Kris Vitaker: Inspiracija dolazi iz svega što pročitam

Zamislite da ste krenuli u opuštajuću vožnju i da ste uočili planinski venac u daljini. Čini vam se da možete da stignete do njega pre nego što padne mrak, ali nekoliko sati kasnije pejzaž kao da se nije promenio – niste bliži svom odredištu iako ste prešli na stotine kilometara. Prostranstvo američkog pejzaža ne samo da remeti naš osećaj za vreme i prostor već nas uznemiruje ali nam i oduzima dah. Prizor je zapanjujući, a mogućnosti beskrajne. Možda to Amerikance čini tako nespokojnim. Možda to Amerikance drži u ubeđenju da su izuzetni. Možda zbog toga pisci žele da posegnu za tim planinskim vencem u daljini, da ga zgrabe i utisnu u papir. Suzbijajući ga u okvire savremenih bajki, utoliko su bliži povezivanju sa nečim što je mnogo veće od njih samih.

Najnoviji roman Krisa Vitakera „Počinjemo od kraja“ smešten je u američki krajolik koji mi je poznat. Kejp Hejven je nalik mnogim malim gradovima u kojima sam živela ili koje sam posetila. Šef Voker je neko koga sam možda poznavala u srednjoj školi, dok je Vinsent nesumnjivo tip momka sa kojim sam izlazila. Star je žena koju svi ogovaraju, ali koja bi u nekom trenutku mogla biti moja najbolja prijateljica. „Počinjemo od kraja“ je roman koji ne zazire od ozbiljnih tema, potezi četkice autora su široki, a objektiv podešen na daljinu. Međutim, tamo gde se neki pisci u svom tom prostoru gube, Vitaker nikada ne gubi iz vida ono što je zaista važno. Krajolik možda određuje ton romana, ali su likovi i njihove borbe univerzalni. Svi volimo. Svi gubimo. Kris Vitaker je bio toliko ljubazan da mi odgovori na nekoliko pitanja o ovom sjajnom romanu.

Mnogo mi se svidelo što se radnja Vašeg romana „Počinjemo od kraja“ odvija u Kaliforniji i Montani, dva mesta koja su mi bliska. Odrasla sam u Kaliforniji, išla na univerzitet u primorskom gradu koji podseća na Kejp Hejven, a svi moji romani su smešteni u Montani. Vaš uspešno obuhvata teme koje su jedinstvene za Amerikance. Ispravite me ako grešim, ali verujem da ste poreklom iz Londona. Šta je to u Americi što Vas je inspirisalo da baš tu smestite svoju priču? Da li ste mnogo putovali po Americi zbog istraživanja? Ako jeste, gde ste sve bili?

Bio sam pomalo nervozan kada sam saznao da čitate moj roman! Pomislio sam – ako knjiga prođe Vaš test, onda mogu da budem prilično siguran da sam dobro obavio posao.

Rođen sam i odrastao u Londonu. Bio sam u Americi samo nekoliko puta i to je bilo pre dosta vremena, tako da se sva moja istraživanja svode na knjige i mape, TV i internet. Radim skraćeno u biblioteci tako da na raspolaganju imam ogromnu količinu resursa.

A što se tiče razloga zbog kog sam odabrao Ameriku – to je odlično okruženje za kriminalističke romane. Oružje, šerifi malih gradova, FBI. U srži svega toga postoji nešto veoma fascinantno.

Priča romana „Počinjemo od kraja“ je opširna, i za nju mi je bilo potrebno veliko platno. Amerika je neverovatna na mnogo načina – to je ceo jedan zaseban univerzum unutar jedne zemlje, a u glavi su mi se javile jasne slike dva grada i način na koji oni odražavaju likove. Dačes kreće na epsko putovanje, i to jednostavno ne bi funkcionisalo nigde drugde na svetu.
 
Primorski grad Kejp Hejven krasi neobuzdana lepota. A tenzija je ilustrovana na bezbroj načina – zbog erozije obale kuće se survavaju u more; bogati turisti dolaze i odlaze nesvesni nevolja koje se kriju ispod vidljive površine; a porodice poput Starine nažalost propadaju kroz pukotine. Šerif Vok je to godinama pokušavao da obuzda, ali je od samog početka jasno da ovakvo stanje neće moći dugo da potraje. On me pomalo podseća na šerifa iz filma „Ajkula“. I jedan i drugi ne mogu da zaštite ni grad ni ljude do kojih im je stalo od onoga što sledi. Vaš stil pisanja deluje filmski jer čitaoca postavlja u određeno vreme i mesto, a osećaj je istovremeno vanvremenski. Kažite mi nešto o svom procesu pisanja: kako se odražava na Vaše originalne ideje za priču? Da li vidite neku scenu u svojoj glavi i onda počnete da pišete ili Vam se prvo javi potpuno oblikovana priča?

Hvala. Volim „Ajkulu“! Pre neki dan sam ga gledao zajedno sa decom. Prosto sam zaboravio koliko je to sjajan film.

Počinjem od dijaloga. Prvo napišem razgovor između likova u datoj sceni i onda dalje gradim sve ostalo oko njih. Radim paralelno na tri ekrana. Na centralnom ekranu mi se nalazi Word dokument, a na ostalim nekoliko slika koje se otprilike uklapaju u lokaciju scene koju pišem. Na taj način se lakše udubim u priču koju pokušavam da ispričam. Kada pišem, spustim roletne i zatvorim vrata i potrudim se da u kući vlada tišina. Ako ne mogu da osetim ono što pišem, onda ne mogu očekivati to ni od svojih čitalaca.

Nakon toga sve postaje pomalo haotično. Prepravljam pasuse i po deset puta pre nego što budem zadovoljan njima. Svaka reč u knjizi bude izmenjena mnogo puta pre nego što je neko pročita. Ne mogu da potpuno upoznam svoje likove dok ne prođem kroz ceo ovaj proces. Na početku postoji neka vrsta hladnih odnosa između nas, kao da sam ubačen usred priče i ne poznajem nikoga od ljudi koji su u njoj. Dakle, to je ceo proces, i nakon godinu ili dve dobijem nešto što je dovoljno dobro da bih mogao da pošaljem svom uredniku.



Dačes je samo jedan od brojnih fascinantnih likova iz Vašeg romana „Počinjemo od kraja“. Možemo da sagledamo Kejp Hejven i Montanu kroz njene oči, kao što je to slučaj sa Vokom. Ona je problematična, odana, tvrdoglava, a ponekad i veoma čudna. Nema mnogo trinaestogodišnjaka koji se proglašavaju „odmetnicima“, a sa druge strane, nema ni mnogo devojčica njenih godina koje imaju majku poput Star i mlađeg brata koji je ranjiv kao Robin. Njen razvojni put je najdramatičniji u romanu. Recite mi nešto o tome šta Vas je inspirisalo da stvorite njen lik i kako ste zacrtali njen često borbeni odnos sa Vokom.

Nikada se nisam toliko uneo u lik kao kada sam pisao o Dačes. Izgubljena je na mnogo načina, i tako očajnički traži nešto opipljivo za šta bi se uhvatila, nešto konkretno što bi joj pomoglo da shvati ko je ona. Stoga, kada sazna da je njen dalji rođak bio odmetnik, to joj daje opipljiviju prošlost. To joj daje poreklo sa kojim može da se poveže.
 
Vok joj je sve na ovom svetu, iako to nikada ne bi priznala. Ona ne poznaje svog oca, a muškarci u njenom životu dolaze i odlaze u zavisnosti od raspoloženja njene majke. Vok je njena konstanta, i smatra ga dobrom osobom s obzirom na to u kakvom je okruženju. Jasno je da je on voli, ali je teže uvideti da je ta ljubav uzvraćena. Ne volimo uvek one ljude koji nam nameću granice. Postoji scena, negde na polovini knjige, kada Dačes ponovo počne da ga zove šef Voker a ne Vok. Uvek me pogodi kada pročitam tu scenu. Jer to je trenutak kada ona misli da je zaista ostala sama na ovom svetu.
 
Imao sam jasnu ideju o tome u kom smeru ide njena priča, ali način na koji je tamo stigla bio je veoma organski. Nema nikakvog planiranja dok pišem, samo treba da na kraju deluje ispravno.

„Počinjemo od kraja“ pokriva različite teme – nepravdu, iskupljenje, odmazdu, neuzvraćenu ljubav, pokajanje, sramotu i lojalnost, i samo su neke koje mi padaju na pamet. To je roman koji istražuje pravu cenu zločina i zločinačke nepravde, bilo da je plaćaju porodice, zajednice ili počinioci. Početna scena odvija se 30 godina ranije, ali svi elementi koji pokreću radnju mogu se naći na te dve stranice. Nijedan lik u Vašem romanu nije ostao nepogođen tom početnom tragedijom. Smatram da postoje pisci koji se fokusiraju na zločin, dok drugi odlučuju da istraže posledice. Koji je po Vašem mišljenju zanimljiviji način da se ispriča priča i zašto?

Kao čitalac ne biram šta čitam. Volim policijske procedurale, trilere o serijskim ubicama, domaći noar. Dajte mi likove do kojih mi je stalo i dobar stil pisanja, i biću srećan. A da bi vam zaista bilo stalo do nekog lika, potrebna vam je dubina priče. Sam čin zločina je obično kratak, ali posledice mogu trajati ceo život. Zanima me kako ovi postupci menjaju naše živote i ono što me interesuje oblikuje priču koju želim da ispričam. Volim priču sa srcem. Želim da se čitaoci zaljube u moje likove.

I za kraj, recite mi, molim Vas, koji Vas američki autori, osim mene (smeh) najviše inspirišu? Znam da smo ranije otkrili da oboje volimo knjige Bila Beverlija, ali nekako predosećam da volite i knjige Kormaka Makartija. Makarti ima dar da utopi dijaloge u prozu, a zatim da prozu utopi u krajolike koje opisuje, što je nešto što prepoznajem i u Vašoj knjizi.
 
Vaš roman „U hladnom srcu“ je sigurno moj izbor. Zaista imamo sreće, zar ne? Dobijamo tone knjiga, tako da mnogo čitamo, i zaista sam ubeđen da naučim nešto iz svake priče koju pročitam. Ako mi je teško da pišem, a to se često dešava, nema boljeg načina da to prevaziđem time što ću ponovo pročitati knjigu koja me inspiriše. „Put“. Taj roman mi se mnogo sviđa, i sve u vezi sa njim. Kormak Makarti je fantastičan pripovedač.
 
Roman Dodgers Bila Beverlija me je oduševio, zaista je odličan i baš mi je drago što ga svi hvale. Kada osvojite više od jedne nagrade, govori se da ste „postigli ono što je Bil Beverli već uradio“.
 
A Džon Hart je moj omiljeni autor. On je pravi džentlmen i zaista ga obožavam.

Inspiracija dolazi iz svega što pročitam. Počinjem od prazne stranice i ne težim tome da budem bolji od bilo koga. Samo želim da ispričam dobru priču. Dobijam poruke od čitalaca u kojima mi kažu da su plakali ili se smejali ili šta već, i to je tako kul. Kada mi ništa ne ide od ruke, ili radim tri stvari odjednom i ne spavam, ili ne provodim dovoljno vremena sa decom, jedna ovakva poruka dovoljna je da me podseti na to zašto se bavim pisanjem.

Autor: Karin Salvalađo
Izvor: shotsmag.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj