Kradljivac retkih knjiga koji je pokrao univerzitetske biblioteke tokom osamdesetih godina

Predstavljajući se kao profesor, Džejms Ričard Šin je ukrao knjiga u vrednosti od preko 100.000 dolara.

Uveče, 7. decembra 1981, Dajana Melničak, bibliotekarka na koledžu u Mulenbergu u Pensilvaniji, primetila je jednog nepoznatog sedog čoveka, srednjih godina kako dugo posmatra kataloge pored njenog stola. Pokušavao je da izgleda neupadljivo, ležerno se ponašajući i noseći jednostavno odelo, ali zbog svoje visine od skoro dva metra i težine od preko 100 kilograma, i te kako se isticao.



Ali nešto joj je kod njega bilo poznato. Diskretno ga je pratila dok se kretao po biblioteci i pažljivo ga je posmatrala iza polica. Uprkos naočarima koje je nosio te večeri, odjednom joj je sinulo o kome se radi.

Nekoliko meseci pre toga, fotografija ovog čoveka, čije je ime bilo Džejms Ričar Šin, bila je objavljena u članku u Žurnalu biblioteke. Patriša Saks, direktorka Univerzitetske biblioteke, podelila je članak sa svim zaposlenima kako bi im skrenula pažnju: „Dobro pogledajte ovo lice, i još važnije, držite na oku nepoznate posetioce koji se ponašaju tajanstveno.‟

Dž. R. Šin je bio vrhunski lopov. Koristeći ekspertske tehnike i lažna dokumenta, opljačkao je vrhunske biblioteke i odneo dela vredna više od pola miliona dolara. Jedan detektiv ga je nekom prilikom nazvao najfascinantnijim, najboljim, najpametnijim lopovom koga je ikada sreo.  A opet, uprkos odvažnosti sa kojom je obavljao krađe, ostao je skrajnut u istoriji knjiga.

Te decembarske večeri, Melničakova se vratila do svog stola i čekala da vidi hoće li Šin prići. Verovatno je primetio da ga je posmatrala i iznenada je napustio zgradu. O događaju je izvestila direktorku koja je dalje digla na pozornost čitav kampus i sve je prijavljeno i FBI kancelariji.

Šin ipak nije bio obeshrabren. Samo nedelju dana kasnije, 16. Decembra, bibliotekar Denis Filips je imao sreću da ga primeti kako ulazi. Šin je opet otišao iza gomila knjiga, a Filips je pozvao obezbeđenje. Ubrzo je stigao šef obezbeđenja sa dva pozornika, a obavešteni su i policija i FBI. Obezbeđenje je otpratilo Šina do jedne kancelarije u biblioteci gde su počeli da ga ispituju. Šin je brljao po džepovima tražeći cigarete i pitao je sme li da zapali; i dok su se pozornici dali u potragu za pepeljarom, Šin je šmugnuo iz kancelarije i nestao. Ispod stolice na kojoj je sedeo su našli njegovu vozačku dozvolu sa fotografijom i lažnim imenom, koja mu je verovatno ispala dok je tražio cigarete, kao i račun za smeštaj u lokalnom motelu gde je odseo. Policija i FBI agneti su opkolili motel i Šin je uhapšen po dolasku oko 11 sati uveče. Ispitali su i njegovu ženu, Lolu, ali je nisu dalje zadržali.

U sobi je pronađeno 26 ukradenih knjiga i registrator pun inventarnih kartica za naredne 154 knjige koje je planirao da ukrade. Bio je dobro upoznat sa istorijatom knjiga, čuvanjem i načinom povezivanja, a svuda po sobi se nalazio alat koji je koristio u svom poslu: tkanine u raznim bojama i štapići za uši, kao i teglice sa kremom za cipele koji su mu služili da zaboji i prikrije obeležja biblioteke koje su knjige imale na koricama. Imao je i jednu fasciklu sa kopiranim naslovnim stranicama koje je koristio kao zamenu kada bi prave stranice bile ispisane ili imale neke druge identifikacione oznake. Sve je bilo napravljeno da se uklone obeležja biblioteka kako bi ukradena dela mogla slobodno da putuju kroz ruke trgovaca ili kolekcionara knjiga. Pored svega ovoga, imao je i ukradene saobraćajne tablice, lažne isprave, uputstva za deaktiviranje alarmnih sistema, jedan pištolj kalibra .32, kao i vodič pod naslovom „How to Disappear and Live Freely‟ („Kako nestati i živeti slobodno‟).



