Književni vodič kroz Barselonu

Moje prvo sećanje na Barselonu vezano je za Letnje olimpijske igre 1992. godine i čuvenu himnu koju je izvodila Monserat Kabalje (poznatiju – i većini dražu verziju pesme – snimila je nekoliko godina uoči Olimpijade sa Fredijem Merkjurijem).



Zahvaljujući ovom sportskom događaju, Barselona je od marginalne atrakcije postala jedna od najtraženijih turističkih destinacija. Katalonska prestonica je u književnosti opisana nebrojeno puta u različitim epohama, a ovo su samo neki od predloga za čitanje ukoliko želite da upoznate Barselonu nekad i sad.

Katedrala na moru, Ildefonso Falkones

Katedrala na moru može da se okarakteriše i kao „Uvod u Barselonu“ ili „Barselona za početnike“. Radnja je smeštena u četrnaesti vek, kada su katalonski brodovi gospodarili zapadnim Sredozemljem. Trgovci su imali svoja predstavništva u svakoj luci do Aleksandrije i izgradili neverovatna zdanja u čuvenoj Carrer de Montcada u Barseloni. Međutim, sredinom veka kuga je prepolovila populaciju. Kralj je počeo da oporezuje Jevreje da bi finansirao ratove, a plemići su pustošili sela kako bi nahranili grad. Trenutak u kom je grad na vrhuncu prosperiteta, ali se mračne senke propasti polako nadvijaju nad njim, uzet je kao istorijski okvir za roman. Stanovnici Ribere, skromnog ribarskog kvarta u Barseloni, rešili su da izgrade najveći hram Devici Mariji ikada viđen – Santa Maria del Mar. Roman ne govori samo o izgradnji prelepe katedrale već pokušava i da što vernije rekonstruiše srednjovekovnu Barselonu, čiji su obrisi ostali sačuvani upravo zahvaljujući velelepnim građevinama tog doba.

Snovi po meri, Nurija Pradas

Modna kuća Santa Eulalija, prva kuća visoke mode u Španiji, osnovana je 1843. godine u Barseloni kao porodični posao. Lansirala je sopstvenu liniju visoke mode 1926. godine, donoseći tako dah Pariza u Barselonu. Roman Snovi po meri vraća nas u dvadesete i tridesete godine prošlog veka živopisnom portretu grada, njegovih stanovnika i istorijskih događaja koji su definisali jednu epohu. Značaj tekstilne industrije i izazovi sa kojima se suočavala pre, tokom i posle građanskog rata, kao i rađanje španske visoke mode, neke su od tema kojima Nurija Pradas evocira uzbudljivo razdoblje u istoriji katalonske prestonice.

Još uvek nesvesni nadolazećeg fašizma, junaci Snova po meri vide Barselonu onakvom kakvom je znamo iz filmova i romana. Iako je Pariz prva asocijacija za romantičnu scenografiju, Barselona i te kako može da mu parira i u domenu inspiracije za umetnike i slobode koju su uživali.

Nesumnjivo su joj prijatniji bili povici uličnih prodavaca novina na Trgu Bokerija i brbljanje dokonih ljudi što su sedeli oko kioska na Bulevaru Kanaletas od bezočnosti i zahtevnosti onih gospođa iz visokog društva. Uživala je kad oseti vazduh na licu, onaj nehajni vazduh Barselone koji se ogrtao letom te 1918. Tako mlak. A veliko zadovoljstvo joj je pričinjavalo da se izgubi u bujici ljudi na Rambli. Nikad joj nije bilo dosta šetnje pod tako plavim nebom; nebom što je izgledalo kao da je posuto zlatom i ponekad ispresecano oblacima nalik na beskrajne bele prste...Dok su po Evropi još odzvanjali poslednji trzaji rata, Barselona je postala grad zabave, rasipništva i potpune slobode. Neki teatri i kafei držali su po čitavu noć otvorena vrata.

Španski građanski rat će promeniti sve, a Barselonino prepoznatljivo lice ostaće naruženo ožiljcima koje će dalje produbiti dolazeći svetski rat.

Ostalo je malo toga od predratne Barselone, od tog blistavog grada koji su poznavali. Sad je to bio grad crnog hleba i crvljivog pirinča, restrikcija struje i knjižica s bonovima. Crne berze. Grad od milion stanovnika od kojih je više od polovine živelo u strahu i izgladnelo. Grad sirotinje. Ulice pune rupa, zgrade srušenih zidova i izrešetane mecima predstavljale su žalostan prizor…Ponekad je Laji i Henisu bilo teško da prepoznaju omiljene ulice, scenografiju svog života. Barselona je propala. Od Kolumbove ulice jedva da je nešto ostalo. Monžuik je i sam bio u ruševnom stanju. Mnoge zgrade su korišćene za smeštaj zatvorenika i vojske. Nacionalna palata je bila u lošem stanju, kao i Špansko selo, restoran Miramar, čarobna fontana…

Ljubav malim slovima, Fransesk Miraljes

Miraljesov roman, pored toga što i najvećim skepticima vraća veru u ljude, može da posluži kao svojevrsni vodič kroz Barselonu danas. Stopama profesora Samuela, kog iznenadna pojava mačka Mišime izvlači iz okoštale rutine u koju je upao, prošetaćete poznatim i manje poznatim ulicama Barselone.

Gotovo nehotice sam stigao do Marselje, kafića kako čarobnog tako i dekadentnog, u koju nisam zalazio od studentskih dana. To je bio moj omiljeni bar jer su mu svi zidovi u ogledalima i ima boemski ambijent. Ušao sam iz čiste nostalgije, da se uverim kako se u suštini ništa nije promenilo u njegovoj unutrašnjosti. Ista ona propala ogledala, stogodišnje flaše prekrivene prašinom, natpisi iz epohe s porukama za klijentelu poput ZABRANJENO PEVANJE ili ZABRANJENO ZADRŽAVANJE. Dok sam sedao za jedan od u to vreme mnogih slobodnih stolova, setio sam se da sam negde pročitao da je to najstariji kafić u Barseloni. Iz 1820. godine. U njegove vrsne pijance ubrajaju se dramaturg Žan Žene, koji se kao mlad prostituisao u Kineskoj četvrti, koja se sada zove Raval ili Ravalstan. Konobar s američkim akcentom doneo mi je kafu, prekinuvši moju mentalnu šetnju gradom koji više ne postoji.

Samuel primećuje kako se grad početkom novog milenijuma promenio, ubrzao kao i ostale svetske metropole. Tu i tamo postoji poneki kutak koji odoleva izazovima vremena, ali je pod naletom hordi turista sve teže i teže sačuvati one skrivene dragulje. Možda je najbolji način da se upozna Barselona prepustiti joj se i dozvoliti da vam spontano otkrije svoje čari.

Uglavnom sam besciljno tumarao – peo se jednom uličicom, silazio drugom, ni na jednom se mestu ne zadržavajući. Odustao sam od još jedne posete baru Marselja, kao i od svetine koja se spušta Ramblama. Čisto sumnjam da iko ko je iz Barselone i pri zdravom je razumu želi da se dene tamo.

Autor teksta: Ivana Veselinović