Majk Gejl: Imamo moć da menjamo stvari

Sa Majkom Gejlom, autorom romana „Svi ti usamljeni ljudi“, razgovarali smo o predrasudama sa kojima se bore likovi u njegovom romanu, baš kao i mnogi ljudi u stvarnom životu, ali i o načinu na koji se epidemija usamljenosti može suzbiti.

Sa stvaralaštvom pisca Majka Gejla čitaoci u Srbiji upoznali su se preko romana „Svi ti usamljeni ljudi“, nežne priče sa neponovljivim glavnim junakom Hjubertom Berdom, koji će vam ukrasti srce. Majk Gejl se posle studija sociologije iz rodnog Birmingema preselio u London sa željom da postane muzički novinar, ali život je za njega imao druge planove – završio je uređujući i pišući za magazine kao što su Sunday Times, Guardian i Cosmopolitan. Nakon što je devedesetih godina objavio bestseler My Legendary Girlfriend, posvećuje se isključivo pisanju.

U romanu „Svi ti usamljeni ljudi“ udovac Hjubert Berd, u telefonskim razgovorima sa ćerkom koja živi u Australiji, oslikava portret savršenog života u penziji, prepunog zabave i druženja. Ali nešto ga je nateralo da okrene leđa svetu, i jedva da ima ikakav kontakt sa ljudima. Kada mu ćerka najavi svoju posetu, Hjubert se suočava sa nemogućim zadatkom: da učini stvarni život više nalik izmišljenom, pre nego što bude otkriven. Tako obnavlja drago prijateljstvo, dobija drugu šansu u ljubavi i čak se pridružuje jednoj odvažnoj društvenoj akciji. Tajna njegove dotadašnje izolovanosti vreba ga u senci – da li mu je ipak suđeno da zauvek ostane samo jedan od usamljenih ljudi?

Gospodine Gejl, jedna od junakinja Vašeg romana „Svi ti usamljeni ljudi“ govorila bi deci u obdaništu, kako se ne bi zapetljala s rečima, da ne žure i krenu iz početka, zato ću i ja učiniti kako je savetovala i početi razgovor od priče o samom naslovu knjige, koji asocira na prvi stih pesme Bitlsa „Eleanor Rigby“ – All the lonely people. Da li je posvećen najvećem britanskom bendu? Kako se tema usamljenosti nametnula kao glavna?

Skoro sve priče koje pišem inspirisane su temom ili temama koje su na neki način privukle moju pažnju. Pitanje usamljenosti me je dugo intrigiralo, posebno zbog toga što se čini da s vremenom u zapadnom društvu stvari postaju sve gore. Šta se dogodilo sa zajednicom? Zašto smo sve povezaniji zahvaljujući internetu, a ipak postajemo sve izolovaniji od svojih suseda? Činilo mi se da usamljenost raste, iako imamo moć da promenimo stvari. A što se tiče Bitlsa... srećna slučajnost!

Ovo je emotivna priča 84-godišnjeg Hjuberta Berda, koji je kao mladić pristigao na britansku obalu 1958, kao deo Vindraš generacije, u težnji za boljim životom, ali i o ljudima koji su njegov život učinili vrednim življenja. Koliko je važno da negujemo odnose sa ljudima u svom okruženju?

Smatram da je to aposlutno ključno. Kao što rekoh, čini se da postajemo sve udaljeniji jedni od drugih, živimo živote paralelno, umesto udruženo. To je prava šteta. „Svi ti usamljeni ljudi“ pokazuju da imamo moć da napravimo razliku, ali moramo prevazići strah od korišćenja te moći. Jedno „dobro jutro“, razgovor na ulici, ponuđena šoljica čaja – sve to izgleda kao sitnica, ali za usamljene ljude mogu da učine veliku razliku.

Možete li nam objasniti pojam Vindraš generacije, kojoj pripada Hjubert Berd, i s kakvim predrasudama i problemima se suočavala kada je stupila na britansko ostrvo?

Ukratko, posleratnoj Velikoj Britaniji bila je potrebna pomoć kako bi se ponovo stabilizovala. Ljudi iz britanskih kolonija na zapadu bili su indoktrinirani da veruju da su, budući deo britanske imperije, stoga Britanci. Odgovorili su na poziv „matice“ da popune prazna radna mesta izazvanih ratom i otputovali u Veliku Britaniju. Međutim, kada su stigli, uglavnom su ih dočekali rasizam i neprijateljstvo, i zatiču situaciju u kojoj su im, zvanično i nezvanično, zabranjeni različiti poslovi, smeštaj, i tretirani su kao građani drugog reda.

Usamljenost je epidemija, kaže Hjubertova kćerka Rouz, a njegova komšinica Ešli da usamljenost ubija više ljudi nego rak. Čega su se njih dvoje dosetili: kako će usamljenost suzbiti?

