Loše devojke

Izlazila je u krznenim kaputima i ničemu ispod. Bila je i Amerikanka i Francuskinja. Bila je i klovn i vrhunska umetnica. Igrala je u toplesu, ali je insistirala da je poštuju. Bila je kraljica u Parizu i robinja iz perspektive američkog društva jer su odbijali da je puste u hotele. Spavala je ceo dan i plesala celu noć na onoliko nastupa koliko je mogla da naniže u jednoj noći. Znate o kome pričam, zar ne? U pitanju je Džozefin Bejker.

Bila je jedna od prvih slavnih transvestita, pionirka drag kvina. Koćinele je imala veličanstvenu karijeru, nastupala u klubu „Ludi Konj“ i „Karusel“ u Parizu, a bila je i najbolja prijateljica Marlen Ditrih. Ali je pored svega morala da putuje pod muškim imenom, što je često koristila kao priliku da zeza carinike kad se pojavi u svom vrlo ženskom izdanju tako drugačijem od slike u pasošu, a pošto nije uspela da izvrda odlazak u vojsku, javila se na dužnost kako dolikuje – obučena kao diva u svom punom sjaju.

Bila je diva u svetu nauke, i veliki mozak u glamuroznom starom Holivudu. Kao što znamo, devojke mogu da budu ili lepe ili pametne. Nikako i fatalne filmske dive i pronalazačice jednog od ključnih patenata za beskontaktni prenos signala u modernim telekomunikacionim sistemima, što je bila osnova za pronalazak vaj-faja i mobilnih telefona. Moguće ili ne? Pitajte Hedi Lamar.

Bila je zvezda hipodroma, rado je plesala pred zblanutim vizantijskim džentlmenima, cirkuzantkinja i prostitutka. Zapravo, ovo prvo dolazi uglavnom iz pera Prokopijeve „Tajne istorije“ i ljubomornih savremenika koji su govorili o skromnom poreklu carice Teodore. Posle navodnih orgija u mladosti Teodora je doživela preobražaj u skrušenu hrišćanku koja je prela vunu u vidokrugu cara Justinijana I, da bi se kasnije od njegove konkubine nametnula kao punopravna carica. Ostalo je istorija, ali pazite čiju stranu istorije čitate. 

Jedna od najmoćnijih žena iz otomanske istorije, poreklom negde iz Bosne, uspela je da vlada gotovo pet decenija preko različitih sinova, bila strah i trepet i vrhunski intrigant u haremu u kome se tradicionalno prelamala matrijarhalna premoć u otomanskom carstvu. Sultanija Kosem je samo jedna od desetine vladarki koje su tokom zlatnih sto trideset godina, u otomanskoj istoriji poznatom kao ’Sultanat žena’, vladale preko svojih muževa i sinova. Na sličnom tragu je i kineska carica Vu koja je proglasila sebe vrhunskom vladarkom nakon što se njen sin pokazao kao potpuni promašaj i nesposoban vladar.

Bila je strah i trepet u persijskoj vojsci: u vreme kad nije ni bilo ženskih ratnika, ona je bila vojskovođa. Aremisiju ste možda videli u filmu „300“ gde se od spartanskih žena razlikuje po debljem ajlajneru i tamnijoj kosi, što će reći da je ona „one of the boys“. O njenim vojnim veštinama znamo samo da ju je Kserks posle bitke kod Salamine u kojoj se ona jedina dobro držala pohvalio sa: „Moji muškarci su se pretvorili u žene, a žene u muškarce!“ Šta god.

Bila je najuspešnija matematičarka i astrološkinja svog vremena – nekoliko hiljada godina pre nego što bi joj mogli reći da žene nisu dobre u nauci i da je njihov mozak jedna raspilavljena ružičasta smesa. Hipatija je rođena 355. p. n. e., baš u vreme uništenja Aleksandrijske biblioteke, gde je ona obavljala svoje veštičje poslove: predavala matematiku najvećim umovima svog vremena, na primer budućem Teofilu Aleksandrijskom, koji je odigrao svoju ulogu u spaljivanju najveće antičke biblioteke. A Hepatiju su liferovali religiozni pravovernici.

Sestra Huana, rodonačelnica feminizma u Latinskog Americi, bila je časna sestra koja je kritikovala ženski položaj u crkvi, bavila se filozofijom, ali i pisala erotsku poeziju (jer kako drugačije očuvati malo zdravog razuma u jeku Španske inkvizicije). Naravno, završila je pred strašnim sudom Inkvizicije i briljantno sebe odbranila. 

Murasaki Šikibu je na zahtev kraljeve ćerke kojoj je bilo dosadno napisala spis od hiljadu i nešto strana po imenu „Gendži“, davne, davne 978. godine – što ga čini prvim romanom u istoriji, a napisala ga je, gle, žena. 

Čing Šin bila je najuspešnija piratkinja u istoriji: pila je krv Britancima i Portugalcima, najozloglašenijim moreplovcima 18. veka, a Kinezi su joj plaćali da se drži podalje od njihovih voda. 

Ani Smit Pek je nešto falilo u glavi: centar koji upozorava na opasnost od visine i potencijalne strmoglave opasnosti. Ona je bila prva profesionalna penjačica po gudurama ovog sveta s kraja 19. veka, a da bi bila primljena na Univerzitet Mičigen pisala je dekanu direktno. U svoje vreme postala je takva zvezda da su novine katkad preuveličavale visinu planina koje je osvajala da bi doprineli njenom herojstvu. Takođe, nosila je umesto volana i grandioznih viktorijanskih haljinetina – pantalone. 

A da li ste čuli za baroknu slikarku Artemiziju? Naravno da ne, iako je ona još u 17. veku mogla da živi od svog slikanja i slika ženske aktove koji su zapravo izgledali ženstveno. 

A za prvu afroameričku pesnikinju, genijalku i robinju? Kupljena u Africi, završila je u Bostonu kod nekih finih ljudi i za nekoliko meseci naučila engleski, latinski i starogrčki, a naizust i Bibliju. Još kao tinejdžerka objavljivala je poeziju i bila predstavljena intelektualnim krugovima Bostona. Zapamtite njeno ime: Filis Vitli. Trebalo bi je staviti na neku novčanicu.

Za Meri Vulstonkraft ste, nadam se, čuli. U vreme prosvetiteljstva, rame u rame sa Žan Žak Rusoom i Tomasom Pejnom trebalo bi da stoji i Meri Vulstonkraft. Napisala je „Odbranu prava žena“ i tako postala jedna od prvih zagovornica ženskih prava i neminovno stala na žulj Rusou, geniju i ženomrscu koji je smatrao da su žene niža bića rođena da služe samo jednoj uzvišenoj svrsi – muškom genijalnom mozgu. Meri je to drugačije zamislila, a još skandaloznije: imala je čak tri partnera u životu. Njen odnos sa filozofom Vilijamom Godvinom bio je jedan od onih velikih intelektualnih brakova u kojem supružnici razmenjuju svoje genijalne ideje i dive se jedno drugom. Meri je umrla rađajući njihovo dete, ni manje ni više već čuvene Meri Šeli, autorke Frankenštajna. A ucviljeni Godvin je napisao memoare u slavu svoje rano počivše žene. 

Sećate se one dobre stare „Devojka brža od konja”? Znam bolju. Kutulun, mongolska princeza iz 13. veka, odlučila je da će se udati za onog muškarca koji je pobedi u obaranju ruku. Ako pobedi, dobija njenu ruku, ako izgubi, dođe joj sto konja. Posle godina i godina kad više nije znala šta će sa svojim krdima konja, Kutulun je na kraju i odabrala muža, ali to nije poenta priče. Poenta je da je priča o njoj došla od Marka Pola, koji je zadivljeno pričao o njenim lepo razvijenim rukama i krupnoj, mišićavoj građi koja bi pristajala nekom divu.

Sledeći put kad vam neko izađe sa argumentom: ako su muškarci i žene jednaki, gde su sve te žene kroz istoriju koje su imale velika dostignuća, živele do daske, dolazile do genijalnih pronalazaka i radile šta su htele, setite se svega što ste ovde pročitali i očekujte knjigu „100 Nasty Women of History” u Laguninom izdanju.

Autorka teksta: Nevena Milojević