Književnost za mališane: Pobeđuje li dečja književnost u trci sa novim tehnologijama?

U dnevnoj sobi porodice Milutinović svako veče odvija se poseban književni događaj – zajedničko čitanje.

Dvanaestogodišnja Ognjenka, zajedno sa mlađom sestrom i bratom, sedi na kauču slušajući oca dok recituje poeziju.

Ona je sledeća na redu, pa uzima knjigu, spremna da pročita narednu pesmu.

„Uvek mi je zajedničko čitanje bilo zabavno, čak i kad sam bila mnogo manja i nisam znala baš sva slova“, kaže plavokosa devojčica.

Ova danas pomalo neuobičajena porodična zabava je Ognjenki pomogla da „ne oseća opterećenje i obavezu“ prema čitanju, ali i da kroz igru nauči dobru dikciju i nove reči, veruje njena majka Tatjana Radić Milutinović.
 

„Knjiga za decu je u svakodnevnom životu imala bitno mesto koje sada zauzima savremena tehnologija. Iako postoji određeno književno nasleđe, autori dečje književnost svesni su drugačije prirode pažnje deteta i stvaraju u skladu sa tim“, objašnjava dečji pisac Dejan Aleksić za BBC na srpskom.

Ognjenka se školskom čitalačkom klubu priključila jer je želela da upozna nove drugare sa kojima će deliti utiske o knjigama.

„Uglavnom mi biramo ono što nas zanima, pričamo šta nam se svidelo, a nekad vodimo i dnevnike“, opisuje Ognjenka.

Zanimaju ih priče o odrastanju tinejdžera, prve ljubavi, odnosima sa roditeljima, ali i razne tajne i misterije.
 
„Decu zanimaju bajke, pesmice, fantastične avanture, humor, a i vizuelni aspekti su veoma bitni, naročito kad su dečaci u pitanju“, kaže Zoran Penevski, dečji pisac i urednik izdavačke kuće Laguna, za BBC na srpskom.

Ognjenka voli knjige sa devojčicama kao glavnim junakinjama, prepune avantura.

„Sviđaju mi se i pesme koje sam čula u školi, ali i one koje mi mama i tata čitaju.“

Osnovci danas vole da čuju „priču“ o romanu koji je pred njima i teško je primenjiv tradicionalni pristup obavezne lektire, smatra Jelena Seočanac, nastavnica srpskog jezika i književnosti.
Njeni učenici ponekad lektiru pročitaju tek posle časa na kojem se obrađuje zadato delo, jer im se dopalo ono što su čuli.

Autori književnosti za decu, ali i roditelji i nastavnici treba da prepoznaju sopstvenu ulogu u životu deteta i njegovih čitalačkih navika, smatra pisac Dejan Aleksić.

Najznačajniji su književni susreti sa decom, jer su deca u prilici da komentarišu delo, objašnjava on.

Zbog sve učestalijeg korišćenja pametnih uređaja, dečja pažnja je kratkoročna i zato je u vizuelnom dobu bitno i kako knjiga izgleda.

„Takve knjige podstiču čitalačke navike kod dece, u njima se provlače igra i radoznalost – dve vanvremenske odlike dečje književnosti“, kaže on.

Pesnik Duško Domanović smatra da pisci dečje književnosti moraju „jasnije i eksplicitnije da naglase razliku između lepog i ružnog, dobra i zla, ali i svih drugih krajnosti“.

Isticanje treba da bude suptilno i nikada ne bi smelo da pređe u „pametovanje“ i „utuvljivanje u glavu“, objašnjava on za BBC na srpskom.

Bajke, basne, razbrajalice i zagonetke deo su nasleđa iz usmene književnosti namenjene deci, objašnjava Tihomir Petrović, profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru.

Za vreme prosvetiteljstva, epohe u kojoj se naglašavao razum, literatura je bila obeležena poukama i imala je isključivo vaspitnu funkciju.

Romantizam je doneo promenu, iz pera Jovana Jovanovića Zmaja, jednog od najznačajnijih pesnika tog doba, koji je sredinom 19. veka napisao prvu pesmu za decu.

„Zmajeva poezija u centar stavlja igru, maštanje i radoznalost, što su važne osobine moderne dečje književnosti“, kaže Petrović.

Zmaj je 1880. godine pokrenuo časopis za decu Neven, koji je izlazio 28 godina.

Dečja poezija danas gubi višedecenijsku povlašćenost, i zastupljenije su drame i romani, smatra Dejan Aleksić.

Postoje i „nove teme“, poput razvoda i složenih porodičnih odnosa poput romana „Crna ptica“ Aleksandre Jovanović, o gubitku jednog od roditelja.

Zoran Penevski ocenjuje da književnost za decu u Srbiji muči što se „zatvara u sebe držeći klasike na pijedestalu, pa se novi glasovi teško probijaju“.

„Zato možda čudno zvuči kad kažem da je sada srpska književnost za decu bolja i raznovrsnija nego ranije, ali njeno praćenje i recepcija na svim nivoima kasne za produkcijom“, ocenjuje urednik i pisac.

Noviju književnost odlikuje i kratka forma, sa manje opisa i više interakcije.

Poslednjih godina se na društvenoj mreži TikTok pojavio i poseban odeljak BookTok, gde korisnici preporučuju knjige.

„Pevajte ako ste pročitali ove knjige“, „Knjige koje bih volela da mogu ponovo da pročitam prvi put“, „Knjige koje su me naterale da zaboravim da zapravo čitam“, samo su neki od izazova posebno popularnih među tinejdžerima.

Ovakva promocija književnosti pomaže i autorima da izgrade ličnu vezu sa čitaocima, što dovodi do povećanja prodaje i vidljivost knjiga, navodi se u radu „Čitanje između lajkova: Uticaj TikToka na čitalačku kulturu“.

Deca sa kojom se čita imaju razvijeniju pažnju što pomaže pri razvoju govora, smatra psihološkinja Vinka Žunić.
Posebno je važno dečje učešće u stvaranju priče, kao i u zamišljanju pročitanog, jer se tako razvija mašta i kreativnosti, ali se i uči kako rešiti problema.

„Veze između uzroka i posledica postaju jasnije, jer deca povezuju pročitano sa realnim situacijama, zbog čega kasnije bolje razumeju socijalne situacije sa kojima se suočavaju“, kaže Žunić za BBC na srpskom.

Zato se nastavnica Jelena Seočanac trudi da sa učenicama „oživi književno delo razgovorom o osećanjima i podstakne ih da razmišljaju šta bi oni uradili da su u ulozi nekog od junaka. S obzirom da je zadatak književnosti da izazove emociju, trudimo se da kroz književnost jačamo međusobnu povezanost“, dodaje ona.

Petnaestogodišnja Teodora Jočić voli da čita sve, od klasika poput „Lolite“ Vladimira Nabokova i „Stranca“ Albera Kamija, pa do savremene srpske poezije.

Pre nekoliko godina prestala je da čita dečju literaturu, jer joj više nije zanimljiva.

„Nekad je književnost za decu bila mnogo širi pojam, obuhvatala je sve ono što je za njih napisano – od slikovnica do literature za starije tinejdžere. Sada se o tinejdžerima kao čitaocima mnogo više razmišlja, jer oni imaju osetljiv osećaj za prostor i vreme, postaje im važno društveno okruženje i mišljenje drugih“, kaže Dejan Aleksić.

Spisateljica Silvija Otašević piše isključivo za tinejdžere, koji su „najosetljivija grupa“, jer „ne žele da se identifikuju ni sa odraslima ni sa decom“.

Zato se trudila da bude veoma pažljiva pišući roman „Olimpijski san“ o devojčici koja se suočava sa nepravdom u svetu odraslih.

Junakinja romana želi da ode na Olimpijske igre u Japan, zaljubljena je u Marka sa „crnim očima kao junaci japanskih manga stripova“ i ima protivnicu nalik na pevačicu Selenu Gomez.

„Nisam želela da glavna junakinja romana bude imenovana, niti detaljno fizički opisana, jer mi je bilo bitno da svi mogu da se saosećaju sa njom. Knjiga je pisana dnevničkim tonom, kao monolog i šalje poruku prihvatanja i razumevanja tinejdžerima koji su se krivili sebe što nisu dovoljno dobri i dovoljno uspešni“, kaže Otašević za BBC na srpskom.

Ognjenka često ilustruje priče koje joj se svide.

U njenom bloku ima svega: od princeza iz bajki do neobičnih životinja iz pesama, poput „plavog zeca“ ili „strašnog lava“.

„Nekad pišem i pesme koje liče na one koje pročitam“, kaže uz osmeh.

Pisanje za decu je bitan oblik vaspitanja, jer se poigrava dečjom radoznalošću i maštom, smatra Duško Domanović.

„Na nama je da ta njihova interesovanja i čuđenja suptilno, nepretenciozno i nadasve iskreno prepoznamo i poguramo u smeru za koji verujemo da je najnaklonjeniji životu“, zaključuje on.

Autor: Kristina Kljajić
Izvor: BBC na srpskom