Marčelo: „Preci iz slavne prošlosti bi nas snažno pljunuli“

Intervju s Markom sam ugovorila pre odlaska na odmor. Dogovorili smo se da se vidimo kad se vratim, a ja sam obećala da ću na moru pročitati knjige koje je napisao.

Rekao mi je kroz osmeh da to i nije baš plažna literatura. Nisam ga poslušala. Ove godine sam se kupala manje nego ikad, a ekipa s mora me je prezrela jer nisam bila dostupna. Krila sam se iza „Malterega“ i „Higijene nesećanja“.

Kad sam se vratila, dogovorili smo se da se vidimo u ponedeljak uveče. Planirali smo da zajedno odgledamo novu epizodu GOT, pa onda da pričamo. Rekla sam mu da se posle čitanja onog što je napisao malo plašim, a on me uz osmeh pita što i kaže da je glavni junak u drugoj knjizi uglavnom u Hamlet modu.



Ma pusti ti to. Hamlet je jedan od onih što ćute, ćute misle jako dugo pa ulete negde s bazukom - kažem.

Kada mi je otvorio vrata strah je nestao. Jer Marko je otvoren, vedar, dobar, nepretenciozan, nadaren, a mozak mu radi ko švajcasrki sat.

ODLASCI

Čega se plašiš?

Zvučaće ti kao da ovo izgovaram tematski zbog naslova romana, ali plaši me nesećanje. To sam tek nedavno shvatio. Pošto sam navikao da budem citatoman, a desilo se da nečega ne mogu da se setim, osetio sam priličan nemir. I pomislio: demencija, gubitak sebe na takav način da ti se hard disk u glavi briše nepovratno, nije li to jedna od strašnijih stvari koje čoveka mogu da zadese? No, može se i drugačije gledati na to: Leo, moj glavni lik, smatra demenciju blaženom.

Na kakav život ne bi nikada pristao?

Ako je do mene, ne bih pristao na život u kom se ne bavim onim čime želim da se bavim, i život u kom nema mojih bližnjih. To je jedan od razloga zašto nikada ne bih otišao iz ove zemlje. Nikakav standard ne bi mi zamenio ljude koje volim, i onda mi to ništa ne bi značilo.

A da li ti je otišlo mnogo ljudi?

Ne baš, ali čini mi se da se to vreme vraća. Vreme devedesetih, kada su svi pričali o tome kako je gomila prijatelja, rođaka odlučila da kaže ovoj zemlji „neću više da se igram“, digla sidra i otišla. To se sad sve češće čuje i od ljudi oko mene. No, za sada je velika većina još na broju.

Da li ti se desi da osuđuješ kad čuješ da je neko otišao?

Nikad. Niti osuđujem one koji su otišli, niti one koji su ostali i pokušavaju da urade bilo šta plemenito u ovim okolnostima. Osuđujem samo ljude koji su ostali i pristali na klimu kakva jeste. Na klimu i na opšti klimoglav. To je jedino što ne odobravam i ne razumem.

Da li je među nama većina takvih ljudi?

Jeste, zato i biva ovako kako biva.

RAZMIŠLJANJE SRPSKOG VOLA

Šta ti je smešno na političkoj sceni?

Više mi ništa tu nije smešno. Toliko je sve otišlo dođavola da i taj smeh izazvan satirom počesto biva gorak. To više nije zdrav smeh, ne sasvim, ali je najzdraviji koji trenutno imamo i crnilo bi bilo potpuno da nam nije toga.

Mnogo je stvari koje ne doživljavamo kao naš život nego nešto čemu se smejemo. Dokle ćemo se braniti smehom?

Kažem, taj smeh nalazim nasušno potrebnim, samo mislim da je loše ako je nekome podsmeh jedino sredstvo u borbi protiv onoga ko nam kroji i prekraja svakodnevicu. Bili su izbori, bili su protesti, i ne bih rekao da je malo ljudi bilo uključeno u sve to, ali opet, 50.000 ili 80.000 ljudi, koliko iz vojnog i policijskog sindikata tvrde da je bilo na najvećem protestu, za dvomilionski grad  je malo.

Izgleda da je tačna ona teza da su društvene mreže postale ventil: tu ljudi izluče sve svoje rebelijanstvo, i onda nastave da trpe stvarnu stvarnost. Ovih dana sam potpisivao knjige i u Kragujevcu, u Laguninoj knjižari koja je dobila ime po Radoju Domanoviću. Davao sam izjavu u vezi s tim i kazao da naša svakodnevica daje omaž satiričarima mnogo bolje nego mi kada po njima nazovemo knjižaru.

Domanović, Sterija, Nušić, to su naši najbolji dijagnostičari – od čijih se dijagnoza ni za pedalj nismo pomerili. Tu je, recimo, Domanovićeva pripovetka „Razmišljanje jednog  običnog srpskog vola“, u kojoj vo razmišlja dok mu je gazda u kafani i kaže, između ostalog, otprilike ovo: „Sad on unutra pri čašici priča o svojim slavnim dedovima kao da je on svoj slavni deda.“

Izuzetno bolna spoznaja: pripadaš naciji koja živi od mitova i istina o slavnoj prošlosti, dok je u sadašnjici nakrcana kukavičlukom i beskičmenjacima. Veličanstveni preci o kojima pričamo verovatno bi nas pljunuli iz sve snage. Herojska nacija koja ne sme ni da pisne, kamoli da svrgne tiranina – I šta onda radi? Mrzi ovakve kao što sam ja. To im dođe kao neki bromazepam. To, i reket Novaka Đokovića. Dok pobeđuje.

