Kristijan Galves je poznat u Španiji kao televizijski voditelj popularne emisije „Sledeća reč“. Ali ne toliko kao ekspert za Leonarda da Vinčija, u čemu je internacionalno priznat. Međutim, telegenični suprug Almudene Sid, bivše olimpijske reprezentativke u gimnastici, upravo je objavio svoju drugu knjigu o Da Vinčiju („Leonardo da Vinči, licem u lice“) koja je pak treće Galvesovo delo o umetnicima renesanse. Već pripada grupi svetske grupe znalaca koja traga za ostacima Da Vinčija kako bi se možda dobili odgovori na mnoge nepoznanice vezane za njegovu ličnost.
Već su Vas pitali šta nagoni jednog voditelja zabavnih televizijskih emisija na produbljivanje znanja o Leonardu. Obrćem pitanje: zašto jedan stručnjak za Leonarda da Vinčija vodi „Sledeću reč“ ili „Survajvor“?
Dobro, lični raspored obaveza na televiziji mi dopušta da se bavim drugim stvarima. Svaki čovek ima neku strast. U nekom trenutku ta pasija čini plan B a zatim postaje plan A. I onda čovek i ne zna baš najbolje šta će na kraju da bude A i B. S druge strane, treba biti donekle oprezan kada se koristi reč „stručnjak“, budući da je u Španiji prilično podložna kritici. Ponekad neće da te priznaju kod kuće dok te ne priznaju napolju. Istina je da sam do pre dva meseca – kada su ga zvanično imenovali međunarodnim ekspertom za Leonarda – bio „još jedan sa TV–a što objavljuje knjige“.
Da li stičete utisak podvojenosti, na primer kad dođete sa susreta eksperata za Leonarda na snimanje „Sledeće reči“?
Uživam dok radim „Sledeću reč“, koja je na kraju krajeva mešavina kulture i zabave. Isto se može reći i za mnoge knjige. Pošto mi satnica to omogućuje, u prilici sam da učinim emisiju i svoju drugu delatnost kompatibilnim. U potonjoj proučavam jednog sveznadara, čoveka priznatog za prototip renesanse, koji je vladao sa četrnaest grana umetnosti i nauke. Ja čak ne vladam ni dvema, ali uživam u obe stvari kojima se bavim i koje me čine vrlo srećnim.
Vaše knjige insistiraju na manje poznatim aspektima Leonardove ličnosti, njegovim oskudicama i problemima. Ali šta Vas kod njega najviše privlači?
Najviše volje za proučavanje Leonarda i pisanje o njemu daje mi činjenica da se svi živi dive geniju ali malo njih zna o tome kakav je bio čovek u užem smislu reči. Upisao sam pedagogiju ali, iako nisam uspeo da je završim, uvek sam je voleo, koliko onu primenjenu na decu toliko i onu za starije. Kada govorimo o geniju kakav je bio Leonardo, s tim što takvim nije smatran u svoje vreme, pristupamo konceptu genijalnosti sa petsto godina distance. Danas je genije viđen kao nedostupna osoba, a život Leonarda kao običnog čoveka veoma je interesantan. Knjigom „Ubiti Leonarda da Vinčija“ ostavio sam po strani njegovu figuru poznatu svima kako bih se usredsredio na njega kao na ljudsko biće i pokazao koliko je propao u životu.
Kako to ‒ propao?
Leonardo je propao u Vinčiju, u Firenci, u Milanu, u Veneciji i Rimu. Bio je uspešan jedino tokom tri dana svog života u Francuskoj. Odliv mozgova u renesansi! Osim toga, ne zna baš mnogo ljudi da je Leonardo bio vanbračno dete i samouk; verovatno i disleksičan, bipolaran i dekoncentrisan. Ali važno je to što, uprkos svim svojim porazima, nikada nije odustao. Njegova upornost da uči ceo svet vrlo je lepa.
Ali predstavljate ga kao nespretnog čoveka. Da li je imao strahove?
Osim toga što su ga progonili zbog seciranja leševa iako je bio jedan od većih anatomista u svoje vreme, ne zna se ni da pedeset odsto otkrića koja mu se pripisuju zapravo nije lično izumeo, nego poboljšao. Što ne znači da je to malo, ali, na primer, Vitruvijev čovek – ilustracija idealnih srazmera ljudskog tela – nije nešto što je Leonardo izumeo već je poboljšana kopija. Isto važi i za padobran i zmaja. A nije stigao da izumi sve što je želeo. Dvadeset puta se bacio dok je proučavao let ptice kako bi na kraju uvideo da čovek ne generiše dovoljno motoričke snage za letenje. A morao je da se usredsredi na slepog miša.
Sugerisali ste i da mu je nedostajao čekić.
Imao je prilično upadljiv vid bipolarnosti. Sa prezirom je poricao užase rata ali je, međutim, bio dovoljno dobar trgovac da radi za Cezara Bordžiju dok je ovaj ponovo osvajao Toskanu. Ali pre svega treba imati u vidu da nikada, ali nikada nije postigao ono što je želeo. Jedna od njegovih poslednjih proslavljenih rečenica jeste ona koju je izgovorio kada je bio sa Franjom Prvim u Amboi: „Tražim oproštaj od Boga i ljudi što moj rad nije imao vrednost koju je morao da ima.“ I dodao je: „Porazilo me je, jedino, vreme.“ U stvari, isprva su svi Leonardovi radovi izgubljeni. Došla je industrijska revolucija, došle su marke i patenti. Čovek je izmislio automobil, zmaja, podmornicu. I, kada su, godinama potom, otkriveni Leonardovi radovi, videlo se da je on sve to izumeo ili predvideo trista godina ranije. Međutim, on nije promenio istoriju čovečanstva.
Ima zanimljivu putanju antijunaka, zar ne?
Tako je. Živimo u društvu u kojem nam stalno pričaju kako jedni dobijaju a drugi gube, a lično verujem kako se zapravo u nekim navratima pobeđuje dok se u drugima uči. Zato što se uči i iz greške. U tome je i razlika između idola i istinske ljudske reference. Idolu se diviš uprkos njegovim nedostacima, međutim, tek kad neko postane referenca čovek je u stanju da revalorizuje dotične mane i pretvori ih u vrline jer može da radi na tome.
Mnogi proučavaju Leonarda ali Vi ste uspeli da se u tome istaknete. Koliko mu sati nedeljno posvećujete?
Približno pet sati dnevno, najmanje, osim kad moram da pišem. Tada mu posvećujem tek nešto manje vremena, a trenutno završavam trilogiju o renesansi pišući o Rafaelu.
Tako zaokrugljena satnica deluje kao plod rigorozne disciplinovanosti.
Posvetim mu dva sata ujutro a onda, kad se vratim sa snimanja posle podne, gledam sa suprugom epizodu serije koja je na redu. Zatim mu se, noću, vratim na tri sata.
Da li zloupotrebljavamo epitet „renesansni čovek“? Da li je on kompatibilan sa trenutnim modelima nastave i obrazovanja?
Zavisi. Ova dilema me podseća na reč „makijavelistički“, koja potpuno izvitoperuje figuru koju koristi. Zanimljivo je da su ljudi skloni da pominju Makijavelija kad je posredi nešto izvitopereno, zastrašujuće ili pakosno. U čemu je razlika između Makijavelija i političara njegovog vremena, Sforca, Medičija ili Bordžija? Pa u tome što je Makijaveli samo govorio ono što je trebalo učiniti; bio je otvoren. I zato što je bio otvoren, sve što je radio opaženo je u smislu koji izvorno nije imalo. Jedna od rečenica koje mu se najviše pripisuju jeste „Cilj opravdava sredstva“, a koju nikada nije izrekao.
A što se renesanse tiče...
To zavisi od naše predstave o renesansi. Ista je stvar u vezi sa konceptom genijalnosti. Ako se držiš Španske kraljevske akademije, posredi je izvanredan kapacitet za rad na stvarima dostojnim divljenja. Ovo je pomalo udaljeno od figura poput Ajnštajna. Sa tačke gledišta obrazovanja, pet vrednosti su učinile mogućom renesansu: latinski i grčki jezik, matematika, filozofija i svetska književnost. Danas je od svega toga praktično ostala matematika: sve ostalo nestaje. Tako da ima vrlo malo sveznalaštva. Malo je znatiželje. A ono što renesansnog čoveka odlikuje, jeste znatiželja. Taj momčić se odjednom pobuni protiv oca, koji je Bog... S tim što u jednom trenutku Bog više nema krivicu za sve. Više ti on ne šalje munje, pa treba istražiti odakle one dopiru. Renesansni čovek je, definitivno, pobunjenički i, u isti mah, znatiželjan mladić. Druga karakteristika koja definiše renesansu jeste kapacitet odbacivanja predrasuda. Danas kažeš da si voditelj i pisac, na šta je odgovor: „Ma reci ti meni šta si stvarno; biraj.“ I kao da ne možeš da odgovoriš da si i jedno, i drugo. Ako bi u renesansi rekao: „Ja sam slikar, arhitekta, filozof, biolog, anatomist i slikar“ niko ti ne bi uzvratio: „Hajde više!“ nego bi ti govorili: „Dokaži.“
Da li znatiželju mogu da ubiju preterana količina informacija i njihova najlakša moguća dostupnost?
