Ljiljana Šarac: Porodica je najsigurnije uporište i utočište

„Godina 2024. za mene je bila u mnogo čemu otrežnjujuća. Pokazala mi je da ne zavisi sve od mene, ma koliko se upinjala i trudila da planove i želje ostvarim. Naučila me je da ne moram da dobijem onoliko koliko dajem. Naterala me je da izvlačim ono najbolje iz sebe i shvatim da mogu da prevaziđem vlastita očekivanja (koja su i najzahtevnija). Po ko zna koji put sam dobila potvrdu da je porodica moje najsigurnije uporište i utočište. Videla sam koliko daleko mogu da otputujem i šta sve sa tog puta mogu da donesem a da se ne nalazi u koferu, već u duši i sećanjima... Zato ću 2024. pamtiti kao ispit zrelosti, koji sam uspešno položila“, kaže u intervjuu za Dan književnica Ljiljana Šarac. Naša sagovornica se nedavno oglasila i novim romanom za decu pod nazivom „Nije mi ovo trebalo“, koji je objavila beogradska Laguna.



„Posrećilo mi se da krenem za jednom intrigantnom temom vezanom za dogodovštine iz škole. U romanu ‘Nije mi ovo trebalo’ koji je u izdanju Lagune izašao prošlog novembra, u jednom veselom, šaljivom tonu ispričala sam šta se dogodilo Bojanu, učeniku osmog razreda, kada je preuzeo na sebe tuđu krivicu. To što mu je zabranjeno da ide na ekskurziju pokazalo se kao najmanji problem. Dobio je niz obaveza koje je trebalo da realizuje kroz društveno-koristan rad u školi, ali i kod kuće. Mladi čitaoci se slatko smeju nesvakidašnjim situacijama u kojima će se dečak naći, a sjajno su reagovale i moje kolege prosvetni radnici koji su u ovoj priči prepoznale svoja iskustva iz učionica i zbornica“, kaže pored ostalog o svom novom delu Ljiljana Šarac.

Postigli ste uistinu veliki uspeh u svetu savremene srpske knjizevnosti. Već uveliko si zaplovila u njene duboke vode. Šta je ta činjenica promenila u Vašem životu?

Uspeh na književnom planu promenio je u mom životu sve, i ništa nije promenio. Zavisi sa koje strane posmatram stvari. Živim kao što sam živela i pre. Radim posao za koji sam se školovala. Prijatelje i dalje sama biram po duši, a ne po nekom statusu. S druge strane, ja više nisam ista. Punu deceniju pišem i objavljujem. Iza sebe imam deset uspešnih, čitanih i dalje traženih naslova. Kontinuirano stvaram, promovišem, ne posustajem. Verujem i u sebe i u to što iz mog pera proizlazi. Duhovno sam uzrasla. Postala sam zadovoljnija i sigurnija u sebe.Vrlo sam samostalna i samosvojna i to je najbolji lek od tuđih uticaja i svakog vida dominacije. Naprosto, znam ko sam i opušteno idem svojim putem, ne smetajući nikom, ali ne dozvoljavajući da mi se iko na njemu ispreči.

Napisali ste pregršt veoma čitanih romana, od kojih je većina našla uporište u daljoj ili bližoj našoj istoriji. U kojoj meri Vam je istorija bliža od stvarnosti koju živimo kao književna inspiracija? Gde ste više „svoj na svome“?

Više sam o istorijskim događajima naučila čitajući Dimu, Igoa, Tolstoja, Dikensa, Makina, Ćosića, Pekića... nego iz svih istorijskih udžbenika. Otuda moja fascinacija značajnim ličnostima i događajima iz naše nacionalne istorije. Prošlost nam je bogat rasadnik neobrađenih tema koje čekaju da neko posegne za njma. Ja to jesam učinila. Uhvatila sam se za nit priče o Prokletoj Jerini i napisala svoj prvenac „Opet sam te sanjao“. Kao odraz u ogledalu nastao je roman o njenom suprugu Đurđu Brankoviću („Đurđevim stopama“). Zavirila sam u porodični album Karađorđevića i napisala romane o princu Đorđu i njegovoj sestri Jeleni (deci kralja Petra Prvog) – „Gde sam to pogrešila“ i „Zid tajni“. Napravila sam opet povratak u srednji vek i pozabavila se temom rudnika zlata i srebra i sudbinom majke cara Dušana, kraljice Teodore, u romanu „Zlatna žila“. Uživala sam u istraživanju prohujalih vremena, ali i u njihovom „oživljavanju“ i dočaravanju u pričama koje sam pripovedala. S druge strane sam se oprobala i u stvaranju ljubavnih („Starija“ i „Stariji“) i porodičnih romana („Dok svetac bdi“). Za mene su oni bili podjednako i izazovni i inspirativni. Volim da se igram i tematski mešam karte, ali sam po istorijskim romanima postala prepoznatljiva.



