Lili King o „Piscima i ljubavnicima“

Kada sam se dokopala primerka novog romana Lili King „Pisci i ljubavnici“, zastala sam – za nanosekundu – pre nego što sam je otvorila. U više navrata sam se vraćala njenim romanima da bih uvidela na koji način nas podstiče da marimo za njene likove. Moja očekivanja su stoga bila vrlo visoka, gotovo da sam se uplašila da otvorim „Pisce i ljubavnike“.

Ali nisam morala da se bojim. Peti roman Kingove majstorski je napisana priča o Kejsi Pibodi, mladoj ženi koja se našla u krizi: izgubila je majku, kasni sa otplatom studentskog kredita i muči je toplo-hladni odnos prema svom romanu koji piše već šest godina. Roman „Pisci i ljubavnici“ uvlači vas u detalje Kejsinog života, dok istovremeno istražuje teme rizika, ljubavi i gubitka. Ne možete ga ispustiti iz ruku i, kada ga završite, preplaviće vas osećanje spokoja. A i presmešan je. Zaista je bila privilegija pričati o novom romanu nagrađivane autorke bestselera Njujork tajmsa.

Kejsi će vas osvojiti već od prve rečenice: „Napravila sam dogovor sa samom sobom da ujutru ne razmišljam o novcu“. Ona je ironična, pametna i ranjiva. Pratila bih je kud god da krene. Da li Vam se Kejsin glas javio potpuno oformljen u glavi?

Tome sam i težila. Mislim da je u svakoj mojoj knjizi ton romana jasan još u prvom pasusu. Ja sam jedan od onih pisaca koji odmah na početku mora da završi prvi pasus. On određuje ritam. Čim su prve rečenice na papiru, nezaustavljiva sam. Tempo je uspostavljen. Shvatila sam ko je Kejsi. Pretpostavljam da sam iskristalisala njen glas – naravno, moj urednik kaže: da li bi Kejsi uradila ovo, da li bi Kejsi uradila ono? – ali doslednost je vrlo varljiva. Ljudi nisu dosledni. Nisam želela da postoji doslednost tokom celog romana, jer svi mi imamo čudne male ispade koji nisu nalik nama, ali i dalje jesu deo nas.

Zamišljam Vas za Vašim stolom, ispred prve, prazne stranice koja će postati roman „Pisci i ljubavnici“, kako pokušavate da iz glave izbacite glasove junaka prethodnih romana, kako biste mogli da čujete Kejsi. Kako izgleda proces prelaza iz jedne priče u drugu?

To je dug proces. U principu sam prethodni roman završila 2013. i nisam počela da pišem ovaj sve do pred kraj 2016. godine. Pokušala sam da pre toga napišem druga dva romana. Mnogo sam istraživala, ali sam oba ostavila po strani jer sam osetila kako ovaj nadolazi. To mi se često dešava. Prelazak sa jedne na drugu knjigu zahteva ozbiljno prilagođavanje, a ja to ne postižem brzo i lagano. Vaši junaci počinju da vam nedostaju, kao i pisanje o njima, što je ironično jer ste ih u početku mrzeli. Bilo vam je toliko teško proniknuti u njihovu srž, i sada vam toliko nedostaju a morate da počnete sve iznova – i to zaista užasno boli. Kao kad započinjete novu vezu, a u stvari želite da budete u staroj, na koju ste navikli.

Većina romana sadrži makar tračak memoarske proze. Ali „Pisci i ljubavnici“, uz sve intimne detalje – Harvardov trg, konobarisanje, pisanje, tugu – deluje tako istinito da se gotovo može čitati kao memoar. Mora da ste radili u restoranu. Koliko toga je zaista autobiografskog?

Nesumnjivo sam se dosta oslonila na emocije koje sam osećala u to vreme. Jesam živela u sobičku u Bruklinu, radila u restoranu i biciklom prelazila most. Osećala sam istu neizvesnost, paniku, užasan strah, sumnju u sebe, samoprezir, isto sam se pitala gde dođavola moj život ide, jer sam zalupila toliko vrata da nisam znala kako ću ikada moći da izdržavam sebe, da imam stabilnu vezu ili decu. Činilo se da su svi postali odrasli, a ja ostala zaglavljena u istom mestu. Zaista sam pokušala da sve to dočaram. Mislim da je to razlog zbog koga sve deluje tako intimno.

