Margaret Atvud: „Nisam prorok. Naučna fantastika je zapravo o sadašnjosti“

„Nije moja krivica“, kaže Margaret Atvud o 2017. godini. Ali je svakako bila njena godina. Sada kada smo zašli u novu godinu, ona je već na naslovnicama zbog vrlo oštrih komentara na pokret „#MeToo“. A stiže nam na proleće i druga sezona „Sluškinjine priče“: pročitala je scenarija za prvih osam epizoda i „ostala bez noktiju“. Iako svet, a i Galad, ne deluje da će postati veselije mesto, Atvudova deluje nezaustavljivo. U martu prošle godine, Njujorker je krunisao titulom „proroka distopije“, a televizijske adaptacije „Sluškinjine priče“ i „Alijas Grejs“ uzdigle su je u zvezdane visine među piscima. Margaret je bila konsultant u obe produkcije i čak se pojavila u njima: kao jedna od tetaka u „Sluškinjinoj priči“ koja ošamari Elizabet Mos i kao „Žena koja osuđuje“ (kako je pisalo na njenoj prikolici) u „Alijas Grejs“. Uskoro će ponovo otići na snimanje druge sezone u Toronto, opet kao konsultant, ali ovog puta ne i u kostimu zle tetke. „Jednom je bilo dovoljno.“ Uloga joj je izgleda i dodeljena prema karakteru. „Ponekad se pretvaram da sam strašna starica“, priznala je uz kafu. Potpuna je slučajnost da se njena distopija bliske budućnosti pojavila u vreme kada i istorijski roman zasnovan na ubistvu iz devetnaestog veka. „Ali imaju nešto zajedničko: šešire. Mnogo šešira.“

„Nisam prorok“, kaže. „Ostavimo se te ideje odmah. Proročanstva su, u stvari, vezana za sadašnjost. U naučnoj fantastici uvek se radi o sadašnjosti. O čemu drugom bi moglo biti? Nema budućnosti. Ima toliko mogućnosti, ali ne znamo koju od njih ćemo dobiti.“ S druge strane, žao joj je što je „bila toliko u pravu“. Kada pogledate njeno visoko čelo i električne oreole od kovrdža, zaista ima nečeg u Atvudovoj što je van ovog sveta. Ogrnuta prepoznatljivom ešarpom boje rubina i sa ogrlicom prepunom malih lobanja, veoma je upečatljiva dok sedimo u bašti kafića na Pikadiliju.

Naš razgovor kreće se od hermafrodit ribe baramundi preko „Igre prestola“ do čestitke koju priprema za stoti rođendan Dajane Ethil. Poseduje radoznalost ptice i smrtonosnu intelektualnu prilagodljivost: svraka i soko (odličan je orintolog). Govori niskim i jednoličnim tonom dok postavlja kratka retorička pitanja: „A zašto je to tako?“ „Sluškinjina priča“ napisana je 1984. godine u Zapadnom Berlinu – gde drugo? kad drugo? – kako bi odgovorila na pitanje: kada bi postojao totalitarni režim u Sjedinjenim američkim državama, kakav bi on bio?

Nakon Trampove pobede, roman se ponovo našao na listi najprodavanijih, natpisi poput „Make Atwood fiction again“ se pojavljuju na ulici i žene su oblačile njene crvene ogrtače tokom mirnih protesta zbog zakona o zabrani abortusa. Zabavno je i to da su se komadi odeće inspirisani „Sluškinjom“ njihali modnim pistama, što je daleko od nimalo glamurozne inspiracije iz koje su potekli – ilustracije iz 1940. godine za „Old Dutch“ proizvode za čišćenje sudopere. Živimo u „atvilijanskom“ vremenu i nije nimalo lepo.

Ne može poreći da je njena proza ipak zastrašujuće proročka. „Očigledno“, izgovara na francuskom pevušeći frazu. Označena kao jedan od najvažnijih događaja na telviziji u prethodnoj godini, „Huluova“ adaptacija „Sluškinjine priče“ nije toliko „pogodila žicu“ kod publike koliko joj je zadala ošamućujuće udarce. „Netfliksova“ serija nastala po romanu „Alijas Grejs“, njenoj meditativnoj prozi o istini, sećanju i saučesništvu iz 1996. godine, zavisi od verodostojnosti svedočenja žena i pojavila se baš u vreme optužbi protiv Harvija Vajnstina. Čak i knjiga iz 2008. godine koja se sastoji od serije njenih predavanja, „Payback“, koju je napisala u žurbi kako bi ispoštovala potrebe izdavača, izašla je baš u vreme finansijske krize: „Svi su pomislili da sam nešto znala. A ja sam mislila da pišem knjigu o viktorijanskom romanu.“