Šin je bio veoma zaposlen: njegova fotografija je prvi put bila objavljena u aprilu 1981. godine u Žurnalu biblioteke; primećen je u jednoj od biblioteka u Oberlinu kako prolazi kroz detektor za metal i kako pakuje knjige u kofer. Direktor te biblioteke je zatražio od Šina dokumenta za identifikaciju, a pošto je ovaj odbio da mu ih pokaže, direktor je pozvao obezbeđenje i lokalnu policiju. Pretresom Šinove sobe u Oberlinu pronađene su 63 knjige koje su pripadale tom gradu, četiri sa Univerziteta u Pensilvaniji i šest sa Luteransko teološkog fakulteta u Filadelfiji; ukupna vrednost svega pronađenog bila je oko 30.000 dolara. Šin je bio optužen po pet tačaka za prenos i prijem ukradene robe, a kada je oslobođen 29. aprila uz kauciju od 40.000 dolara, nestao je bez traga i glasa.

Šin je proveo noć u zatvoru tog 16. decembra, izveden pred sud, dozvoljen mu je otpust ovog puta uz kauciju od 100.000 dolara, i prebačen u Filadelfiju uz pridodate optužnice od Univerziteta u Pensilvaniji i Luteranskog fakulteta zbog pronađenih knjiga u tajnom skladištu u Oberlinu.

Rođen pod imenom Džejms Ričard Kofman 25. oktobra 1936. u Indijani, Šin je rano počeo da se otima kontroli, kao šesnaestogodišnjak je pobegao od kuće, ali je uhvaćen u Los Anđelesu i vraćen natrag. Tokom svojih tridesetih i četrdesetih često je privođen zbog provala i oružanih pljački u kojima se sve više fokusirao na antikvarne i retke knjige. U Kaliforniji je uhapšen 1972. zbog provale u kuću u kojoj je ukrao statue i nakit; iste godine je pokrao predmete jednog antikvara u Ilinoisu u vrednosti od 30.000 dolara. 1973. je uhapšen u Filadelfiji zbog posedovanja veoma retkih poštanskih markica procenjenih na 300.000 dolara. Narednih godina je uspostavio veze sa legalnim prodavcima knjiga pošto ih je na prevaru uverio da mu šalju robu za koju nikada nije nameravao da plati. Počeo je da se bavi trgovinom knjiga koristeći imena Čarls V. Bejker i Ričard V. Alen, slao je poštom kataloge ukradenih izdanja i posećivao sajmove antikvarnih dela, trgujući isključivo u gotovini.

Do te decembarske večeri kada je uhapšen, tražili su ga i u Kaliforniji, Ohaju i Pensilvaniji pod optužnicom za krađu u akademskim bibliotekama. Džin Kolden, jedan od najboljih detektiva u Filadelfiji koji je imao posla sa Šinom 1973. pa potom ponovo 1981. i 1982. rekao je o njemu sledeće: „Govori vrlo tiho i kontroliše se. Nežan je i nikada ne podiže glas. Ima grguravu sedu kosu i nosi tregere. Košulja mu je obično ispasana i nemarnog je izgleda, nešto poput profesora… Miran je i nikada ne nosi identifikaciju. Na taj način, čak i kada ga zaustave, svi pomisle da je to samo neki trapavko koji bi da ukrade knjigu.‟

Šin je svoj dom i posao smestio u Sent Luis u Misuriju, ali je uvek bio na putu, seleći se sa Lolom od motela do motela. Nakon što je Šin uhapšen 1981, ona je izjavila za jedne novine: „Od naših života bi se mogao napisati dobar roman. Ustvari, mislim da bi morala biti dva romana da bi sve stalo.‟ Šest meseci pre negó što je uhapšen, živeli su po lokalnim motelima, u čemu mu se ona pridružila nakon što je izašao iz zatvora ranije, u aprilu, iste te godine. Lola je po ceo dan gledala sapunice, dok je njen muž harao po univerzitetskim bibliotekama, jer je prema njenim rečima „Džim voleo da čita‟. Bila je razočarana tako visokom kaucijom u iznosu od 100.000 dolara: „Džim nije nikoga povredio i nije uradio ništa nasilno. Šta je loše u tome što ide u biblioteku i uzima knjige sa polica? Ljudi stalno uzimaju knjige iz biblioteka.‟

Džejms Šin je dobro osmišljavao strategiju i ništa nije bilo slučajno. Smatra se da je imao listu želja vrednih knjiga koju je pravio tako što je čitao žurnale koje su izdavale biblioteke i na taj način je pronalazio knjige od vrednosti. Zatim je skenirao katalog knjiga koji prikazuje posed Kongresne i drugih američkih i kanadskih biblioteka, kako bi video u kojoj od njih se nalaze dela koja on želi. Intenzivno je proučavao sigurnosne tehnike kako bi nabavio odgovarajući alat i uspeo da zavara tragove. Retko se zamajavao  knjigama koje su vredele manje od 300 dolara.

Mesec dana pošto je uhapšen u motelu, FBI je primio poziv od jednog meštanina koji je iznajmljivao sefove; primetio je Šinovo lice na vestima i prepoznao ga kao mušteriju. Na dan 15. januara 1982.  zaplenjeno je 16 sefova sa preko 400 knjiga. Tovar je očito bio prebačen iz njegovog skladišta Čarls V. Bejker u Ilinoisu u istoimeno skladište u Pensilvaniji. Pošto je već radila sa svojim kolegama na identifikaciji 26 zaplenjenih naslova i njihovom vraćanju, Patriša Saks je zamoljena da pomogne. U naredne dve godine, ona i zaposleni u njenoj biblioteci su posvetili 500 časova identifikaciji i povraćaju ukradenog materijala, uključujući i 12 knjiga koje su ukradene u Mulenbergu.

Samo 20 do 30 procenata knjiga je sačuvalo znakove pripadnosti određenim bibliotekama, ali tokom vremena je utvrđeno da ima knjiga sa raznih koledža: UCLA, Princeton, the University of Michigan, Stanford, Lehigh, Carnegie-Mellon, Haverford, Bryn Mawr, Johns Hopkins, i drugih institucija iz raznih delova zemlje. Njihova vrednost je procenjena na između 100.000 i 500.000 dolara. Šinove kolekcije su uglavnom obuhvatale dela iz 18. i 19 veka, i to knjige o putovanjima i ilustravana višetomna izdanja o prirodnoj istoriji čiji su se delovi mogli i zasebno prodavati.



24. februara 1982. Šin je optužen zbog dva kriminalna slučaja međunarodnog transporta i poseda ukradene imovine ‒ nezavisno od krađe po bibliotekama, i napokon se izjasnio krivim 20. jula. Dobio je maksimalnu kaznu od dve desetogodišnje kazne koje bi služio jednu posle druge. Posle nekoliko meseci, pošto mu je obećan imunitet, otkrio je još jedno skladište knjiga u blizini Sent Luisa, gde je opet morala biti obavljana identifikacija knjiga.

„U profesionalnom smislu, mi smo Šinovi dužnici‟, izjavio je Vilijem Mofet iz Oberlina u vreme kada je Šin priznao krivicu, obraćajući se prisutnima na skupu Američke asocijacije biblioteka. „Ukazao nam je na slabe tačke akademskih biblioteka, a to je bila lekcija koja nam je bila potrebna.‟ Krađe, koje je bilo teško uočiti sve dok trenutka kada neko traži knjigu, pa se tako utvrdi da je ona nestala, često nisu bile prijavljivane iz straha da se ne prikažu loše strane biblioteka i da zaposleni ne bi izgledali nekompetentno.

27. aprila 1982, guverner Pensilvanije Dik Tornborg je potpisao Zakon o zaštiti arhiva, biblioteka i muzeja, koji je napokon učinio da pljačkanje ovih mesta bude krivični prekršaj. Svako treće počinjeno delo, bez obzira na vrednost ukradenog dobra, smatra se krivičnim delom. U septembru 1983, održana je konferencija u Oberlinu na kojoj su se pojavili predstavnici vodećih istraživačkih biblioteka, pripadnici FBI-a, članovi Asocijacije prodavaca antikvarnih izdanja i članovi Komiteta sudskog veća SAD-a i Kanadske vlade povodom slučaja Šinovog hapšnja, a u cilju nacrta modela zakona za države i saveznu vladu kako bi se knjige i rukopisi proglasili za dela od nacionalnog nasleđa sa jačom pravnom zaštitom od krađe.

Džejms Šin je oslobođen 8. avgusta 1995. godine i izgleda da je vodio miran život sve do svoje smrti 2005. Prema mišljenju Vilijema Mofeta „najaktivniji profesionalni kradljivac knjiga u istoriji Amerike‟ podigao je na viši nivo i sigurnosne sisteme u bibliotekama, ali i krađe u bibliotekama. Zbog rada na Šinovom slučaju, Mofet je otkrio interesovanje za praćenje bibliomana ‒ ljudi koji su opsednuti knjigama; postao je glavni za ove slučajeve sve do svoje smrti 25 godina kasnije.

S druge strane, Šinovi zločini i reputacija (ukupan broj njegovih krađa se procenjuje na oko milion dolara), poslužili su kao inspiracija jednom drugom bibliomanu Stefanu Blumbergu, koji je 1990. uhapšen zbog posedovanja skoro 24.000 ukradenih retkih knjiga i rukopisa, vrednih preko 5 miliona dolara. Blumberg je sebe posmatrao kao kolekcionara i velikog ljubitelja knjiga. Kada ga je intervjuisao Nikolas Bejbens za svoju knjigu „Gentle Madness‟, Blumberg je tvrdio da je bio „fasciniran, kao leptirica koju privlači plamen. Bio sam opčinjen Šinovom propašću, ali mu se nisam divio. Mislim da je bio nasilan prema knjigama. Radio je to zbog novca.‟ Zasigurno, radi se o etičkoj razlici o kojoj bi se moglo raspravljati…

Izvor: atlasobscura.com