S autorkom
Lusi Adams razgovarali smo o knjizi „
Malo drugačiji hepiend“, o neobičnom podsticaju za nastanak romana, o preprekama s kojima se suočava njena glavna junakinja, kao i o spremnosti da se uhvati ukoštac sa životnim promenama.
Kako ste došli na ideju za roman „Malo drugačiji hepiend“ i šta Vas je inspirisalo da stvorite junakinju koja piše o svojim ljubavnim neuspesima?
Ironično, ideja za knjigu o devojci koja nema sreće u ljubavi došla mi je tokom odmora na kojem me je suprug zapravo zaprosio! Ali proveli smo nedelju igrajući karte sa špilom sa temom Diznijevih bajki i stalno sam razmišljala koliko bi smešno bilo da su ti junaci stvarni ljudi. Stvari su se odatle dalje razvijale.
Roman sadrži elemente bajke. Kako ste ih integrisali u priču i da li su Vam bajke bile izvor inspiracije?
Obožavam bajke. Odrasla sam opsednuta Diznijevim filmovima, a police sa knjigama su bile ispunjene svakovrsnim pričama o vešticama, princezama i žapcima. Uživala sam praveći listu omiljenih priča i pokušavajući da smislim kako da svaku od njih pretvorim u priču o izlascima i zabavljanju.
Da li postoji specifičan razlog zašto ste izabrali recepcionerku u izdavačkoj kompaniji za glavnu junakinju? Kojim ste se poslovima bavili pre nego što ste se opredelili za spisateljski poziv?
Provela sam godinu dana radeći u poreskoj oblasti, nekoliko godina u televizijskoj produkciji, godinu dana u marketingu, a poslednjih nekoliko godina radim kao analitičar podataka, tako da mi je karijera zaista bila raznovrsna. Jedina konstanta je da sam tokom svega toga uvek pisala u slobodno vreme. Što se tiče Bele, znala sam da želim da bude okružena ljudima koji žive njen san. Uvek je sanjala da postane pisac – i gde je bolje biti okružen novim talentima nego na ulazu u izdavačku kuću?
Kako biste opisali glavnu junakinju, i kako se njen život razlikuje od njenih snova i očekivanja?
Želela sam da Bela bude devojka koja je došla u London ispunjena ambicijama i romantikom, ali tokom godina su joj se motivacija i entuzijazam polako smanjivali i trošili, tako da je, kad je upoznamo, ona samo senka devojke koja je nekada bila. Našla se u životu u koji kao da je upala, umesto onog koji je oduvek zamišljala za sebe.
Koje su glavne prepreke i izazovi s kojim se Bela suočava tokom svoje potrage za ljubavlju i srećom?
Najveća prepreka u Belinoj glavi je Mark, verenik njene najbolje prijateljice. Ali nije toliko reč o njemu, već o onome što on predstavlja. Bela ne može da se pomiri sa činjenicom da se svi oko nje venčavaju i napreduju u karijeri, dok se ona oseća zarobljenom na istom poslu, bez viteza u sjajnom oklopu koji bi je odveo daleko. Tokom knjige Bela mora da shvati da tuđi uspeh nije njen neuspeh, i jedino što postiže borbom protiv toga je udaljavanje svih koje voli od sebe. Možda će čak otkriti da Mark i nije tako loš, ako se malo potrudi da ga bolje upozna...
Koje su ključne poruke ili lekcije o ljubavi i životu koje čitalac može izvući iz romana „Malo drugačiji hepiend“?
Možda, samo možda, ne bi trebalo da jurite bajkoviti završetak. Prava ljubav je upravo takva: prava, stvarna. I ponekad je ta ljubav upravo pred vama, sve vreme.
Kako junakinja nastavlja dalje: da li je za promene potrebno raspršiti iluzije ili pratiti snove dok se ne ostvare? Da li da od života uzmemo najviše što može da dâ, ili se treba zadovoljiti onime što dobijemo?
Malčice i jedno i drugo! Važno je ceniti sve što imamo, a Bela upada u čestu zamku fokusiranja na krajnji cilj, pa skoro propušta ono što je pred njom. Ali mi je upoznajemo u trenutku kada je gotovo odustala od pisanja. Rekla bih da je Beli potrebno samo malo podsticaja da povrati malo motivacije kako bi zaista mogla da sledi svoje snove.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 34
Foto: Richard Turner