešački“, i da sama tako pišem, odmah bih se povukla. Program, za sada, ne razume figurativno izražavanje, a da ne pominjemo ironiju ili aluziju, tako da je isprazna proza koju je generisao potpuno suprotno od onoga što pripovedanje treba da bude. Ali ko zna šta sve mašine mogu tek da postignu?, pitate se. Jedva čekam da vidim. Možda će uspeti da iznedre makar jedan ili dva osrednja krimića.

Sve me to podseća na priču „Slavuj“ Hansa Kristijana Andersena. Mehanička ptičica u satu ume da peva samo pesmu za koju je programirana. Ne ume da improvizuje. Ne ume da kombinuje. Ne ume da iznenadi. A upravo u iznenađenju leži dobar deo užitka koji nam umetnost pruža: u suprotnom, veoma brzo postaje dosadno. Samo prava ptica, živo biće, može da peva pesmu koja uvek zvuči novo i sveže, a samim tim i pruža užitak.

Moj nekadašnji učitelj je jednom rekao da je jedino važno pitanje koje treba da postavimo kad razmišljamo o umetničkom delu: „Da li je živo ili je mrtvo?“ Sudeći po rezultatima koje sam do sada videla, AI može da stvori „umetnost“, u neku ruku. U neku ruku izgleda kao umetnost, u neku ruku zvuči kao umetnost. Ali ju je stvorio „stepfordski“ umetnik. A on je mrtav.

Autor: Margaret Atvud
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: © Luis Mora