Na stihovima
Ljubivoja Ršumovića odrastale su generacije, a i danas se prenose s kolena na koleno. Šest decenija stvaralačkog rada, više od sto objavljenih knjiga, oko 600 televizijskih emisija, na desetine pozorišnih scenarija i najvećih književnih nagrada lična karta su ovog velikog pisca. U razgovoru čika Ršum otkriva detalje nove knjige, osvrćući se na aktuelna dešavanja u društvu.
Po čemu će se Vaš novi roman razlikovati od prethodnih?
U najnovijoj knjizi „Tri JaJaJa na oko“, u izdanju Lagune, pretvaram se u polihistora. Postajem neko ko se bavi raznim vidovima nauke i uopšte javnog života, ali ni sa čim detaljno i neozbiljno, već uvek sa nekom svrhom, koja aludira na dobrotu, lepotu i mudrost u krajnjoj liniji.
Čini li Vam se da smo kao izgubili empatiju?
Ko je imao empatiju, ne može je tek tako izgubiti. Događa se da postajemo sebičniji, a to je čudna pojava. Kada sebičnost prevlada u nekoj državi, društvu ili porodici, ona postaje njeno ogledalo. Svi počinju da se ponašaju čudno, i ne dobro. Postajemo, dakle, sebični, violentni, u krajnjoj liniji zli. Naravno da su nam potrebni mudri obrasci, a to mogu biti stvaraoci poput pokojnog
Duška Radovića. Svi dobri pisci su u stvari borci protiv eskalacije mrzovolje i njihovi primeri nam stvaraju novu empatiju.
Pozorište „Boško Buha“ će se konačno renovirati, a o tom planu se govorilo još u vreme kada ste Vi bili upravnik.
U vreme kad sam bio upravnik, imali smo idejno rešenje, skicu, gotov predlog, uoči same realizacije projekta pozorišta „Boško Buha“ na Trgu Slavija. Po tom projektu pozorište bi imalo tri sale, tri scene i gledalište, ali i desetak zanatskih radionica u kojima bi živeli, radili i stvarali majstori koji opslužuju pozorišnu umetnost, poput obućara, lutkara... To bi sve moglo da bude u jednoj zgradi. Po detaljnom urbanističkom planu koji smo imali, to je trebalo da bude zgrada sa 13 bioskopskih sala. Radilo se o projektu iz kulturnog miljea, bez kršenja detaljnog urbanističkog plana.
Međutim, preovladala je pohlepa u rukovodstvu tadašnjeg Grada Beograda i Dafine, velike prevarantkinje. Kad sam video od čega zavisi jedna takva moja genijalna ideja, normalno je da sam se razočarao i uskoro me je novovladajuća vlast i razrešila dužnosti direktora. Za to sam doznao iz novina, kako to obično biva. Postavljen je za direktora Nenad Nenadović, glumac, i stvar je pala u kiselu vodu!
Pronašli ste lek u prirodi, van gradske buke. Šta Vam je to donelo?
Ta sloboda mi je produžila život nekoliko godina. Svi prethodni napori su oduzimali energiju i stvaralačku snagu. Borio sam se sam sa sobom, ali ne i s političkim vetrenjačama, i nikada nisam zloupotrebio svoju poziciju, nisam pravio aferu. Ako ja trpim štetu, ne mora i „Buha“ da trpi! Naprotiv, bio sam uvek spreman da pomognem. Ta sloboda mi je donela više vremena koje sad provodim sa unucima. Vid me već pobeđuje u šahu!
Kakve Vas uspomene vežu za Vidovdan? Šta ovaj praznik predstavlja za vas?
Nemam uspomena na Vidovdan. Godine 1389. sam bio suza u oku moje praroditeljke Anike, te sam iz opravdanih razloga bio odsutan na Kosovu polju da pomognem Lazaru i Jugovićima... (smeh) Ali Vidovdan, kao dan mog unuka Vida, slavimo evo već desetak godina. Trudimo se da ga vaspitamo da ne bude bog rata, nego bog plodnosti i izobilja.
Osvrćući se na dešavanja u zemlji u proteklom periodu, u čemu mislite da smo pogrešili prilikom vaspitanja dece?
Kao država opterećena prošlošću, potpuno smo zaboravili da se ličnost čoveka formira do treće godine, a sazreva za svekolike tajne životne do osamnaeste. Zapostavili smo majke i njihovu ulogu u vaspitanju. Zaboravili smo književnike i njihove uloge u obrazovanju. Škole su postale poprišta za isterivanje „pravde“ ambicioznih roditelja. Šta ima da traže roditelji u obrazovnoj ustanovi zvanoj škola, kojoj su na poverenje predali svoje kuce i mace? Naravno, ako država ne obavlja kako treba svoj posao, onda mora da se umeša narod. Tako nekako.
Autor: A. Stojanović
Izvor: Kurir