Pa zašto ne smeju da pisnu?

Tu, osim besa koji me često skoli, imam i razne vrste razumevanja za ljude. Prvo: nisam roditelj. Dileme nekoga ko jeste neuporedivo su dublje nego moje, a opet, to razumevanje biva preprečeno činjenicom da je sve to, u stvari, žalosno uzaludno. Boreći se da decu prehrane danas, ljudi saučestvuju u izgradnji zemlje koja je nemoguća i nenormalna, čineći tako svojim ćerkama i sinovima, nažalost, vrlo medveđu uslugu. Drugo: neki među njima, dok brinu o svojoj deci, veoma direktno uvaljuju druge ljude i njihovu decu u glib. Ovde se, to će reći, deca dele na decu A klase i decu B klase, u zavisnosti od toga imaju li im roditelji stomaka za udvorištvo ili ne.

Kad su probali da cenzurišu predstavu Kokana Mladenovića „Doktor Nušić“, spasavali smo upravnika Kruševačkog pozorišta Nedića, jer je bilo zaprećeno od strane Laleta Pavlovića, tadašnjeg Nikolićevog savetnika za kulturu, da će, između svega ostalog, Nedić izgubiti položaj, a čovek ima porodicu, decu.

Taj naš vrli prijatelj i sada je upravnik, Kokan je pak prokazan kao državni neprijatelj, a mesecima posle zabrane njegovih predstava u istom je pozorištu postavljena ona junačka režimska izložba „Necenzurisane laži“. I eto, jedna se porodica spasla gneva vlasti, a zauzvrat je nekome drugome ukinuto pravo da se bavi sopstvenim zanimanjem; zbog umešanosti u „Doktora Nušića“ (stihovi svih songova) i meni su otkazali komad koji sam napisao, iako su reditelj i glumci već počeli probe, a bend i ja poodmakli u radu na muzici za tu predstavu.

Naravno, nikakvu odštetu nismo dobili. To je ono kad ti se neko najdirektnije pomokri na trud, bez ikakvih posledica. I tu se moje razumevanje ozbiljno problematizuje: nema se šta pričati s ljudima koji te najdirektnije guraju u kanal da bi spasli sebe, tu nema govora ni o kakvom moralu, ni o kakvoj široj slici.

SREĆA JE UVEK NEGDE DRUGDE

Kako bi se snašao Dilan Dog u Srbiji danas?

Trivia: sredinom avgusta navršilo se tačno trideset godina od kada je novosadski Dnevnik objavio prvi broj. Bilo bi ovde zasigurno posla za Dilana: on je istraživač noćnih mora, a mi noćnu moru živimo.

Jedna od  najšarmantnijih stvari u vezi s Dilanom jeste duboko ubeđenje Ticijana Sklavija, tvorca serijala,  da oni koji su vidno očudovišteni – šire shvaćeno, na bilo koji način drugačiji – zapravo nisu čudovišta, a da ono istinski čudovišno stanuje u naličju običnih, normalnih, pitomih ljudi, većine.

Da se ispod njihovog visokoparnog dušebrižništva krije kapacitet za nevaljalstvo svake vrste i večita volja da se šikanira onaj ko je izgledom, veroispovešću, seksualnošću, bojom kože ili već na neki način drugačiji. Na to nas je Sklavi upozorio još kao klince, ostatak života samo nas je uverio (i uverava nas) u istinitost ove njegove večite teme. Dakle – da, Dilan bi imao čime da se bavi u ovim krajevima.

Postoje li previše emancipovane žene?

Šta to znači? Kako se može biti previše emancipovan(a)?

Ima li negativnih strana emancipacije?

Ne. Negativna je samo poluemancipacija, bilo čija. A mi smo generalno skloni baš tome: prividima umesto suštinama.

Gde bežiš kad si u bedaku?

Eskapizam u „Higijeni nesećanja“ svako malo iskrsava kao tema. Leo zastupa tezu da je to prirođeno ljudskom biću: ideja da je sreća uvek negde drugde.

Ja sam pak pokušao da prostor u kom sad sedimo uredim tako da mi bude pribežište, nešto poput gnezdo ili ličnog hrama, te da se tu osećam dobro, jer bi bilo zaista strašno živeti na mestu koje te ne umiruje, nego ti unosi nemir. I, naravno, tu su moji prijatelji. Ljudi takođe mogu biti tvoje drugde. Provodimo koliko god možemo vremena zajedno. Ako borba protiv vetrenjača ima svoje gorivo, to je baš ovo, bez toga ništa ne bi bilo moguće postići.

Čovek mora imati neku vrstu sigurne kuće, što u fizičkom prostoru, što u sebi samom. Ni to bežanje u sebe nije loša stvar, sve dok nije permanentno. I da: uvek mogu da pobegnem i u knjigu, strip, film, muziku, dobru priču bilo koje vrste.

AGRESIJA

Plaši li tebe Malterego u tebi?

Malterega svakako razumem kao pokušaj otelotvorenja besa, ali Leovog. A Leo pak često služi meni u slične svrhe. Moj drugar Sima je to kazao još posle prvog dela knjige: da mu je zabavno što koristim Lea na način na koji on koristi Malterega. On ispisuje stranice svog Osvetarijuma, a ja priču o njemu.

Jedna od veoma važnih stvari u pisanju jeste kopanje po sopstvenim mrakovima. I samo tad je zaista važno. Čime ne kažem da treba pisati bukvalno o sebi da bi se zapravo pisalo o sebi.

Psihologija veli da mi, šta god sanjali, sanjamo jedino sebe; pisanje je u tom smislu najbliže materijalizaciji sna – pisci su uvek svi svoji junaci, jer čak i kad pišeš o ljudima sasvim drugačijim od sebe, sve su to tvoje percepcije kako drugo i drugačije izgleda, oseća, misli. Pisci su iluzionisti, posao im je da ubede čitaoca kako znaju ono što niko (dakle, ni oni) ne može znati istinski i do kraja: kako je u tuđoj koži. Ali iluzija nije time osebičena. Ona je prilično zdrava, plemenita u svom stalnom pokušaju da saosećanje dotera do krajnjih granica, najbliže što se drugom biću istinski može prići.

Hvatanje ukoštac sa sobom, strahovima, ljutnjom, negativnim emocijama, pa i onim dobrim, uvek je i strašno i oslobađajuće. Otud je Leo u svakom trenutku ili bolja ili gora osoba nego ja.

Kad bi zamislio ekranizaciju knjiga - čija produkcija bi bila?

Da imam zlatnu ribicu ili Aladinovu lampu – sigurno HBO. Inače, zabavljam se tako što uvek pravim “kasting” za svoje junake. Lako je kad si pisac, jer nisi ograničen ni budžetom ni dostupnošću – u obzir dolazi bilo koje lice koje tebi samom liči na nekoga od junaka i izgleda inspirativno. Volim da imam pred sobom lica o čijim životima pišem, ljudima se karakter stvarno pomalja na faci; tamo gde nije tako, reč je o gruboj grešci kosmosa.

Pa ko je u podeli?

Kika, to se i kaže u romanu, liči na Anu Mihajlovski iz mlađih dana. Zena zamišljam kao Rorija koji igra Pseto u GoT. Kostu fizički (i samo fizički) vidim kao Seta Rogena. Branu kao frontmena Artic Monkeysa. Lea kao mog drugara Vladimira Lalića, slikara i muzičara. Žagara kao Amitabha Bachchana. Olgu kao Fjonulu Flanagan. I tako dalje.

Gde kanališeš svoju agresiju?

Moj teren, pisanje, svakako je odličan za to. Šta je sve agresivno? Svako negativno osećanje ima zametak agresije. U priči će se, istina, sve desiti onako kako ti hoćeš, ali to ne treba zloupotrebljavati. Pisanje mora služiti za rat sa samim sobom, za pravu vivisekciju. To je jedino pražnjenje koje ima smisla. S druge strane, ovo je priča, obraća se drugima i ne sme služiti samo pukom pražnjenju, onom koje se graniči s iživljavanjem. Ali kad smo kod pražnjenja: maločas sam govorio o krajnjoj instanci saosećanja, o uosećavanju.

Ako konstantno zamišljaš kako se neko drugi oseća – a spominjali smo, recimo, junake koji nemaju ničega zajedničkog s autorom – pri zalasku na drugu stranu dolazi do nekakve katarze. Tvoja ljutnja prema nekome ume da splasne kad uspeš, koliko se može, da uđeš u perspektivu te osobe, u njene razloge. Kad god Leo zastupa stvari u koje bezrezervno verujem, u sceni ima oponenta čije replike pišem jednakim žarom, bez držanja strane. Pisanje se sastoji iz dveju stvari: iz konstantnog treninga saosećanja i onog “tehničkog” dela gde se trudiš da to što si (sa)osetio što bolje artikulišeš u rečenice.

S time, avaj, ide i jedna nevolja. Kada potpuno siđeš u drugog čoveka – rekosmo da je to iluzija; dakle, kada siđeš najdublje što se može – onda sve postaje opravdano. Čak i najrđaviji ljudi veruju da njihovo činjenje ima svoje opravdanje u nekim višim zakonitostima. Treba se onda setiti da objašnjenje i opravdanje nisu ista stvar, a to biva sve teže što dublje silaziš u čoveka.

Eto nekih od psiholoških izazova zbog kojih takođe volim pisanje, i mislim da je to lepo: što na kraju dana bar za nijansicu bolje razumeš i sebe i druge.

Da li tako postaješ bolji čovek?

Moja je najtoplija nada da bi to moglo biti istinito.

Autor: Ivana Stojanov
Izvor: Noizz
Foto: Ana Danilović