Maja Trifunović je rođena u Beogradu gdje i danas živi. Diplomirala je arapski jezik i književnost na Beogradskom filološkom fakultetu, a radi kao slobodni prevodilac, simultani i književni. Sa arapskog jezika prevela je knjigu „Žena na nultoj tački“ poznate egipatske feministkinje Naual El Sadavi koju je u Srbiji objavio Plavi jahač. Sa engleskog jezika prevela je petnaestak knjiga među kojima su i dvije knjige poznate indijske spisateljice
Arundati Roj. Pomenuću porodičnu dramu „
Bog malih stvari“ koja je za fikciju dobila Bukerovu nagradu. Maja Trifunović je objavila tri romana: „
Trkači na duge pruge“, „
Savršenstvo“ i „
Povratak“, a nedavno je objavila i knjigu „
Gutači vatre“ u izdanju Lagune.
Gotovo u svim pričama Vaše knjige proze naslovljene „Gutači vatre“ prisutan je sjetan humor i iskreno čovjekoljublje. Koliko ljudima danas, ne samo u literaturi već i u cjelokupnom životu, nedostaju upravo humor i čovjekoljublje? Šta je uzrok tome?
Humor i čovjekoljublje uvijek postoje, ali nekakvo je pravilo da one ružnije i tužnije strane ljudske prirode imaju neuporedivo bolji marketing. Saosećajni ljudi i nesebična dela ne nalaze puta u moru dnevnih vesti koje nas, baš kao što ste rekli, navode da poverujemo kako su baš ova naša vremena ta u kojima će se desiti konačno sakaćenje ljudskog duha i duše. Ne mislim da je tako. Verujem da je i dalje u prirodi većine ljudi, odakle god da su, da nagonski pruže ruku onom ko je posrnuo, nahrane gladnog, ohrabre klonulog duhom. Pomahnitali konzumerizam i libertarijanska životna filozofija nisu nešto što je, rekla bih, urođeno većini, koliko god se guralo u prvi plan. Slike mase koja u krdu nadire u hale gde se rasprodaju televizori i bela tehnika i otima se oko pegli i miksera svakako ne govore najbolje o ljudskom rodu, ali privlače čitaoce i gledaoce više nego vest koja ne nudi atraktivne vizuelne efekte. No upravo nas ta vest, plasirana udno veb stranice nekih novina, o naoko usputno učinjenom dobrom delu za koja niko ne traži ni medalju ni pare, predstavlja u zasluženo boljem svetlu i uliva poverenje da će, uz široku solidarnost i udruženi napor, uljuđena većina ipak smognuti snage da obuzda manjinu koja joj sedi na grbači.
Šta je Vas navelo da, jasno artikulisanim stilom, napišete knjigu „Gutači vatre“, da je krstite ovakvim „vatrenim“ naslovom, da joj date ove sjajne filantropske ciljeve okrenute čovječnosti, ljubaznosti i dobroti? Je li u pitanju neka unutrašnja pobuna protiv neljudskosti i nemorala s kojima se svakodnevno susrećemo?
Ponoviću – koliko ima neljudskosti i nemorala, toliko je ljudskosti i duboke etičnosti, jedino su iz nekog razloga, s namerom ili nenamerno, slabije oglašeni. Nadam se, ipak, da na toj vagi dobro preteže. Vladan Desnica je u romanu „Proleća Ivana Galeba“ napisao: „Katkad mi se čini da je uvređena ništarija sposobna za daleko više nego revoltirani heroj: on će se možda još premišljati da li da radi sreće jedne polovice čovečanstva žrtvuje drugu polovicu, dok ništarija neće oklevati ni časka da radi utaženja svog ništavnog povređenog Ja izazove opšti kataklizam.“ Drugim rečima, dok se dobro premišlja, zlo deluje pravolinijski, s jasnim ciljem na umu i bez kolebanja. Nešto bi, rekla bih, u toj dinamici trebalo menjati, naoštriti dobru zube i pustiti mu jezik, ako ništa drugo.
Što se naslova knjige tiče, on mi je dugo izmicao. Nijedna priča, čini mi se, ne objedinjuje sentiment cijele zbirke, gde ima i ljubavi i horora, i futuristike i trilera. No u jednoj se priči pominje gutačica vatre, što mi se učinilo prigodnim – junaci ove knjige kroz život nehotično i nevoljno gutaju vatru nastavljajući dalje, malo oprljeni, ali nesagorivi. Oni, zapravo, i ne liče na junake u doslovnom smislu te reči – to je neki običan svet u nekom običnom gradu u ova klimava vremena, sa svojim nespektakularnim radostima, tugama i životnim izborima koji su ponekad problematični, ali kojih se ne odriču. Uprkos povremenim potresima, ostaju postojani i uporni, sa smislom za humor netaknutim čak i u sasvim neduhovitim životnim situacijama.
Vaš ljubavni roman „Povratak“ je prepun strasti, suza, uzdisaja, izdaja ali i smijeha. To je romaneskna priča u kojoj se veliča sve ono što čini život životom. U ovoj su knjizi postavljena mnoga pitanja. Odgovori nijesu konkretni, decidni, a ni jasni. Je li to zato što život u cjelini smatrate nepredvidivim, nepoznatim i nejasnim, a dane koji slijede zamagljenim i tmurnim?
Ja „Povratak“ doživljavam ne toliko kao ljubavni roman, koliko kao jednostavnu i nejedinstvenu priču o sazrevanju i osnaživanju, kroz šta prolazimo svi kaleći se putem i učeći koliko o drugima, toliko i o sebi. „Povratak“ je i priča o dve generacije, o deci i roditeljima, i o tome koliko je deci teško da svoje roditelje sagledaju kao jedinke odvojene od njih, s interesovanjima koja se ne moraju nužno vrteti samo i jedino oko dečjeg sveta, već se granaju i tamo gde deci, koliko god voljenoj, nema pristupa.
Život u celini jeste nepredvidiv, čak i kad se trudimo da ga učinimo što je moguće predvidljivijim, iz straha od nepoznatog. I ako se budimo i ležemo uvek u isti sat, idemo na isti posao, radimo s istim ljudima, imamo iste partnere, čitamo iste novine i iznajmljujemo isti apartman u istom mestu na moru, opet će nas iz ofsajda drmnuti nešto neočekivano, pre ili kasnije. Što se budućnosti tiče, naučila sam da ne gledam predaleko napred - i oni koji se smatraju vidovitim kratkovidi su, ja tu prednjačim. Stoga budućnost ne smatram ni zamagljenom, ni tmurnom. Biće kakva bude, naš jedini kreativni doprinos je da u njoj uspešno održavamo ravnotežu.
Porodičnu dramu „Bog malih stvari“ indijske spisateljice Arundati Roj (koja je za fikciju dobila Bukerovu nagradu) sa engleskog jezika preveli ste na srpski. Ovaj njen roman prvijenac je priča o iskustvima iz djetinjstva blizanaca čiji su životi uništeni „zakonima ljubavi“ koji su šezdesetih godina prošlog vijeka bili prisutni u nekim djelovima Indije. Koliko je, po Vama, umjesno sprovoditi bilo kakve normative ljubavi ako znamo da je ljubav sama po sebi dovoljan i jasan zakon?
U „Bogu malih stvari“, prvom romanu Arundati Roj pisanom sedam godina, ljubav koja je fluidna i nema oblik, niti ju je moguće ustrojiti i zatvoriti, biva podređena surovim zakonima kastinskih podela i propisima ko se može voleti, kako i koliko. Uprkos svoj čistoti i posebnosti, lična istorija dvoje ljudi i dva deteta, kojoj nema mesta u istorijskim knjigama, biva smrvljena pod točkom državne istorije koja ostaje zapisana u po pravilu svedenoj, pojednostavljenoj formi.
Po dobijanju Bukerove nagrade Arundati Roj je izjavila da je rekla sve što se ima reći i da više nikad neće napisati novi roman. Od svih knjiga koje sam prevela, ova mi je najdraža i drago mi je što je nedavno u Laguni doživela reizdanje. Prevođenje te knjige bilo je najsličnije autorskom radu – preneti tako suptilan, ritmičan, melodičan i ustalasan jezik s jednog meridijana na drugi je poseban zadatak, a prevodilac se ne oseća u svakoj knjizi kao kod kuće. „Boga malih stvari“ sam upoznala od podruma do krova, a kad nema saplitanja, prevodilački posao je čisto uživanje.
Od iste autorke sa engleskog ste preveli i knjigu „Ministarstvo neizmerne sreće“, bolnu ljubavnu priču ispričanu i kroz suze i kroz smijeh. Šta Vas je motivisalo da upravo od ove autorke prevedete dvije knjige?
„Ministarstvo neizmerne sreće“ (2017) napisano je dve decenije posle „Boga malih stvari“ (1997). Tokom te dve decenije Arundati Roj se posvetila aktivističkom radu i pisanju političkih eseja u kojima se bavila destruktivnom logikom finansijskih, društvenih, verskih, vojnih i političkih elita koje deluju nauštrb pravde i ličnih prava i sloboda. U ovim esejima, kao i u svoja dva romana, ona govori glasom punim saosećanja, jasnoće i hrabrosti. U eseju naslovljenom „Kraj mašte“ Arundati Roj navodi životna pravila kojima se rukovodi: „Voleti. Biti voljen. Nikad ne smetnuti s uma vlastitu beznačajnost. Nikad se ne navići na neizrecivo nasilje i vulgarnu neravnopravnost sveta koji nas okružuje. Tražiti radost na najtužnijem mestu. Ući u trag lepoti gde god da je. Nikad ne pojednostaviti ono što je kompleksno, i ne komplikovati ono što je jednostavno. Poštovati snagu, a ne moć. I više od svega, posmatrati. Uneti se i razumeti. Nikad ne skrenuti pogled. I nikad, nikad ne zaboraviti.“
U ovom je citatu sažeta i njena motivacija da ipak napiše još jedan roman, po svom opsegu i ambiciji sasvim drugačiji od prvog. „Ministarstvo neizmerne sreće“ je razorna saga o njenoj domovini Indiji, o verskoj netrpeljivosti Indusa i muslimana, o mrcvarenju Kašmira, o žrtvi koju ljudi zatečeni u zla vremena na pogrešnom mestu moraju da podnose, često voljno i bez roptanja, i – naravno – o ljubavi u tom istorijskom paklu.
Radite kao konferencijski prevodilac za različite domaće i međunarodne organizacije, bavite se već dugo simultanim i konferencijskim prevođenjem. Kako se taj posao uklapa s autorskim radom i radom na književnim prevodima?
Simultano prevođenje zahteva poseban moždani angažman, gotovo pa vidovitost, sposobnost da predvidite šta govornik želi da kaže – da istovremeno idete i ispred i iza njega kako bi vam rečenica bila razumljiva i smisaona čak i ako njegova nije. Kod ove vrste prevođenja misli ne lutaju, ništa u glavi nije zvezdasto, postoji samo strela koja, ako sve ide kako treba, napreduje ka željenom cilju. Nemate nikakav uticaj na sadržinu onog što slušate, samo na formu – ukoliko je misao govornika neuredna, u nju ćete uneti red, ukoliko je iskaz zbrkan učinićete ga jasnim, i to je to. Dalje od toga ne možete.
Najdalje što u ovoj struci može da se odmakne je postati besprekoran provodnik ne samo tuđe rečenice, već i tuđe misli, i upravo u toj je reči – tuđe – glavna razlika između usmenog prevođenja i autorskog rada, pa i književnog prevođenja. Dobar književni prevodilac knjigu koju prevodi čini delimično svojom, podređuje je svojoj volji taman onoliko koliko je potrebno da na ciljnom jeziku zvuči jednako verodostojno kao i na onom na kojem je napisana. Knjiga se, kao dete koje vodite za ruku s jedne strane ulice na drugu, seli iz sveta u svet a da pritom ne upadne ni u jednu rupu na putu. Autorski rad je, naravno, poseban zato što je samo vaš i ničiji drugi. Široko vam polje, moglo bi se reći. To je jedan samotnjački posao u kome ste svoji na svome, nema buke konferencijskih sala, mikrofona, kamera, slušalica, nepredvidljivih govora, ćaskanja u pauzama za kafu i ručak, ništa od toga. Samo vi i vaša glava, nekad puna, nekad prazna.
Koliko društvenopolitička situacija može uticati na književno stvaralaštvo?
Društveno politička situacija, posebno ukoliko je poremećena na bilo koji način, umnogome postaje i naša privatna situacija. Nestabilnoj društveno političkoj situaciji često je nemoguće izmaći, sem ako vam životne prilike ne dopuštaju da se preselite na neku čuku, slušate vetar, blenete u nebo i pojma nemate šta se u dolini dešava – ko s kim ratuje, ko koga laže, ko od koga krade. Društveno politička situacija stvara osoben žanr u književnosti koja je, čini mi se, politički angažovanija od muzike i slikarstva, ruku pod ruku s filmom.
Društveno politička situacija neretko oduzima ljudima privatnost i bezbrižnost, zatvara ih u tematski uske okvire, ne dopušta im da se razmašu. Večito si u nekoj borbi, večito nekog mrziš, protiv nekog protestvuješ, dok ti se granice ličnih želja, ambicija i postignuća sužavaju i postaju sve manje propusne. Teško je onda pisati knjige u stilu „dvoje se vole, a treći im kvari“ – ne mislim pritom na banalne i banalizovane ljubiće, već na priče o ljudima koji su u centru vlastitog sveta, koje istorija nije ugazila, koji se samoistražuju, samoispituju i nastoje da ispune najviše od potencijala koji im je na raspolaganju.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati
ovde.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me