Rouzin odgovor na usamljenost je da se više ljudi uključi u zajednicu. Ona ohrabruje svog oca da se pridruži klubu za starije osobe gde bi mogao sklopiti prijateljstva. No kako Hjubert ističe, to je prilično teško učiniti kada ste sami. Ešlino rešenje za usamljenost je malo više politički: ne želeći da ostavi stvari kakve jesu, pokreće pokret, i promenu vrši od temelja. Naravno, ovo nije lako, ali kao što knjiga dokazuje, sigurno je vredno truda.



Vi u romanu „Svi ti usamljeni ljudi“ s jedne strane govorite, osim o usamljenosti, i o problemu rasizma, seoba, otuđenosti, raspada brakova, demenciji, ali s druge strane o važnosti porodice i ljubavi kojoj ne mogu nauditi nikakve prepreke, čak ni smrt. Da li je ljubav lek za sve probleme?

Ha! Kakvo pitanje! Knjigom „Svi ti usamljeni ljudi“ pokušao sam da pokažem da život baca mnogo toga na vas, sviđalo se to vama ili ne. To je jednostavno priroda zveri. Ali jedna stvar koju možete kontrolisati, na koju možete uticati, jeste način na koji reagujete na prilike koje vam se dešavaju. Na primer, Ešli bi mogla postati gorka i čemerna nakon raskida, ali umesto toga želi da se poveže, zahteva od ljudi nešto za šta zna da ne treba tražiti, i zbog toga ne samo što stiče prijatelja za ceo život već i menja čitavu zajednicu. Dakle, da li je ljubav lek za sve probleme? Pa, ostaviću vas da sami odlučite o tome!

Život daje drugu šansu, priliku za iskupljenje. Poslednje stranice romana bude nadu i optimizam kada uvidimo da jedna porodica (porodica Džojs Pirs) za šezdeset godina može preći put od nerazumevanja i predrasuda do saosećajnosti i pomirenja. Koliko su skladni porodični odnosi važan preduslov za bolji svet?

Niko ne voli sukobe sa porodicom. Za Džojs je porodica sve, i da je njena porodica bila voljna da joj izađe u susret, moglo bi biti mnogo manje bola. Ali kako vreme prolazi i svet se menja, te razlike koje su nekada izgledale toliko velike da su bile nepremostive, pokazuju se kao prevaziđene.

Svi Vaši junaci napuštaju zavičaj u potrazi za novim domom. Naš život čine odnosi s ljudima. Kako da ga olakšamo drugima i sebi?

Verujem da Hjubert ima odgovor: moramo biti otvoreni prema drugima, naći vreme i razumeti potrebe drugih. Iako je period kovida bio strašno vreme za mnoge, nisam mogao da ne osetim ohrabrenje kada su ljudi odjednom počeli da se prisećaju pravog značenja i značaja zajednice. Gotovo preko noći ljudi su prešli iz života u svojim malim mehurima u stvarnu brigu za svoje komšije: odlazili su u kupovinu namirnica za njih, proveravali kako su i pružali pomoć gde je bila potrebna.

Zašto je važno pokušati nešto promeniti, ne stajati po strani, ne biti nemi svedok? Zbog čega ne smemo odustati od ljudi, čak i kad oni odustanu od sebe?

Zato što su usamljeni po svojoj prirodi povučeni i možda sumnjičavi. Kada osećamo da nas je društvo odbacilo, volimo da ponovo ispričamo priču, ali ovaj put tako da mi odbacujemo druge. U slučajevima poput ovih, verujem da usamljenima treba malo utehe, malo ohrabrenja da izađu iz svoje ljušture. Takođe, razlog zašto ne treba odustati od ljudi je zato što, kako knjiga dokazuje, iako vaš život može biti bogat i pun, lako se može isprazniti, i taj usamljeni čovek jednog dana možda budete vi.

Jedan od Vaših junaka kaže da nekad moraš da pokušaš nemoguće da bi video da li je zaista nemoguće. Šta je za Vas izgledalo nemoguće dok niste uvideli da je moguće?

Pisanje knjige! Obožavao sam knjige još od detinjstva, ali ideja da napišem sopstvenu činila se nemogućom. Pa ipak, dvadeset i šest godina nakon objavljivanja mog prvog romana napisao sam još devetnaest i broj se povećava!

Rođeni ste u Birmingemu, što dovodi me do logičnog pitanja: Birmingham City F. C. ili Aston Villa?

Nijedno, bojim se. Nisam baš osoba za fudbal. Da je pitanje bilo Duran Duran ili Black Sabbath, rekao bih Duran Duran, iako mi je delimično drag i Black Sabbath!

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42
Foto: Simon Weller