Ljubav je najbolja osveta za sva zla Holokausta

Roditelji Petera Gardoša su našli najpozitivniji način kojim će se osloboditi okova nacističkog logora – a to je da žive najbogatijim i najispunjenijim mogućim životom.

Jednog dana 1998. godine, malo pošto mu je otac umro, Peter Gardoš je od majke dobio kutiju u kojoj su se nalazile dve trakom uvezane gomile ručno pisanih pisama. „Nisam imao predstavu šta je to“, kaže Peter. „Upitala me je da li sam spreman da ih pročitam.“

Znao je da su se njegovi roditelji Mikloš i Agnes upoznali posle Drugog svetskog rata. Takođe je znao da su preživeli koncentracione logore, i da su se venčali u Švedskoj pre nego što su se vratili u Mađarsku i naselili u Budimpešti, gde su odgajili Petera i njegovog brata Ištvana. „Da ste me upitali kako su se moji roditelji sreli“, kaže on danas, „verovatno bih nagađajući odgovorio da su naleteli jedno na drugo u bolničkom hodniku, jer sam znao da su se dugo oporavljali od posledica rata.“

Te noći, Peter je pročitao pisma i ono što je iz njih saznao bilo je da nisu sudbina ili slučajnost spojili njegove roditelje, već čudesna priča o emocionalnoj rešenosti i upornosti njegovog oca. To je priča o dvoje ljudi koji su rešili da se užasnom zlu odupru na gotovo smešno jednostavan način. A Peter je odmah znao da će uspeti jer je njegov život bio deo plana. Takođe je znao da priča o njegovim roditeljima ne treba zauvek da ostane u kutiji i zakleo se da će je podeliti – preko bestseler knjige koja je sada prevedena na 32 jezika kao i filma (snimljen 2015).

Priča počinje jula 1945. godine u bolnici u Gotlandu, Švedska. Mladić sedi na krevetu pažljivo sastavljajući pismo. „Draga Agnes“, piše on, „ne znam da li me znaš iz Debrecina... radio sam za nezavisne novine a otac mi je držao knjižaru u palati Gambrinuš. Sudeći po tvom imenu i godištu, imam osećaj da te možda i poznajem... oprosti što pišem hemijskom olovkom, ali po nalogu lekara moram ležati nekoliko dana a zabranjeno nam je da koristimo mastilo u krevetu.“

To da je morao po nalogu lekara da leži u krevetu nekoliko dana nije baš bilo potpuno tačno, ali s druge strane nije bio istinit ni nagoveštaj da je Mikloš Gardoš mogao poznavati Agnes Biro. Zapravo, nije napisao pismo samo njoj već i za 117 devojaka od kojih nijednu nije poznavao. Peter objašnava da je to bio lukavi uvod: otac mu je bio na zadatku, i ako je neophodno, bio je spreman da upotrebi malo mašte. Mikloš je od Švedskog ureda za izbeglice nabavio spisak svih mladih mađarskih Jevreja, koji su, poput njega, bili oslobođeni iz koncentracionih logora, i prebačeni u bolnice širom Švedske. Sa te liste je izdvojio 117 devojaka, koje su, kao i on, bile rođene u Debrecinu. Bio je u potrazi za budućom ženom i zaključio je da, što više on i njegova buduća mlada budu imali zajedničkog, utoliko će biti srećniji. Stoga je rešio da pronađe nekog sa sličnom prošlošću, iz njegovog rodnog grada, ko je imao isto traumatično iskustvo zatočeništva u koncentracionom logoru, ko je baš kao i on patio, i bio svedok užasnih muka.

Za nekoliko kratkih meseci nakon oslobođenja, ovaj mladi čovek je doneo izuzetnu i sudbonosnu odluku. „Moj otac je zaključio da postoji samo jedan način kojim se može boriti protiv zločina Holokausta“, kaže Peter. „Ostaviti sav bol i patnju iza sebe i živeti što je moguće srećnijim, ispunjenijim, zanimljivijim i vrednijim životom. Verovao je da treba da gleda napred a ne unazad, i znao da će mu, ako će da živi takvim životom, biti  potrebno društvo, supruga, neko koga će voleti i na čiju ljubav će se moći osloniti, i s kojom će moći podići porodicu.“

Odatle odluka da napiše onih 117 pisama. Mikloš je bio siguran da će među tim ženama biti i ljubav njegovog života. Ali postojao je tu i jedan drugi problemčić. Nije umro u Bergen-Belzenu, ali je svejedno iz tog logora izašao sa smrtnom presudom – tuberkulozom, za koju su lekari u Švedskoj ustanovili da je u terminalnoj fazi. „Mom ocu su davali još šest meseci života, možda sedam“, kaže Peter. „Bila je to dijagnoza koju je odbijao da prihvati. Bio je nepokolebljivo rešen da preživi. Već je bio prošao toliko toga i znao je da je neophodno da nastavi dalje da bi svojim životom porazio zla nacizma.“

Kada je lekar potvrdio svoju presudu, Mikloš se samo nasmešio. Bilo mu je jednostavnije da za sebe zadrži istinu koju je znao u svom srcu, a to je da će preživeti, baš kao što je znao i da će se zaljubiti i imati dug i srećan brak.

Dok je čitao odgovor od Agnes, Mikloš je znao da je to žena za kojom je tragao. „Verovatno nisam ta osoba na koju misliš, jer premda sam se rodila u Debrecinu, živela sam u Budimpešti od svoje prve godine“, napisala je ona. „Bez obzira na to, puno sam mislila o tebi. Tvoje prijateljsko pismo je bilo puno utehe, i bila bih srećna ako bi pisao ponovo.“

Agnes je, baš kao i Mikloš, bila u bolnici, ali 1000 kilometara udaljenoj od Gotlanda i putovanje nije dolazilo u obzir. Neko vreme okolnosti im nisu išle na ruku, ali na kraju, 1. decembra 1945. godine, uspeli su da se sretnu, pošto je Mikloš dobio dozvolu od lekara da otputuje u Eksjo, grad u kome se Agnes lečila. „Moja draga, najdraža Agnes“, pisao je Mikloš, dok se vozom vraćao u Gotland. „Kako da ti zahvalim za ova tri predivna dana? Značili su mi više, puno više nego bilo šta drugo u životu.“

Agnes i Mikloš su se venčali 16. marta 1946. godine u Švedskoj. Dva meseca pre toga, rendgenski zraci su pokazali ono što je Mikloš oduvek znao: njegova bolest se povlačila. U junu su dobili mesta u drugom transportu mađarskih izbeglica, i preselili su se u Budimpeštu. Njihovu želju za povratkom u domovinu dodatno je pojačavala Agnesina nada da joj je majka živa (kao što je i bila) kao i Mikloševo oduševljenje komunizmom, jer se zemlja tada nalazila iza Gvozdene zavese.

Danas, devedesetogodišnja Agnes i dalje živi u tom gradu, baš kao i Peter. „Zdravlje je odlično služi s obzirom na godine i izuzetno je bistra. Iako nikada nije pričala o pismima ili tome kako su se ona i moj otac sreli, nakon što sam pročitao prepisku bila je veoma rada da podeli svoje uspomene.“

Neke su bile gotovo suviše bolne, čak i posle više od pola veka. Ali dok je Peter bio u stanju da sklopi majčinu priču iz njenih sećanja i pisama, otac mu je bio mrtav, pa nije bilo mogućnosti da čuje i njegovu stranu. Kao i Agnes, i Mikloš je uspomene čuvao za sebe. Uradio je ono na šta se zakleo, prigrlio stvarnost i budućnost, ali tragični nedostatak je bilo to što je, prema Peterovom mišljenju, bilo teško dopreti do njegovih osećanja pa mnogo toga iz svog života i iskustava, nije podelio sa sinom. „Ono što je za mene bilo divno, to je da sam čitajući očeva pisma mojoj majci, otkrio kakva je on osoba zaista bio“, kaže Peter. „Sada, kada znam ovu priču, mnogo bolje razumem ko je bio i kakav je život vodio.“

Kaže da je proveo puno vremena razmišljajući o pismima svojih roditelja pre nego što je odlučio da uobliči njihov sadržaj za publiku. Peter je nagrađivani režiser, pa je film bio očekivan izbor. Knjiga koju je objavio zamišljena je kao scenario za film ali je umesto toga završila u vidu romana. Morao je da priču romansira pošto je njegov otac umro, a ograničavala su ga pitanja koja su ostala bez odgovora. Bio je svestan da će biti trenutaka kada će se morati koristiti maštom. S obzirom na sve to, možda je ironično da je koristio pravo očevo ime, dok je majci dao ime Lili jer za neke događaje koji su pomenuti u pismima ona ne veruje da su se desili. „To ima veze sa jevrejskom religijom i činjenicom da je neko vreme razmišljala da pređe u katoličanstvo“, kaže Peter. „Ona kaže da to nije istina pa sam joj pročitao pismo u kojem je pričala o tome. To se zaista desilo ali njoj je teško da to prihvati a u katoličanstvo nikada nije prešla.“

I šta je na kraju bilo sa ovim brakom koji je počeo kao bajka i tako ambicioznim nadama u vezi sa budućnošću kojom će se poništiti užasna prošlost? „Brak mojih roditelja je bio srećan“, kaže Peter. „Uvek su znali da je ta ljubav, u koju su verovali i držali je se, ono što ih je održalo u životu.“ Mikloš se, udaljivši se na kraju od komunizma, vratio novinarstvu. Agnes je postala sekretarica. Njena majka je došla u Mađarsku da živi sa njima, a kuća im je, po Peterovim rečima, uvek odzvanjala smehom. Na žalost, njegov brat Ištvan je umro od leukemije u 40. godini. Ali oba sina su dobili decu pa Agnes ima unuke i praunuke. Nikada nije ponovo iščitala požutela pisma koja je 1945. godine razmenila sa Miklošem. Iznenađena je, kaže njen sin, da se ona sada čitaju širom sveta. Ali Peter smatra da je važno da tako bude. „Radi se o toj ideji koju su moji roditelji imali, tom uverenju, da mogu ostaviti zlo iza sebe, da neće tražiti osvetu ili nadoknadu, već da će se time što će svoj život živeti srećno, suprotstaviti patnji. A borili su se sa najvećim užasom koji je svet upoznao, užasom Holokausta. Tako da se nadam da će danas ova priča dopreti do drugih koji su patili i kojima je možda potrebno nadahnuće da ostave prošlost iza sebe i krenu napred ka nadi i sreći, na način na koji su to uradili Mikloš i Agnes.“
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović