Kratki rezovi 2.0

Umrla bih za tebe: izgubljene pripovetke je zbirka neobjavljenih kratkih priča američkog autora F. Skota Ficdžeralda. Neke od njih je slao časopisima tridesetih godina i dobio zeleno svetlo, ali nikad nisu otišle u štampu. One u formi filmskih scenarija slao je studijima i producentima, ali nikad nisu ekranizovane. A bilo je među njima i onih koje se jednostavno nisu mogle prodati jer su teme i stil odudarali od onog što su urednici očekivali od Ficdžeralda. U ovim pričama autor se bavi kontroverznim temama, jezik je bliži govornom nego što je uobičajeno za dela tog vremena koja su podlegala cenzuri. Ficdžerald je radije pristao da ostanu neobjavljene, nego da ih prepusti urednicima koji bi sterilisali sadržaj. Ove priče nam omogućavaju intiman uvid u Ficdžeraldov stvaralački proces, otkrivajući autora koji je učestvovao u kreiranju moderne književnosti kakvom je poznajemo.



U jednoj od recenzija zbirke priča Đavolova ostava Džima Krejsa autor poredi njegovo nepretenciozno pisanje sa dobrom supom koja može biti neugledna, ali čiji ukus može da zadovolji i najzahtevnija nepca. Upoređivali su je i sa Bunjuelovim filmskim ostvarenjem Diskretni šarm buržoazije. Vođene lajtmotivom „Nema gorkog voća na nebesima, niti meda ima u đavolovoj ostavi“, šezdeset i četiri subverzivne minijature kumulativno grade roman. Krejs povezuje ukuse i hranu sa evociranjem sećanja: „Ovo je za anđela“, govorila je baka otkidajući traku testa da ga odnesem u dvorište. „Ostavi ga negde gde može da ga vidi.“ Ponekad sam ostavljala tračicu na zidu uz ulicu. Ponekad sam je prebacivala preko konopca za rublje. Ponekad sam je stavljala na spoljni prozorski sims i sakrivala se iza kuhinjske zavese od perlica da vidim anđela u dvorištu.

Tumač bolesti je zbirka devet kratkih priča američke autorke indijskog porekla Džumpe Lahiri, koja se bavi pitanjima jezika i identiteta, migracija, porodice, društvenih odnosa i nacionalne pripadnosti. Fokusirane su na živote Indijaca koji su rastrzani između svojih korena i „novog sveta“. Proza Džumpe Lahiri je fluidna i jednostavna. Ona uspeva da izgradi most između dva sasvim različita sveta sa neverovatnom preciznošću i stvori jedinstvenu atmosferu. Piše o muškarcima i ženama koji teže skladu u ugovorenim brakovima, u tom složenom spletu ljudskih odnosa i okolnosti. Njeni likovi žive u napetoj dualnosti karakterističnoj za ljude u egzilu, ali ponosni na uspešan život koji su izgradili na Zapadu. Indijska baština je svojevrsni katalizator svega što se dešava u njihovim životima. Njihovi problemi su najčešće odraz usamljenosti, ali stavljeni u kontekst vremena i prostora, neretko se ispostave kao banalni.

Džona Čivera, omiljenog hroničara života srednje klase u posleratnoj Americi, nazivaju i Čehovom američkog predgrađa. Njegove priče nailazile su na oduševljenje kod savremenika, a 1979. dobio je i Pulicerovu nagradu za njih. Samo u Njujorker magazinu objavljena je 121 od 1935. do 1981. godine. Iako se kasnije odrekao svoje prve zbirke The Way Some People Live, koja je na njegovo insistiranje izostavljena iz sabranih dela, sam njen naziv je dao ton autorovom budućem stvaralaštvu. Priču Zbogom, brate, koja otvara naše izdanje Odabranih priča, Vladimir Nabokov smatrao je najboljom američkom pričom. Čiver se iznova vraćao temi porodične dinamike, naročito među braćom. Ambivalentnost osećanja i oscilacije u odnosima usled nerazrešenih konflikata generišu zaplete u kojima prepoznajemo atmosferu koju svi imamo prilike da osetimo na velikim porodičnim okupljanjima, sa ljudima koji nisu deo naše svakodnevice – najčešće s dobrim razlogom. Čiver je majstor za detektovanje tih razloga i rasvetljavanje sadržaja koje najradije guramo „ispod tepiha“.

Prozu savremenog ruskog autora Viktora Peljevina možemo okarakterisati kao post-postmodernizam, gde se u naučnofantastičnom okviru žanrovi stapaju sa elementima popularne kulture i ezoterije. Zbirka kratkih priča Kristalni svet prikazuje nam postsovjetsko carstvo u rasulu, gde ljudi tumaraju bez jasnog moralnog kompasa dok oligarsi i ekstremisti preuzimaju vlast. Jednu od njegovih ranijih zbirki ruski kritičari nazvali su „književnom vijagrom“. Peljevinova fantazmagorična proza ushićuje ali i onespokojava jer prepoznajemo univerzalnost autorovih uvida čak i kad je kolorit tipično ruski.

Autor teksta: Ivana Veselinović