Njena trenutna popularnost (dopada joj se da živi u Londonu jer, kako kaže, ne zaustavljaju je toliko često na ulici zbog selfija) došla je iako ona nije „ništa radila“, govori nam. „To nisu moje zasluge, već drugih ljudi, onih koji su glumili, stvarali i pisali serije.“

Tokom poseta snimanjima, bila je zapanjena potpunim saživljavanjem glumaca sa njenim, gotovo nepodnošljivim, svetom. „Sve su radili bez šminke. Svi. To je posvećenost!“ Elizabet Mos je snimala 14 sati dnevno, kaže nam Atvudova. „Rekla mi je: ’Kesice ispod mojih očiju su stvarne. Tamni podočnjaci su bili pravi’.“

Sa jednakom toplinom Margaret nam govori i o Sari Poli, glumici, scenaristkinji i producentkinji tima koji se skoro sastojao samo od žena tokom rada na „Alijas Grejs“. Poli joj je pisala u želji da adaptira knjigu još kada je imala 17 godina. Sve se to oteglo narednih dvadeset godina – tokom kojih je rodila dvoje dece – do trenutka kada je bila spremna da realizuje seriju. „Ovo će joj izgraditi karijeru“, predviđa autorka.

Približavajući Galad uznemirujuće prepoznatljivoj današnjici, serija poštuje stav Atvudove da ne sadrži ništa što se negde u svetu već nije dogodilo; dodavanje modernih strahota čini je dodatno zastrašujuće verodostojnom. Kako autorka kaže, sakaćenje ženskih genitalija se događalo, „ali da sam to uključila u roman 1985. godine, ljudi ne bi znali o čemu govorim. Sada znaju.“

Naviknuti smo da naše distopije budu prašnjave ruševine, pa je ono što seriju čini još posebnijom njena zastrašujuća lepota: bujnost, tišina (prigušeni zvuk automobila, jezivo pojačani cvrkut ptica), osunčane boje i svetlost. Izgleda li onako kako je i zamislila? „Veoma je blizu. Naravno, ne mogu da se setim tačne slike koju sam imala. Ali znam kako je to mesto izgledalo jer je bilo stvarno – Kembridž u Masačusetsu. Promenio se donekle od tog vremena, ali u suštini te stambene ulice izgledaju isto.“

Još jedno od pitanja koje postavlja roman je kako „sada kada je kutija otvorena i leptiri su se razleteli svuda“, naterati ženu da se vrati u kuću, što su neki iz „Hrišćanske desnice“ zagovarali tokom osamdesetih? „Na koji način?“ Njen odgovor: reproduktivno ropstvo.



Pomenuti neizbežnu reč na slovo F sa Atvudovom može biti problematično. „Uvek je – ’Šta podrazumevate pod tim pojmom?’ Na primer, neke feministkinje su tokom istorije bile protiv karmina ili dozvole transrodnim ženama da koriste ženska kupatila. To nisu stavovi sa kojima sam se slagala.“ Prethodnog vikenda, Margaret je prouzrokovala polemiku na Tviteru člankom u kanadskom Gloub end mejlu pod naslovom „Jesam li ja loša feministkinja?“ u kome je pokret #MeToo nazvala „simptomom lošeg sistema“. Dodala je: „Izbori su: popraviti sistem, zaobići sistem ili ga potpuno srušiti i zameniti nečim potpuno drugačijim. Seksualni napadi su ređi u zemljama koje imaju manje razlike u bogatstvima, pa zašto ne početi odatle? Kada smo kod toga, uskraćivati ženi informacije o kontracepciji, prava vezana za reprodukciju, platu, trudničko ili porodiljsko odsustvo – kako bi neke zemlje u Sjedinjenim državama želele –praktično je smrtna kazna i kršenje osnovnih ljudskih prava. Ali Galad, pošto je totalitaran, ne poštuje univerzalna ljudska prava.“

Centralna tema u pisanju Margaret Atvud je moć, njena nejednakost ili zloupotreba, usmerena protiv žena ili bilo koga. „Bojim se da je za mnoge ljude sve u moći,“ kaže. „Mnoge od tih stvari nisu nastale zbog želje za moći, proizišle su iz straha. Da ne budete taj neko. Sećate se Julije iz ’1984.’: ’Uradite to Juliji! Ne meni!’“ Društveni pokreti na Tviteru govore da ste „na strani onih koji to rade pre nego na strani onih kojima je nešto urađeno“.

Njen roman iz 1988. godine „Mačje oko“, nazivan „’Gospodarem muva’ za devojčice“ i napisan odmah nakon „Sluškinjine priče“, veoma je realistična priča o nasilju među devojčicama u školi. Strukture moći kod dečaka su, kaže Atvudova sada, „veoma jednostavne i očigledne... istorijske i stabilne“. Što se devojčica tiče, „više je kao u ’Vučjem leglu’ Hilari Mantel: zakomplikovano, tajno... Nikada ne možete potpuno razumeti zašto je određena osoba popularna i zatim odjednom to više nije“.

Margaret je nedavno upoznala mladu Korejku koja je našla utehu čitajući „Mačje oko“ nakon što je imala užasna iskustva u ženskoj školi u Britanskoj Kolumbiji. Majka joj je predložila da zapiše četiri stvari koje želi da uradi u životu i sačuva papir u koverti dok ne napuni 21 godinu. „I jedna od stvari bila je da vas upoznam,“ rekla je Atvudovoj, „i sada sam i to uradila.“

Zastaje. „Bože“, kaže autorka sa suzama u tim zastrašujuće plavim očima.

Iako je jasno da je „Mačje oko“ inspirisano njenim iskustvom preseljenja iz kanadske divljine u školu u Torontu, nikada je nije privlačilo da napiše autobiografiju: „Mnogo sam više zainteresovana za ono što se dešava u svetu nego za sebe samu“, izgovara jednostavno. „Nisam posebno zainteresovana za svoju duboku i mračnu psihu, koliko god da bi mogla biti fascinantna.“
 

Gotovo da je napisala u proseku jednu knjigu godišnje tokom više od šest decenija stvaranja. Trenutno radi na adaptaciji svog stripa „Angel Catbird“ u audio knjigu: postoji problem sa pernatim pantalonama superheroja. „Niko mi nije rekao da to ne treba tako da izgleda“, kaže za široki spektar sopstvenih super moći. „U tome je tajna. Našla sam se u vremenu i prostoru gde nije bilo nikakvih profesionalaca, pa su ljudi samo radili stvari.“ Pa kako ona to radi? „Skijam na dole. Spustim se do dna. Kada stignem do kraja, mnogo prepravljam. Najčešće počnem da prepravljam početak dok još uvek pišem kraj, jednostavno da bih se podsetila šta sam napisala.“

Ovakva izjava stvara utisak mnogo veće spontanosti u njenom pisanju nego što je zaista slučaj: zapravo, ona stvara grafikone za svakog junaka počev od godine njihovog rođenja. „Želim da znam koliko su zaista stari – kako ne bih nešto pokvarila.“ Za Margaret Atvud, određujući faktor njenog života bio je taj što je rođena 1939. godine. „U to nema sumnje!“ Od svih istorijskih stvari koje grade „Sluškinjinu priču“ – ropstvo, suđenja vešticama u Salemovu, sovjetski sistem (kako kaže, lista je duga) – nacistička Nemačka je njeno trulo srce: ideja da stabilnost može da nestane preko noći.

Rekla je i da američka demokratija nikada nije imala više izazova. Danas je mnogo optimističnija. „Zašto ste time toliko iznenađeni? Pogledajte njihovu istoriju. Molim vas! Pravi razlog zbog kog ljudi danas očekuju mnogo od Amerike je to što je stvorena sa idejom da bude utopija. To nije dugo potrajalo. Natanijel Hotorn je sve objasnio kada je rekao da je prva stvar koju su ljudi uradili kada su stigli u Ameriku bila da naprave gubilište i zatvor.“

Stvari sada deluju „veoma strašno“, ali „možemo li se prisetiti svetskih ratova broj jedan i dva na trenutak? I da smo u pedesetim mislili da ćemo nas razneti nuklearne bombe? Dakle, postoje različite vrste strašnog.“

Kao posvećeni zaštitnik životne sredine, Atvud krivi stanje planete za „pokretanje društvenih nemira, ratova i revolucija. Shvatate to da se ljudi plaše da će ostati bez hrane. Zašto i ne biste?“

Dok se pripremamo za drugu sezonu „Sluškinjine priče“, ima li nade? Za Fredovicu? Za nas? U knjizi, podseća autorka – u epilogu je kraj Galada. „Nada uvek postoji. U suprotnom, zašto ustati iz kreveta ujutru?“ A što se tiče ljudske prirode: „Sposobni smo za najneverovatniju nesebičnost i čudesnost i takođe smo sposobni za najgore zločine i užasna dela. Nisu to novosti. Ponašamo se dobro kada su vremena dobra.“

Izvor: theguardian.com
Foto:ActuaLitté