Ko je zapravo dama s kamelijama?

I Čarls Dikens se čudio: „Pariz je korumpiran do srži“, pisao je svom prijatelju grofu D’Orse. „Već nekoliko dana novine ostavljaju po strani sve političke, umetničke i trgovinske teme. Sve se briše pred jednim izuzetno važnim događajem: romaneskna smrt slavne devojke iz polusveta, čuvene Mari Diplesi…“

Bilo je to u februaru 1847. Preminula devojka je tek napunila 23 godine i još nije bila poznata kao Dama s kamelijama. Dima Sin nije napisao ni prvi red melodrame koja ga je proslavila. Ipak, Ilistrasjon je hvalio „veliku lepotu, čudesan spoj svih delicija“ tek sahranjene kurtizane i nastavio sa uživanjem da govori o njenom načinu života: „Najbolji kuvar, najlepši šeširi, najlepša čipka i najfiniji biseri Pariza.“ Žol Žanen je napomenuo u Le Deba: „Njena smrt je bila neka vrsta događaja: o njoj se tri dana pričalo, a to je previše za ovaj grad.“

Zapravo je događaj trajao nepuna dva meseca: posle sahrane, petog, kojoj je prethodila misa u Madleni, šesnaestog je došlo do ekshumacije i telo je premešteno u trezor od belog mermera koji je naručio njen najverniji ljubavnik. Pre toga je od 24. do 27. obavljena prodaja njene imovine. Otmen svet, polusvet, trgovci, poverioci i svi radoznali u Parizu tamo su se sjatili. Velike dame, opčinjene mirisom razvrata, svađale su se zbog najmanjeg češlja, igle, šala, dragulja. Ežen Si će se pohvaliti da je dobio molitvenik grešnice, Dima primerak „Manon Lesko“ sa beleškama. Bulov nameštaj, sat Luja XV, vaze od porcelana iz Sevra, saksonski ogrtači – sve do papagaja – sve se razgrabilo.

Prihod od prodaje dosegao je neverovatan iznos od 99.000 franaka, dok se očekivalo 17.000. Dugovi kurtizane su većinom otplaćeni, a i lešinari su se umešali. Popularni šarlatan-hipnotizer je tražio 14.000 franaka za nenaplaćene seanse i njegov slučaj je odbačen na sudu. Jedan zlatar iz Bulevara Italijana je tražio 510 franaka za nenaplaćen račun…

Kada je godinu dana kasnije, 1848, mladi Dima objavio roman sa ključem pripovedajući o ljubavi čuvene kurtizane, preimenovanoj u Margerit Gotje, igrao je na sigurno. Zahvaljujući skandalu, „Dama s kamelijama“ se prodavala dobro koliko i autor, i dok je još tema bila aktuelna, od nje je nastala drama, koja je 1852. doživela veliki uspeh u Pozorištu Vodvij, posle dvogodišnje cenzure. U međuvremenu, jedan drugi umetnik se poveo istim primerom. Đuzepe Verdi je, tražeći „jednostavnu, ljubavnu temu“, prepoznao dobru ideju i stvorio od vatrene ljubavnice „posrnulu“, to jest „Travijatu“, koja se, počev od 1853. nije skidala sa repertoara svih evropskih opera. Kao što je kasnije primetio Marsel Prust, opera je dala karakter melodrami. Ali nije samo umetnost hranila mit.

Posle Dime i Verdija, svi koriste tu zlatnu nit. Prijatelji iz detinjstva, ljubavnici ili samo poznanici, svi oni pričaju, vezu, ukrašavaju. Sve do kraja veka Revija znatiželjnih biće ispunjena raspravama o „pravoj“ Margerit Gotje. Brošura koju su izdale Labaratorije Kortijal, pod nazivom „Prekomerne i velike ljubavi“, reprodukuje njene porudžbine, dokumenta, pa čak i njene račune iz cvećare. Usred priča i tajni, žena iza kamelija nestaje.

Legenda je važna, fikcija ima prednost nad istinom. Tako su i čuvene kamelije bile „samo plod mašte“, kako je Dima Sin priznao dvadeset godina kasnije. Kurtizana je u romanu menjala bele kamelije crvenim tri dana u mesecu… Bio je to zanimljiv detalj, pogodan da zaintrigira čitaoce. Ipak, neki svedoci su bili uporni: Mari Diplesi je birala kamelije po preporuci lekara, budući da ne mirišu, nisu joj pogoršavale migrenu. Istina ili laž? Nevažno je kad želite da verujete.

Otkud tolika popularnost? Kako je jedna devojka iz lošeg društva uspela da očara svoje savremenike toliko da je postala najpoznatiji ženski mit buržoaske epohe? Počela je velika distribucija štampe zahvaljujući tehničkom napretku. Feljtoni nisu bili dovoljni. Potrebni su bili pravi idoli. Mari je bila lepa, to su se svi tada složili; imala je sve osobine romantičnog ideala, slabašnog, pomalo morbidnog, koji uživa u slobodnom vremenu: visoka, izuzetno mršava, sa malom glavom i prelepom kosom, detinjim crtama lica, prozračnom kožom, savršenim zubima… Štaviše, bolovala je od moderne bolesti, tuberkuloze – od koje će i umreti. Najzad, bila je izuzetno elegantna, što je bilo dovoljno toj monarhiji osetljivoj na raskoš.

Dodajmo tome i život iz bajke. Skandalozna Mari, kockarka iznikla iz blata, imala je sve što je potrebno da bi se dopala čitaocima Pariskih misterija. Rođena je pod imenom Alfonsina Plesi u jednom selu u Ornu, 16. januara 1824. Njen otac Maren Plesi, pod nadimkom Pluton, nepriznati sveštenikov sin, bio je torbar. Njena majka Mari-Luiz rođena je, kažu, kod stare gospode Di Menil u Sen Žermenu de Kler Fej, gde su njeni roditelji radili kao posluga. U to vreme mnogo će se govoriti o njenom poluaristokratskom poreklu i tako će objašnjavati njen „prirodni“ dar kurtizane. U svakom slučaju, Pluton tuče Mari-Luiz, a Alfosina će tek napuniti pet godina kad njena majka, ostavljena bez ičega, bude prinuđena da ode da radi kao sobarica. Ubrzo nakon toga umire u inostranstvu.

Alfonsina odrasta među kokoškama i ćurkama kod rođake u selu sve dok njen otac ne dođe po nju i smesti je u jednu krčmu. Da li ju je zlostavljao? Nema za to dokaza. Nema dokaza ni da ju je prodao ciganima, kao što legenda kaže. Godine 1838. odvodi je u Pariz i ostavlja je kod rođaka, trgovca voćem. Uskoro će napuniti petnaest godina i stalno se seli, kod pralje, pa u butik „noviteta“, gde otkriva modu i… glad.

Šegrti rade petnaest sati dnevno za nekoliko sua i, ukoliko nemaju porodicu, mogu da biraju između odeće i hleba. Jedan novinar je tvrdio da je sreo siroticu na Novom mostu i da joj je ponudio fišek s krompirićima koje je ona najpre proždrljivo pojela pa olizala mastan papir.

Moguće je da se u to vreme zarazila tuberkulozom i još verovatnije počela da se bavi prostitucijom. Primetio ju je jedan poslužitelj iz Pale roajala i „odveo je svojoj kući“. Zbogom, bedo; dobar dan, tugo. Sada je imala šta da jede, mogla je da se pristojno oblači, ali ona ima šesnaest godina i vrti se ukrug u tom malom stanu. Da bi je zabavio, njen zaštitnik je ponekad izvodi uveče. Neoprezno se igra vatrom: na balu u Pradu ona flertuje s lepim Aženorom, grofom De Giš, budućim ministrom i poznatim pomodarom.

Tako počinje priča o „zgodnoj ženi“ u doba Luja Filipa. Giš joj nalazi smeštaj u Ulici Mon Tabor, uči je otmenosti, daje časove gramatike, držanja, plesa, klavira. Menja joj i ime: Mari Diplesi, otmenije je i nagoveštava plemićko poreklo.

Lepotica je spremna i ubrzo osvaja Bulevar i Jelisejska polja. Godine 1841. kratko će boraviti u svom rodnom selu; jedva će je prepoznati. Mari blista, njeni snovi o haljinama i lagodnom životu najzad su se obistinili. Svakodnevno menja rukavice, kupuje gomile veša, provodi dane u kupovini a večeri u pozorištu, koje postaje njena nova strast.

Ona vara Giša kako bi ga ponovo osvojila. On je lud za njom. Ali ne toliko da bi prekinuo dobre odnose sa svojom moćnom porodicom. Svakako je pristojno imati ljubavnicu; ona je deo statusa, poput opreme ili zamka. Ali ne treba ići predaleko. Aženorov otac, vojvoda De Gramon, se umešao: Mari mora da nestane pre nego što skandal uništi reputaciju i bogatstvo njegovog sina. Ponavlja se priča o mladim ljubavnicima, koja će poslužiti kao osnova tragičnoj priči Dime Sina: moral će pobediti greh, čitalac – i cenzor – mogu da odahnu.

Nasuprot romanu, rastanak sa Aženorom neće biti tragičan. Olakšavajuća okolnost je to što je Mari već upoznala Eduara de Perežoa, koji će možda biti njena jedina ljubav – i čiji će lik koristiti Arman Dival. Potomak bogate švajcarske bankarske porodice, on ima 27 godina, ona 18. Kao vešt konjanik, učestvovao je u osvajanju Alžira i zapažen je u društvu Alis Ozi, ljubavnice sina Luja Filipa, najpoznatije pariske „lavice“.

Mari će nju zameniti i legenda je rođena. Eduar je još zaljubljeniji i darežljiviji od Aženora. Prekriva Mari nakitom, vodi je u najbolje društvo, kupuje joj kuću u Buživalu, oblači je bolje od princeze – godine 1842. ostavila je neverovatan utisak u Džokej klubu u haljini od 10.000 franaka.

Ali avaj, bolest napreduje, i ona sa osamnaest godina počinje da kašlje. On je vodi u banju Baden, pa u šetnju po romantičnoj Nemačkoj, gde će se naizgled oporaviti. Opet je granica prekoračena. Savet porodice Perežo je zagrmeo. Eduar se povinuo naredbama, prodao kuću u Buživalu kako bi otplatio dugove i rastao se od Mari, koju će ipak voleti do kraja. Godinu dana pre smrti kurtizane on će otići toliko daleko da će se s njom tajno venčati u Engleskoj – bez rizika, jer brak nije bio zakonit u Francuskoj.

U međuvremenu je Mari pronašla zaštitnika na koga stroga porodična načela nisu imala toliki uticaj: grof Stakelberg, nekadašnji ruski ambasador u Austriji, bio je u svojim sedamdesetim, udovac, bogat i ne mnogo zahtevan. On se vezao za Mari jer, reći će ona, mnogo liči na njegovu ćerku koja je umrla od tuberkuloze. Činjenica je da je on tolerisao njene brojne veze sa, između ostalih, mladim Dimom ili Francom Listom.

Živela je u čarobnom stanu u Bulevaru Madlen i bila žena kojoj su najviše zavideli u Parizu, ona koju su svi muškarci želeli da drže u naručju, koju su sve žene žudele da vide, čak i među svetom, jer su je diskretno primali u društvo pod izgovorom milosrđa.

Njena bolest je napredovala. Kako bi zaboravila na to, jurila je po modernim okupljalištima, kazinima, premijerama, trošila besomučne sume novca na sebe i ljude koji su je okruživali. A da se nikad nije odvajala od tog izgleda otmene sete koji je, kako se čini, njena glavna odlika. „Tugovala je, ta grešnica, okružena zadivljenim mladićima, i zbog te tuge zaslužuje oproštaj“, napisaće Žil Žanen u predgovoru romana „Dama s kamelijama“.

Šta je, dakle tako posebno što ima ova devojka, pa je obišla celu Evropu i nadahnula remek-dela? Ništa, kako izgleda, osim lepote. Ni glumica ni pevačica, osrednja pijanistkinja i povremeno plesačica, nije posedovala nijedan talenat za umetnost.

Nije bila ni salonska muza: čitala je, svakako, Voltera Skota ili „Pola i Viržini“; bila u društvu Balzaka, Eženena Sija, Misea ili Teofila Gotjea, koji je isticao njenu „izvrsnost“ a ne duh. Najzad, iako se prodavala, Mari nije bila prava fam fatal: nije bilo samoubistava, niti duela koji bi se mogli povezati s njenim imenom. Nijednog zaštitnika nije uništila. Svi su je ostavili pre nego što su prekoračili granice i potrošili sve bogatstvo.

Dima Sin će reći da je bila osećajna, ali on je morao da učini svoj lik verodostojnim. Iza kamelija nalazimo samo jednu veoma mladu ženu, skoro dete, tužnu, pomalo praznu, površnu, koja je, budući da je znala da joj se bliži kraj, živela svoj život u potpunosti.

Ostaje medijski fenomen. Mari je bila zvezda pre ekrana, top-model pre fotografija. Idol sa sudbinom. Nešto između Merilin, ledi Di i Naomi Kembel. Pre svega, shvatila je kako da se dopadne. Bolje od svega, znala je kako da se proda.

Autor: Veronik Moris
Izvor: lemonde.fr
Prevod: Maja Maihajlović