Možda ima nečeg u tome. Moguće je da višak informacija torpedira znatiželju i multidisciplinarnost. S otežavajućom okolnošću da informacija na internetu nema kvalitativne filtere. Sadržaj Vikipedije nije dovoljan. Pet hiljada puta sam pokušao da promenim stranicu o sebi na Vikipediji jer kaže da imam dve struke. A to je laž. Gotovo da sam završio pedagogiju a započeo sam filologiju, ali nisam diplomirao ni jedno, ni drugo. Stalno sam pokušavao da unesem izmene da bi mi ih već sutradan ukinuli tako da ostane napisano kako je bilo, a da ja, kako mi se čini, ne mogu ništa da učinim da bih to izbegao. Tako da, za početak, deo informacija u opticaju nije pouzdan. S druge strane, obrazovni sistem naginje izrazitoj specijalizovanosti za jednu stvar. Međutim, na poslu ti iziskuju polivalentnost a da ti za nju ne plaćaju. Ishod i jednog, i drugog, jeste da je mogućnost renesansne multidisciplinarnosti i sveznanja uništena. Osim toga, sav taj neprestani protok informacija izrazito otežava izbor. Pristižu u tolikoj meri i brzini i nestaju tako brzo…
Da li Vam se to dogodilo u istraživanjima?
Pa, meni nisu ubili znatiželju pošto ona potiče iz jedne strasti. U svom poslednjem radu usredsređujem se na to kako su balast tradicije i psihologije masa učinili da slika koju imamo o Leonardu bude crtež njega kao stare osobe, koji se sada nalazi u Torinu. A sve ukazuje na to da je takva slika izum romantizma. Ako te zanima Leonardo i počneš da ga pretražuješ po internetu, prvo s čim ćeš se susresti jeste ogroman broj stranica punih enigmi. Na primer, da li je u Leonardovu „Poslednju večeru“ uključen lik Marije Magdalene. Laž. Sve i da je istina, u tome ne bi bilo ničeg jeretičkog jer je pedeset godina ranije Fra Anđeliko njome oslikao Konvent Svetog Marka, u Firenci. Pa onda, kako vršiti izbor unutar ogromnog protoka, punog netačnih pojedinosti? Da, to može da ubije znatiželju.
Da li biste voleli da Vas smatraju renesansnim čovekom ili ste zadovoljni time da budete svestrani?
Voleo bih da budem onakav kakav i jesam. Bez obzira na to šta bih mogao da uradim, a neke stvari svakako vrlo loše. Uvek sam želeo da usmerim karijeru ka glumi ali nije bilo vajde. Snimio sam jedan film i nekoliko serija... ali sam loš. Ili se barem sebi ne sviđam kao glumac i mislim da bih, ako bih nastavio s time, pokazao nepoštovanje dobrim profesionalcima glume. Ali ono što radim čini me srećnim. Na televiziji i u književnosti poštovanje mi je iznad svega: poštujem gledaoca i čitaoca, posao mojih kolega i sopstveni jer moram da spavam čiste savesti. Svestranošću sam više nego zadovoljan. Jer ljudi renesanse su tako daleko... Kao dvadesettrogodišnjak sam se tukao s kolegama na terenu za košarku i igrao Plejstejšen. A Mikelanđelo je napravio „Pijetu“. A kada je imao osamdeset osam, godinu pre smrti, evo šta je rekao; to imam istetovirano: „Ancora sto imparando“ (Još uvek učim).
Dolazite sa kongresa u Firenci posvećenog Leonardu. Šta ste radili tamo?
Posredi je
Kongres Leonardo. Već treću godinu, predstavnici velikih genetskih laboratorija iz čitavog sveta sastaju se sa najvećim stručnjacima iz istorije umetnosti i proučavaocima Leonarda kako bi se razmotrila mogućnost ekshumacije kostiju za koje se smatra da su njegovi posmrtni ostaci. I mogućnost širenja ekipe, zahvaljujući čemu sam s njima.
Zar nije istina da Vi ne verujete da su to Leonardove kosti?
Verujem da kosti položene u Kapeli Svetog Hubera u zamku u Amboi, u dolini Loare, devedeset odsto nisu Leonardove.
Možete li ukratko da objasnite zašto tako mislite?
