Lara Preskot je „išla“ čak u Sovjetski Savez kako bi napisala svoj debitantski roman koji je već sada književni hit sezone

Možda će vam biti oprošteno malo skepticizma kada čujete da će ovogodišnji bestseler biti prvi roman autorke koja ga je napisala, a koja je za to prosto rođena. Međutim, ne možete tek tako dati sebi zvučno ime radi bolje prodaje knjige: Lari Preskot to nije ni potrebno. Njeni roditelji su bili opsednuti Pasternekovim „Doktorom Živagom“, koji je te davne 1957. godine bio samizdat sovjetski roman, a u kom su neraskidivno povezane ljubavna priča osuđena na neuspeh (između doktora i Lare Antipove) i politički kontekst, koji je bio toliko kontroverzan da je u Pasternakovoj domovini bio zabranjen.



„Tajne koje smo čuvale“ je roman u čiji su uspeh čvrsto poverovali brojni izdavači. Međutim, Lara Preskot, koja ima trideset sedam godina i koja je bivši politički konsultant, svakako nije ni zamišljala da će napisati knjigu koju će želeti da kupi svaka izdavačka kuća. Ona je samo zaronila u ono što ju je fasciniralo, a što se ispostavilo da je još čudnija priča od one o tome kako je CIA uspela da objavi „Doktora Živaga“ na ruskom i da ga nakon toga prokrijumčari u Sovjetski Savez. Leta 2018, interenacionalno takmičenje za otkup prava na njenu knjigu Preskotovoj je doneo preko dva miliona dolara samo od ponuda. Možda je u pitanju nanovo pobuđeno interesovanje za Rusiju, ali bih pre rekla da je u pitanju njen stil kao i detalji iz sredine prošlog veka kojima je udahnula novi život.

Preskotova je oduvek želela da bude pisac, ali je pretpstavljala da pisanjem „nikada neće moći da se bavi i da se na taj način zarađuje za život“, objasnila mi je u kafeteriji nedaleko od svog doma u Istočnom Ostinu u Teksasu. Plavuša sa bob frizurom do ramena, Džejn Birkin šiškama i visećim keramičkim minđušama, Preskotova je izgledala istovremeno kao zaljubljenik u eru Hladnog rata, ali i kao dobronamerni član iz kreativnog centra Ostina. Rođena u južnoj Pensilvaniji, u porodici u kojoj su svi bili zaljubljenici u knjige i Ruse, već na samom početku svoje karijere naišla je na prepreku: „Predala sam nekoliko radova poezije časopisu Highlights u trećem razredu – nikada ih nisu objavili.“

Nakon koledža na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, Lara je išla za poslovnim prilikama u politici, uključujući i angažovanja u firmi za odnose za javnošću Dejvida Akselroda. Bila je nesrećna, ali joj je taj posao ipak doneo nešto važno za spisateljski poziv. „Ti poslovi su bili začeci mog interesovanja za propagandu“, rekla je Preskotova.

Lara Preskot je 2013. godine napustila Vašington, napisala roman koji je „završio u fioci“, i – nakon dva pokušaja – primljena je u prestižni Centar za pisce Mičener na Univerzitetu Teksas u Ostinu. Samo malo pre nego što će se preseliti u Teksas, primila je mejl koji je promenio sve, a koji je bio i njen izvor za inspiraciju – otac joj je prosledio jedan novinski članak. Vašington post je objavio linkove ka dokumentima sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti o celokupnoj umešanosti agencije CIA u distribuiranje romana „Doktor Živago“. Preskotova je odmah započela istraživanje svih tih podataka.

Kada je na jesen 2015. godine primljena na Mičener, Lara je odmah žustro krenula sa obavljanjem svojih obaveza. Za kraj svoje prve godine, ona je predala priču ispričanu iz prvog lica množine, u kojoj su glavne junakinje bile žene koje su radile kao daktilografkinje u agenciji CIA. Tokom sledeće tri godine, ona je izbrusila svoj stil vođena instrukcijama mentorke Elizabet Mekraken, književnice koja je pisala izuzetno vešte studije karaktera i bila prepoznatljiva po neočekivanim obrtima u svojim delima.

Pisci istorijske fikcije često umanjuju trud koji su uložili istražujući činjenice, ali Preskotova otvoreno priznaje koliko je istraživanje istorijskih okolnosti uticalo, ne samo na radnju romana „Tajne koje smo čuvale“, već i na njegovu strukturu i način njenog pisanja. Kada je otkrila autobiografiju Olge Ivinske, Pasternekove ljubavnice koja je bila inspiracija za njegovu junakinju Laru Antipovu, Preskotova je odlučila da Olgin težak životni put pretvori u moćan kontrapunkt za vašingtonsku prevaru, u kojoj je morala da balansira između Istoka i Zapada, dok je bila špijunka čiji je zadatak bio da prokrijumčari Pasternekovo delo.

Dublje istraživanje istorijskih podataka, donelo nam je i ljubavnu priču koja igra važnu ulogu u „Tajnama koje smo čuvale“. Preskotova je čitala o „Strahu boje lavande“, istorijskom periodu tokom pedesetih godina u kojima je federalna vlada otpuštala svoje zaposlene za koje je sumnjala da su homoseksualci. Ta praksa je trajala decenijama. Autorka je ovu činjenicu pretvorila u aferu koja je bila jednako opasna i prikrivena koliko i špijunaža.

Mi smo dobili koktel romanse i političkih intriga koji korespondira sa Pasternekovim delom. „Nisam želela samo da ispričam komplikovanu priču Borisa i Olge“, rekla je Lara Preskot, „već sam želela da se na stranicama nađe i ljubavna priča koja je bila slična njihovoj, ljubav koja je bila nemoguća.“ Iako su „Tajne koje smo čuvale“ već sada žanrovski određene kao špijunski triler, one neodoljivo podsećaju na „Cenu soli“ Patriše Hajsmit i „Grupu“ Meri Mek Karti, a najviše na rad Ijana Fleminga. Čini se da je ovo roman koji bi već sada trebalo da nosi status „kultni“, a da je kojim slučajem napisan pedesetih godina prošlog veka, sigurno bi morao da bude objavljen pod pseudonimom. Umesto toga, ovo je jedno od najvećih ostvarenja fikcije ove godine.

Autor: Emili Mekalar
Izvor: vulture.com
Prevod: Nataša Đuričić