Vaš roman „Anđeo s jednim krilom“ namenjen mladim čitaocima bio je veoma zapažen. Koliko je teško prilagoditi se, pronaći tu nit koju deca, a naročito u pubertetskom uzrastu, umeju da prepoznaju?

Kažu da nema mnogo domaćih autora koji pišu za tinejdžere. Kažu da deca u višim razredima osnovne škole ne čitaju. Kažu i da je teško pogoditi čitalački ukus trinaestogodišnjaka, četrnaestogodišnjaka... A ja kažem da im treba biti samo dovoljno blizu, slušati ih kada se otvore, dati im priliku da budu iskreni i kažu šta vole, a šta ne, šta ih zanima... Tako je nastao moj prvenac za decu „Anđeo s jednim krilom“. On je sav od duše satkan jer je to tema tražila od mene, a znala sam i da deca vole i cene priče potekle na snažnim emocijama. Pošla sam za instinktom, a sada sam ga potpuno osvestila. Ne treba pisati za decu knjige kakve bi odrasli voleli da čitaju, već se traba okrenuti generacijama rođenim u 21. veku i obraćati se direktno njima i njihovom ukusu!

Slovite za pisca koji se ne libi da ode i u najmanje mesto gde ga zovu i gde je dobrodošao. Iza Vas je na stotine promocija, književnih susreta, večeri. Kako izgleda Vaša komunikacija sa čitaocima, šta Vas najčesce pitaju?

Ne volim da pada paučina ni po meni, ni po mojim knjigama. S radošću se odazivam pozivu bibliotekara i promovišem svoje romane. Pričam o njima s ljubavlju i srčanošću onako kako ih i pišem. Čitaoci predivno reaguju na moju iskrenost i spontanost. Književne večeri se često pretvore u druženje, spontan razgovor, pitanja i odgovore o pisanju, inspiraciji, objavljivanju knjiga, planovima, likovima, autobiografskim momentima u pričama...

Na čemu trenutno radite i možete li da nam otkrijete makar deo tajne?

Moj književni rad sada ima dva polja: jedno okrenuto zrelim čitaocima, i drugo okrenuto mlađoj publici i svima koji se tako osećaju.

S proleća 2025. predajem urednici rukopis za odrasle koji je neobičan, zanimljiv, uzbudljiv. Govori o jednoj izuzetnoj ženi koja je prava heroina našeg doba. U isto vreme biće spreman i roman za decu koji se bavi zabunama, prijateljstvom, humanošću i ljubavlju. On je toliko snažan i poseban da sam sigurna da će sačekati pravo vreme i da će naći svoj put do čitalaca. Dakle, nije tajna da i dalje pišem s istim entuzijazmom i predanošću kao na samom početku. Nadam se da će nadahnuće da bude ovako izdašno i nadalje!

Kakva su Vam očekivanja, nade i snovi u godini pred nama?

Čovek od svoje prirode ne može pobeći. Nepopravljiiv sam sanjar i romantik. Stoga su mi i očekivanja od 2025. istinski velika! Učiniću sve što je do mene da napravim pomake na raznim poljima – uspeh na takmičenjima sa svojim đacima, nov roman za odrasle i pregovore o rukopisu koji je spreman za tinejdžere, pisanje sasvim nove priče, okretanje književnim konkursima, mnoštvo promocija u školama i bibliotekama... Volim i putovanja, druženja, okupljanja, duge šetnje, čitanje dobrih knjiga... Neka svega toga bude u godini koja nam dolazi!
 
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan