Ubrzo nakon što je objavljena, a to je bilo nedavno, zbirka priča „
Gutači vatre“ dobila je nagradu Novosadskog sajma „Laza Kostić“ kao najbolja knjiga između dva sajma. Priče u „Gutačima vatre“ su istančane, a u njima su ljudi pored nas a i mi sa njima, koji sagledavaju sebe i svoje svakodnevne živote, male, ali jedine koje znaju da žive.
Maja Trifunović je završila arapski jezik i književnost, radi kao konferencijski prevodilac. Prevela je dvadeset naslova, jedan s arapskog, a ostale s engleskog jezika.
„Gutačima vatre“ prethodili su romani „
Povratak“ i „
Savršenstvo“, i knjiga priča „
Trkači na duge pruge“. Sve ove knjige Maje Trifunović objavila je Laguna, i sve govore o ljubavi.
Naslov je jasna i jaka metafora, i jasno je ko su gutači. Šta bi bila vatra?
Naslov je najčešće kompromisno rešenje koje nalaze pisac i izdavač. Od naslova trinaest priča nijedan mi se nije učinio dovoljno upečatljivim, otud pomenuta metafora koju, sasvim nemetaforično, koristi jedna od junakinja. Metafora gutača vatre u slučaju ove zbirke pokazala se upotrebljivom za većinu likova koji su, neki u ranijim, neki u kasnijim životnim fazama, primorani da progutaju vatru, hteli – ne hteli, ako žele da nastave dalje. Nekad su suočeni sa šibicom, nekad s bakljom, ali takvo suočenje malo koga zaobiđe, to su ispiti pred koje nas život stavlja i gde, kad smo već kod metafora, nema puškica, niti se polaže onlajn. Uživo ili ništa, a ko misli da je polaganje jednokratno, vara se. To bi bilo neko moje amatersko tumačenje, a svako ko čita slobodan je da gorepomenutu metaforu rastumači na svoj način, ili da se s tumačenjem i ne zamara, nije obavezno.
Likovi Vaših priča su takozvani obični ljudi. Da li imate osećaj da je, barem u književnosti, prošlo vreme izuzetnih pojedinaca?
Takozvani obični ljudi jesu izuzetni pojedinci, ko bi drugi bio? Ne rađa se izuzetan pojedinac kao neki superheroj koji će, kad dođe vreme, pobediti zlikovce i odjahati u suton, ili stradati za buduća pokolenja. Izuzetni pojedinci bude se isto kao i svi mi, idu na posao, kuvaju ručkove da ima nešto toplo da se pojede kašikom, gledaju televiziju, igraju se s decom, jesu deca, druže se, smeju se, pomažu se, vole se. Nemamo pojma, kad se osvrnemo oko sebe, kako bi ti obični ljudi koji mile naokolo, svako za svojim više-manje prozaičnim poslom, reagovali u neobičnim okolnostima. Na piscu je da ih, ukoliko poželi, u te okolnosti smesti i zatim oproba. Obični ljudi u svojim običnim životima čine izuzetna dela i pritom im, sigurna sam, nije važno hoće li se o njima pisati, ni da li će se po njima išta zvati. Van običnog ne postoji ništa. To što je nešto obično ne znači da mu manjka svetla, muzike, herojstva i izuzetnosti.
„Koječemu sam bila naučena, ali ne i kako da budem samo ja“, kaže junakinja priče Okrugao broj. Da li je tako nešto uopšte ostvarljivo s obzirom na to da se živi sa ljudima i zbog njih?
Potpun citat, zapravo, glasi: „Koječemu sam bila naučena, ali ne i kako da budem samo ja, bez znaka jednakosti koji za mnom sledi. Samo ja kao rezultat, a ne kao jedinica koja se s nečim zbraja da bi nešto bila.“ Nalazim da je, kod žena češće nego kod muškaraca, uobičajeno da im, ako drugi svode njihove račune, treba nekakva dopuna, posebno kad sazru – malo su sumnjive i potencijalno falične ako u njihovoj ličnoj jednačini nema nekog muža i neke dece – dvoje je pristojnije od jednog, ali eto, i jedno će im dati legitimitet. Tek onda je žena cela, kad se umetne u tu jednačinu. Ako je tu nema, ostaje zbunjujuće, skoro uznemirujuće prisustvo, uvek u opasnosti da se neko ispod glasa podsmehne njenoj nekorisnosti. Kod muškaraca su društvena očekivanja, makar na tom planu, daleko relaksiranija. A društvena očekivanja, posebno ako su taložena vekovima, određuju naša opredeljenja, kroje naše planove, navode nas da mislimo da smo neke odluke doneli sami, a zapravo ih donosimo jer je tako red i jer je žena, kad je bila mala, od ujne dobila plastičnu bebu i kolica, a muškarac od ujke terminatora s bazukom.
U Vašim pričama nema ni lokalnih ni globalnih političkih i društvenih tema, a nema ni popularnih, onih tiražnih. Zašto? Da li podsećate čitaoca da se pozabavi svojim životom?
Ja sam, za svoj ukus, politički i društveno nezdravo obaveštena osoba, i na lokalu i u globalu. Već duže vreme nastojim da smirim doživljaj i pažljivije nego dosad odaberem šta želim da znam, a šta sme da prođe pored mene blažene u neznanju. Niko rođen u istorijski nemirnim zonama ne može da se pozabavi svojim životom van političkih i društvenih previranja, sem ako se ne odseli na vrh neke planinčine, živi u šumi koja prigušuje glasove koji dopiru odozdo i gleda u oblake, gaji povrće i voće, možda neku kokoš koja leže jaja, puna kapa. U „Gutačima vatre“ promiču posledice klimatskih promena, pandemije, nasilja u porodici, migrantske krize, ali sve su te teme uglavnom pozadinska pratnja za privatne živote junaka koji se sastaju i rastaju, svađaju i mire, razbolevaju se i ozdravljaju, svete se i opraštaju. Čitaocima izvesno ne treba podsećanje da se pozabave svojim životom (u Crnoj Gori se kaže „o jadu se zabavili“), ali taj život nije samo ono što im se dešava između četiri zida, sve je izuvrtano i isprepletano – život porodice, život grada, život države i planete. Niko nije ostrvo, i tako to. Umetnost je tu da nas, kad zatreba, od svakodnevice odvuče, a kad zatreba, u njoj usidri.
Čini se da je književno delo o ljubavi bilo apriori omalovažavano. Ni u dosadašnjim romanima a ni u novim pričama Vi niste izbegavali tu temu. Kakva su Vaša iskustva?
Moguće da se omalovažavanje na koje mislite odnosi na izdanja vikend ljubavnih romana, što onih koji su nekad prodavani po trafikama, što ukoričenih koji se danas mogu kupiti u knjižarama, s uobičajenom temom volelo se dvoje mladih, ili dvoje se voli a treći im kvari, ili šta god tome slično. Ali ljubav kao tema je malo kad odsutna iz književnosti, ljubav svake vrste – prema partneru, roditelju, otadžbini, detetu, životinji, domu – ljubav kao večita i neophodna protivteža mržnji, sebičnosti, zavisti, nesaosećajnosti, gramzivosti, svemu onome za šta se da pomisliti, pratimo li pomno vesti, da će do kosti izjesti ljudsko društvo i osuditi ga na brzu i neminovnu propast. Verujem da se neljubav, makar i uredno očešljana, slatkorečiva i ispeglana, daleko čuje samo zato što svoje prisustvo i namere obznanjuje glasnije od ljubavi – drugim rečima, dernja se i upada u reč. No tiha voda breg roni, u to se uzdam. Dopuštam sebi nešto optimizma, ne može da škodi. Utoliko ne mislim da će pisci bežati od ljubavi kao teme, pa makar ponegde ljubav bila predstavljena saharinski pojednostavljeno, a samo delo zbog te pojednostavljenosti bilo omalovaženo. U tvrdom svetu ni to ne smeta.
Kao konferencijski prevodilac, Vi ste u poziciji da prvo saznate neku vest, nečiji stav. Kako ostati hladan na ono što Vam ne prija ili što smatrate pogrešnim, pogubnim po druge? Da li je to najteži deo Vaše profesije?
Ranije sam češće dobijala priliku da prisustvujem razgovorima iza zatvorenih vrata i potpisujem ugovore o poverljivosti, saznajem više nego što bih zapravo volela da znam o ovoj ili onoj dnevnopolitičkoj temi. Zanimljivo je koliko ima tema koje su bile dnevne pre dvadeset godina, a dnevne su i danas, posle nebrojenih sastanaka i konferencija, ali to je posebna priča. Najteži deo moje profesije je, zapravo, da kad se ukaže potreba nejasnu misao u prevodu učinim jasnom, a nespretno sročenu rečenicu prekrojim tako da ima i glavu i rep. Sve ostalo ide u rok službe. Ne mora danas niko da bude konferencijski prevodilac da bi saznao o stavovima i odlukama pogubnim po jedne i blagotvornim za druge, sve je više-manje transparentno, ako znate gde da gledate. Ima, naravno, u ovom poslu trenutaka kad čujete ono što nikako nije opšte znanje, niti će u dogledno vreme biti, ali najčešće je reč o pešačkom poslu kroz koji ćete saznati o svemu pomalo – i o deponijama i palionicima, i o prinudnim povracima odbijenih tražilaca azila, i o dvostruko slepim studijama novih lekova za psihička oboljenja, i o ratnim zločinima.
Da li je nagrada Novosadskog sajma zbirci priča, a ne recimo romanu, posledica novog doba u kom se nema vremena za dugačke forme?
Posledica novog doba, čini mi se, nije manjak vremena za dugačke forme, već manjak vremena za čitanje ikakve sadržine koja nije na ekranu, spakovana u četiri čitalačka minuta, recimo. Opseg pažnje se skraćuje, posebno mlađoj generaciji, ne jer su se rodili površni i lenji, kakav ih glas bije, već jer im se zabava nudi na način drugačiji nego ijednoj generaciji pre njih, a znanje u formi okoštaloj i potpuno neprilagođenoj novim vremenima. Svejedno, i oni koji preko dana vise na Jutjubu pre ili kasnije će, nadam se, kraj kreveta imati knjigu. A onaj koji voli da čita neće, pretpostavljam, birati između romana, priče i pesme rukovodeći se vremenom koje treba da posveti odabranom štivu. Bitan je eho pisane reči u čitaocu, ne minutaža potrebna da se delo pročita. Što se tiče nagrade „Laza Kostić“, nisam je očekivala, nisam znala ni da sam ušla u uži izbor, stoga mi još više znači, kao lepo javno priznanje nečem za šta znam da je moj poziv, a glumim da mi je hobi, jer se od hobija ne živi.
Autor:
Sonja Ćirić
Izvor: Vreme
Foto: Jelena Dragutinović Džela