Pisala sam i o onome što nije deo moje intime, koje nemaju nikakve veze sa mnom. Volela sam da izmišljam sve što je završilo u prethodnim romanima, da ne moram da pričam o sebi. Tako da je ovo poslednje o čemu sam želela da pišem. Ali mi je preminula majka. I to me je učinilo toliko ranjivom da dugo nisam mogla da pišem ni o čemu. Kada sam ponovo počela da pišem, ova knjiga se prosto izlila iz mene. Baš zato što sam bila u podjednako ranjivom stanju, moj stari život je veoma brzo isplivao na površinu. Verujem da se određeni trenuci u životu međusobno preklapaju, pa tako kada ostarite, imate priliku da se ponovo suočite sa istim problemom, i to je veoma moćno. To je stvarno pokrenulo nešto u meni. S nežnošću gledam na tu jadnu, nepoverljivu mladu ženu i veoma mi je stalo do nje. Mnogo sam želela da o tome pišem, ali sam imala utisak da ne mogu dobro da dočaram, sve dok sa smrću moje majke ta osećanja nisu isplivala.



„Pisci i ljubavnici“ je istovremeno priča o odrastanju, romantična avantura, omaž književnom životu i kroz ceo roman – od prvog do poslednjeg pasusa – provučena je Kejsina tuga zbog gubitka majke. Da li je postojala početna tema koja je trebalo da posluži kao temelj priče ili ste oduvek znali želeli da zabeležite potpunu katastrofu?

To je jako dobro pitanje. Sve se nalazi u tom prvom pasusu – sve je tu. Sećam se da sam u jednom trenutku pravila beleške o svim mogućim zapletima i bila iznenađena koliko ih je puno. Tu je finansijsko pitanje – već u prvom pasusu. Ljubavni odnosi, tugovanje, pisanje, anksioznost. Da sam rekla sebi da ću imati šest ili sedam pripovednih niti, otišla bih u krevet. No, na sreću, ne znate to kada počinjete.

Uspeli ste da kod čitalaca izazovete saosećanje u vezi sa Kejsinim žalom za majkom, bez mnogo – ako i uopšte – scena u kojima su njih dve zajedno.

Prezirem pozadinske priče. Zapravo, mislim da nije postojala nijedna kada sam predala rukopis. Moj izdavač je želeo više. Bila sam prilično nepopustljiva.

Zašto prezirete pozadinsku priču?

Mrzi me da je čitam. Smatram da je retko dobro napisana kao i ostatak priče. Stvarno sam želela da ostanem u sadašnjici jer zaista bitno jeste da Kejsi vapi za svojom majkom. Nije toliko bitno ko je njena majka bila. Jednostavno, nije bilo važno za ostatak priče, čak ni za narativ koji se tiče tuge. Ja sam tada tugovala za svojom majkom i bila sam vrlo protiv toga da od nje stvorim književni lik. Veoma zaštitnički sam se postavila prema svojim sećanjima na nju. I to čuvam samo za sebe. Nisam želela da završi u romanu.

Niste želeli da „napišete“ drugu majku.

Upravo. Verovatno baš zato.

Nekada to što nema mnogo objašnjavanja čini priču univerzalnijom.

Da. Iako uopšteno mislim da univerzalno leži u pojedinostima.

Kejsine muke sa pisanjem poznate su većini nas. Pa nam tako dođe kao poklon od Lili King kada se Kejsi oglasi i kaže da je njen roman mesto „gde sam najviše bila svoja. Možda su neki od vas (...) već pronašli to mesto. (...) Nadam da će ga neki od danas pronaći, tako što će se latiti pisanja“. Jeste li pisali za mlađu verziju sebe ili za nas koji se mučimo?

Za oba, zaista. Imala sam mlađu verziju sebe na umu. Kad god držim radionicu, najveća prepreka je sumnja u sebe, ono „da li uopšte treba ovo da razmatram?“. Pokušaj da objasnim ljudima da je ta sumnja tako stvarna i sveprožimajuća da morate da je ignorišete i samo je pregurate bio je veliki razlog da napišem ovu knjigu.

I niste sami u tome.

Potrebna je jedna Mjurijel.

Poslednje pitanje: zašto ste se u originalnom naslovu romana odlučili za znak „&“?

Obožavam ga.

Autor: Dženet Edvards
Izvor: grubstreet.org
Prevod: Marko Petrović
Foto: Eloise King-Clements