U doba romantizma je Arsen Uise, jedan od vodećih francuskih istoričara umetnosti i arheologa, izašao sa teorijom da je Leonardo sahranjen tamo, u Crkvi Svetog Florentina. To zdanje je srušeno u Napoleonovim ratovima. Tamo je otkrivena ogromna kosturnica. Istina je da je Uise našao delove nadgrobnog kamena u koji je upisano „Leonardus Vincius“, ali je potom zapisao sledeće: „Leonardo je bio vrlo inteligentan, tako da moram da nađem najveću lobanju.“ To je i učinio. Spustio se u kosturnicu i uzeo najveću lobanju koju je video i nekoliko kostiju, preneo ih gore, izgubio delove nadgrobnog kamena sa inskripcijom i to je to. Tako da danas, u Zamku Amboe, imamo grob na kojem piše: „Veruje se da su ovde posmrtni ostaci Leonarda da Vinčija.“
Znači da toliko istraživanja i učešća na kongresima služe samo da se naučno dokaže da posredi nisu njegovi ostaci?
Ne, zato što se na pojedinim mestima istraživanje može produbiti. Sada smo na tragu kostiju Leonardovog oca kako bismo proverili DNK i uporedili. A ukoliko u Svetom Florentinu ima dvadeset leševa, ekshumiraćemo svih dvadeset i ispitati njihov DNK. I to ne iz puke znatiželje. Stvar je u tome što posredstvom DNK možemo da saznamo zašto je Leonardo imao sve te kapacitete, zbog čega je izumeo sfumato, zašto je video u 3D i jedini bio u stanju da gleda ptice u letu i u isti mah ih studiozno crta. Osim toga, danas DNK dopušta mogućnost rekonstrukcije lica iako ne postoji lobanja dotične osobe. Ali ima više od toga, jer ukoliko učinimo isto i sa Rafaelom i Mikelanđelom čiji su posmrtni ostaci locirani, možda bismo mogli razumeti zašto se sve to odvijalo u tom trenutku, tamo, u Firenci, i zašto su to morali da budu baš oni.
Ne zna se još mnogo toga…
Da, ali izvesno je da je 2019. petstogodišnjica Leonardove smrti. Ne zna se još mnogo toga iz naučne tačke gledišta. Ja nisam naučnik; iz onog čim mogu da doprinesem cene dokumentaciju i novu liniju istraživanja Leonardovog lica. Ima onih koji ga proučavaju celog života i nastavljaju da po svaku cenu brane verodostojnost torinskog autoportreta iako za to nema nikakvog dokaza: niti slikarskog, niti književnog, ni naučnog. To je crtež koji nastaje 1810, tri stotine godina nakon Leonardove smrti. Ali zamislimo da se naučno može zaći u razloge procvata renesanse u onom trenutku u italijanskim državama, u gradu Firenci. Zašto baš onde, čemu baš ta grupa? Šta se dogodilo? Da li nešto što bi imalo veze sa genetikom? Genetikom iz koje etničke skupine?
U ikonografiji veću težinu imaju predstave koje je iskovala tradicija nego dokazane činjenice?
Naravno. Obratite pažnju na ikonografiju Hristosa. Da li zaista zamišljamo Isusa Nazarećanina, Ješuu bena Josefa, sa svetlom kosom i plavim očima? A dokazano je da Isusa nisu mogli raspeti zakovanih dlanova jer bi telo palo. I da li je to promenilo predstavu? Erod je umro u četvrtoj godini p.n.e, i po toj računici bi trebalo da je Hrist razapet u petoj godini p.n.e. Nulta godina ne postoji; prelazi direktno iz godine pre u godinu posle. Poznato je da je Božić nametnut kako bi zamenio rimske proslave sunca. Takođe nije moguće da Isus bude rođen u vitlejemskom vrtu u decembru jer je u to vreme tamo petnaest stepeni ispod nule. Isto je sa vikinškim rogovima: to je još jedna predstava nastala u romantizmu, bez ikakvog arheološkog i naučnog dokaza. Ista je stvar sa rimskim palčevima, gore ili dole, u arenama. Naravno da veću težinu imaju tradicija i psihologija masa nego činjenice. Ali ne treba zbog toga izgubiti znatiželju.
Rame uz rame sa ekspertima
Ovakvim obrazlaganjima, Galves je u martu priznat za svetskog eksperta za Da Vinčija i primljen u grupu stručnjaka
Kongres Leonardo, koji traga za ostacima izumitelja i umetnika kako bi se moglo prodreti u njegove tajne. Galves već radi na trećem tomu sopstvene trilogije
Hronike renesanse. Priča kojom kulminira niz započet knjigama „Ubiti Leonarda da Vinčija“ i „Moliti za Mikelanđela“ biće naslovljen „Sačuvati Rafaela“. Iako je glavni junak dotični slikar i arhitekta, priča će fokusirati zaboravljene velike žene renesanse.
Izvor: LaVangardija