Majkl Ondači odgovara na pitanja o novom romanu „Ratno svetlo“

Ako biste na brzinu morali da navedete imena kanadskih pisaca, Majkl Ondači će sigurno biti jedno od tri imena koje ćete spomenuti, pored Margaret Atvud i Alis Manro. Svako od njih je doprineo međunarodnom renomeu kanadske književne scene.

Majkl je svakako najpoznatiji po romanu „Engleski pacijent“ koji je bio svetski bestseler, dobitnik Bukerove nagrade i na osnovu koga je snimljen izuzetno hvaljeni istoimeni film. U novom romanu „Ratno svetlo“, Ondači nam donosi priču o bratu i sestri, Natanijelu i Rejčel, koje roditelji ostavljaju pa se o njima brine plejada zanimljivih likova poput Leptirice, Munje i Marša Felona, u Londonu nakon Drugog svetskog rata.  

U ekskluzivnom telefonskom intervjuu sa Majklom Ondačijem saznali smo nešto više o samom procesu stvaranja ovog romana, likovima i mestima, kao i autorovoj potrebi da sve romane napiše na papiru.

Vaši romani često oživljavaju istorije gradova – Nju Orleans u „Coming Through Slaughter“, Toronto u „U lavljoj koži“ i sada London u „Ratnom svetlu“. Zašto ste izabrali baš London?

Živeo sam u Londonu kao tinejdžer, poznajem ga. Oduvek me je zanimalo ono što se nalazi ispod formalne gradske panorame, bilo da je reč o Nju Orleansu ili Torontu. Veoma mi je važno na kom se mestu radnja odvija. To me, čini mi se, drži na zemlji dok pišem knjigu. Reč je o vremenu i mestu jer tako radim na nečemu što zaista postoji. Tada mogu da počnem sa istraživanjem.

Koliko vremena ste proveli istražujući?

Odlazio sam u Englesku nekoliko puta. Obišao sam Safolk gde se odvija deo ovog romana. A posebno sam istraživao reku; vozio sam se gore-dole i pregledao mnogo arhiva o reci tokom rata. Veoma su me zanimali skriveni aspekti Temze i samog Londona.

Kada počnete sa pisanjem, znate li šta će se sve u njoj dogoditi? Rekli ste da počnete od mesta i vremena, a šta se dešava nakon toga?

Moram da priznam da znam veoma malo. Neki pisci znaju sve o knjizi pre nego što počnu da je pišu, a ja sam jedan od onih koji moraju da otkrivaju knjigu dok je pišu, gegam se kroz rukopis dok likovi isplivavaju. Da ste me dva dana pre početka pisanja pitali ko su Rejčel ili Oliv Lorens, ne bih znao. To je zapravo šokantno.

Da li je ovaj roman ratna priča?

Nisam želeo da to bude knjiga o Drugom svetskom ratu ili ratna priča. U glavi mi je bio porodični roman. Krajevi ratova su uvek varljiva vremena jer je trenutak pozitivan, ali stvaraju se dogovori, potpisuju ugovori, to je period u kome se skače iz rata u mir i dešavaju se neke nejasne stvari.

Koliko ste ličnog iskustva koristili pri stvaranju Natanijela?

Natanijel je izmišljen lik, zanimljivo je da su gotovo svi likovi koje stvaram izmišljeni, nikada nisu zasnovani na određenoj osobi. Mislim da je to donekle ograničavajuće, pa kad počnem da stvaram nekog junaka ne znam mnogo o njemu, postepeno otkrivamo ko je on i kakav će postati. Tako da on ne predstavlja mene ni na koji način osim što pri stvaranju junaka, izvlačite iz sebe razmišljanja i poglede na svet.

U jednom trenutku Natanijel govori da njegova porodica ni na koji način ne liči na normalnu, ali ipak postoje briga, povezanost i odgajanje. Stiče se utisak da ste istraživali ideju da različite stvari mogu predstavljati porodicu.

Mislim da je zanimljivo kako je u „Engleskom pacijentu“ porodica sastavljena od stranaca, a nešto slično se javlja i u ovom romanu. Nije to stvar koju sam planirao već se postepeno razvijala dok sam pisao.

Likovi su prilično dikensovski.

Pročitao sam Dikensa. Nisam bio svestan toga da pišem dikensovski, ali sada ako pogledam unazad, sve te scene na reci i ono što se nalazi ispod površine grada, razumem zašto to kažete.

Uprkos težini, postoje i vedriji delovi knjige.

Mislim da je knjiga zabavna, ali i mračna. U nekim od likova postoji zabavna crta i to nije bila svesna odluka: „Ok, sada ću napisati nešto smešno“, već kada pišete knjigu, mnogi aspekti vaše ličnosti isplivaju: drama, tuga, sramota i humor. Sve su to prirodni elementi koji postoje jedan do drugog i humor je na neki način veoma važan.

Nedavno ste objavili zbirku pesama „Handwriting“ („Rukopis“). Da li je ključ Vašeg kreativnog procesa pisanje rukom?

Poprilično. Mislim da nikada ne bih uspeo da napišem knjigu koristeći pisaću mašinu ili računar. Moram da pišem rukom i nekoliko prvih rukopisa je tako nastalo. Ne deluje mi sporo taj proces, veoma brzo pišem. Odgovara mi više od računara jer čak i kada nešto precrtate, ono je i dalje tu ako se predomislite.

Želite li još nešto da dodate?

Ne, trudim se da sve što želim kažem u knjizi. D. H. Lorens je rekao da verujemo priči, a ne pripovedaču. U ovom trenutku mislim da čitalac zna više o knjizi nego njen autor.

Izvor: thestar.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Tulane Public Relations - Flickr: Michael Ondaatje / CC BY 2.0 / Wikimedia commons