Kralj Milan Obrenović, Milovan Glišić i Trbosekova ubistva

Beogradska Laguna objavila je u savršenom trenkutku roman koji idealno paše u ovim (ali i svim drugim) vrelim letnjim danima – „Firentinski dublet 2“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića.



U pitanju je inteligentna, uzbudljiva, odlično napisana avantura, prepuna istorijskih i književnih zanimljivosti i referenci na (pop) kulturu – takozvanih „uskršnjih jaja“, posle koje ćete tražiti još.

Blic je o ovom dvoknjižju razgovarao sa Skrobonjom, koji je nedavno dobio nagradu Zlatni zmaj za doprinos razvoju fantastične književnosti u regionu za 2021. godinu i Nešićem, nagrađivanim piscem fantastike.

Kako ste došli na ideju da napisete roman?

IVAN: Goran snosi indirektnu i direktnu „krivicu“ za nastanak ovog dvoknjižja. Indirektnu jer je za nastanak osnovne ideje o Milovanu Glišiću kao prvom svetskom profajleru zaslužan konkurs o „krvopijama“ njegove izdavačke kuće Paladin. Razmišljajući šta bi na ovu dobro poznatu i često korišćenu temu moglo da se ponudi, došao sam na ideju o Milovanu Glišiću koji do tada nepoznatom metodom profilisanja pomaže da se uhvati serijski ubica Sava Savanović, čiji su zločini maskirani kao vampirska ubistva ne bi li se zbunili istražitelji i sujeveran narod. Zbog ovog podviga, kralj Milan Obrenović šalje Glišića kao ispomoć Skotland jardu kako bi im pomogao oko serije zločina koji su postali poznati kao Trbosekova ubistva. Ovu ideju sam mu izneo prilikom jednog od naših kafanskih viđenja i Goran je odmah shvatio da se tu krije zaplet koji zaslužuje daleko opširniju obradu i da bi bilo šteta potrošiti ga na pisanje pripovetke. Predložio mi je da zajedničkim snagama napišemo roman, što sam ja sa oduševljenjem prihvatio.

Koliko je bilo uzbudljivo/naporno pisati i Glišiću i Tasi Milenkoviću?

IVAN: Čitaoci verovatno poznaju Tasu Milenkovića kao „prvog srpskog učenog policajca”, zahvaljujući njegovim dnevnicima. Manje je poznato da je Tanasije Milenković bio i vrstan pripovedač, romanopisac i začetnik trilera u srpskoj književnosti kojeg su ondašnji, ali i kasniji književni kritičari skrajnuli, iako je u jednom trenutku zahvaljujući svojim „sveskama“ bio najčitaniji autor. Tasini dnevnici su bili prva literatura kojom me je Goran opskrbio kada smo počeli da istražujemo period o kojem smo trebali da pišemo, i moram da priznam da je probijanje kroz njegove stranice bilo mukotrpno i izazvalo je mnogo puta osećaj teskobe i deprimiranosti zbog brojnih aktera i njihovih zlosrećnih sudbina koje su ih odvele na stranputicu, a neretko i na gubilište koje se nalazilo na Karaburmi. Spoj Glišića i Milenkovića kao detektivskog para ima svoje zaleđe u brojnim tandemima iz televizijskih kriminalističkih serijala.

GORAN: Tasa je izuzetno interesantan i mislim da ga je Ivan maestralno opisao, pritom izgradivši osoben odnos prijateljstva između njega i Glišića. Za mene je, što se Glišića tiče, postojao dosta jak momenat identifikacije – i on je bio ne samo pisac već i sjajan prevodilac sa nekoliko svetskih jezika. To je već bio korak napred u uživljavanje i viziju njegovog snalaženja i postupaka na misiji u Londonu, uključujući tu i odnose sa ključnim sporednim likovima kao što su Čedomilj Mijatović, detektiv Edmund Rid ili arheološkinja Žana Magr Djelafoa. Pisanje o Glišićevom susretu sa britanskim pansionima, krojačima, bricama i samom kraljicom bilo je za mene više nego razgaljujuće, i mislim da se taj polet oseća u tekstu.

Kako je izgledao rad u četiri ruke?

IVAN: Pisanje „u četiri ruke“ ima svoje prednosti, ali se neminovno kriju i zamke koje smo uspešno izbegli, najviše zahvaljujući tome što se dobro poznajemo i imamo veoma sličan ukus ne samo kada je literatura u pitanju. Iako se stilski razlikujemo, trudili smo se da tekst ujednačimo i da kod čitalaca stvorimo utisak kompaktnosti u kojem se vrlo teško može razlučiti ko je šta pisao, pogotovo što smo često intervenisali i dopisivali delove jedan drugom.Pošto je u pitanju obiman materijal, ova kolaboracija je prošla bezbolno i na obostrano zadovoljstvo.

GORAN: Ja u tom procesu nisam video praktično nijednu manu – naprotiv, četiri oka uvek vide više nego dva, i pošto smo razmenjivali napisane delove teksta, sasvim smo slobodno intervenisali na njima, ukazivali jedan drugome na eventualne nedostajuće momente, greške, nepodudarnosti i sl. Rezultat je bilo ujednačeno i sigurno pripovedanje kojim smo mogli da budemo prilično zadovoljni. Što se tiče toga ko je šta konkretno pisao, gotovo je nemoguće napraviti oštru podelu, a dokaz za to je što smo se nedavno i sporečkali oko toga ko je od nas napisao jedan konkretan pasus – ja sam bio ubeđen da je on Ivanov, i obrnuto. Mislim da je to za „u četiri ruke“ u suštini odlično.

Šta vas je inspirisalo?

GORAN: Čim smo odlučili da počnemo zajednički rad na ovom romanu, prionuli smo na pribavljanje izvora. Uglavnom je u pitanju bila istorijska literatura – i domaća i strana – posvećena periodu o kojem pišemo, istrazi i Trboseku, ali isto tako i detaljima koji se odnose na svakodnevni život u viktorijansko doba, ne samo u Britaniji već i u Srbiji. Pored kjniga i eseja, bili su tu i izvori sa interneta, uključujući i video materijale sa emisijama o, recimo, Bremu Stokeru ili Orijent ekspresu. Značajne podatke pribavljali su nam i prijatelji (pomenuti u Zahvalnicama na kraju), a kompletan spisak izvora takođe je naveden u knjizi. Postoje u vezi sa tim brojne anegdote, pa evo da pomenem samo jednu: u jednoj londonskoj knjižari sam došao na kasu sa naramkom knjiga o Trboseku (o samim slučajevima ubistava, o londonskom Vajtčepelu 1888, o Edmundu Ridu – čoveku koji je tragao za Trbosekom), i kasirka me je iznenađeno (a bogami i pomalo sumnjičavo) pogledala i upitala: „Gospodine, jeste li vi nekakav – trbosekolog?“ (Ripperologist) Mislim da nikad to neću zaboraviti...

Što se tiče referenci na pop kulturu – pa, to je nešto što volimo da radimo i ubacujemo u tekst kao neku vrstu „uskršnjih jaja“, poput stvari koje su radili Gošini i Uderzo, autori „Asteriksa“, stripa sa kojim smo odrasli. Ako ih čitaoci prepoznaju, nateraće ih to na taj poseban trenutak prepoznavanja; a ako ne – ništa zato, nema smetnje. Tako su, recimo, i u prvoj i u drugoj knjizi prisutne reference na Bitlse, imamo lika u „Kjaroskuru“ koji je pljunuti Koneri u ulozi tajnog agenta, i slično. Konfrontacija Glišića sa glavnim antagonistom u Devetom poglavlju „Kjaroskura“, inspirisana je scenama obračuna iz filmova koje volimo – „Konan“. „U zmajevom gnezdu“, a sama furiozna završnica je sasvim nameran omaž „Terminatoru II“... Šta da radimo, volimo da se tako igramo i pronalazimo istomišljenike u publici, zadojene istim pop-kulturnim fenomenima kao naša (Ivanova i moja) generacija iz šezdeset i neke.

Šta vam je bilo najinteresantnije za pisanje?

Lično, najveći izazov bio je kako u glavni tok priče uvući i Savu Savanovića, pošto se događaji sa njim zbivaju čitavu deceniju ranije. Nisam želeo da taj deo bude epizoda za sebe, već da Savanović ima direktne veze i sa hvatanjem Trboseka i pronalaženjem Milanove vanbračne kćerke u 1889. godini. Savanovićevi nagoveštaji zahtevali su pronalaženje tih naznaka koji donose osećaj začudnosti, ali nisu smeli da seprerano otkriju kako bi držali čitaoca u nedoumici.

GORAN: Uh, teško je to reći. Možda je najzahtevnije bilo pisanje završnih poglavlja drugog toma, posebno Osmog, u kojem čitaoci dobijaju – u nekoj vrsti knjige u knjizi – odgovore na sva postavljena pitanja osim onog glavnog (ko je Trbosek). Morali smo da dočaramo glavnog negativca koji je oličenje iskonskog zla, ali tako da bude uverljiv, „od krvi i mesa“. Iako smo imali od samog početka jasnu ideju o raspletu (Deveto i Deseto poglavlje), životna priča antagoniste bila je nešto što nas je inspirisalo i samo po sebi nametalo rešenja u hodu, dok smo je pisali: valjalo je pokriti, ugrubo, četiri milenijuma u toj njegovoj priči, i nije bilo lako. Ali je bilo veliko uživanje. Isto tako sam uživao u Glišićevim londonskim doživljajima, uključujući i šišanje i štucovanje brade pred audijenciju kod Viktorije, kao i žestoku i kratku ljubavnu vezu... o akcionim scenama da ne govorim!

Kraj romana ostavlja mogućnost za nastavak. Da li je nastavak u planu?

GORAN: Da ste me to pitali pre samo mesec dana, rekao bih odlučno kako nikakav nastavak ne dolazi u obzir. Onda, kad smo se Ivan i ja konačno videli posle pandemijskog lokdauna na Art-anima festivalu, on mi je napomenuo neke od ideja koje ima o eventualnim daljim Glišićevim i Tasinim avanturama, i ja sad ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Tako da... videćemo. Naravno, mnogo toga zavisi i od mišljenja čitalaca i recepcije na koju će „Dublet“ naići kada svi pročitaju i drugu knjigu.

IVAN: Pošto jedno od pitanja na kraju romana ostaje otvoreno, ovo je uslovilo razmišljanje u kom bi pravcu mogao da ide eventualni nastavak. Ne želimo da otkrivamo šta nam je na umu, ali možemo da kažemo da bi nastavak avantura Milovana Glišića ovog puta ga odveo na – istok. Ukoliko se odlučimo da prionemo na pisanje mogu samo da kažem da neće proći deset godina od ideje do realizacije kao što je bio slučaj sa „Dubletom“.

GORAN: Sigurno ne deset... možda petnaestak. (smeh)

Razgovarala: Ksenija Jelesijević
Izvor: Blic