Laguna - Bukmarker - „Knjiga o prijateljstvu“ dvojca bez kormilara - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Knjiga o prijateljstvu“ dvojca bez kormilara

Pisanje u četiri ruke nije toliko česta pojava kod nas kao što je u svetu, a sam princip koautorstva se u okvirima svetske književnosti odavno smatra uobičajenim i očekivanim. Autori koji se slažu u domenu književnosti – deleći isti pogled na umetnost i čin pisanja, pripadajući istom naraštaju, ili pak posvećujući se istim tematsko-motivsko-poetičkim okvirima – ili u domenu privatnog života – ukoliko su, dakle, privatno bliski ili makar u nekoj vrsti saradničkog odnosa – mogu da značajno pomognu jedni drugima i da više urade za rukopis onog drugog pisca nego što izgleda na prvi pogled. Zbog toga je prirodno da ovakvi stvaraoci gravitiraju jedni ka drugima i da dolazi do kolaboracija koja rađa zajedničke knjige dvoje ili više saradnika. U okvirima srpske književnosti ovakvih naslova je više u domenu esejistike i prepiske, dok se u formi proze pojavljuje tek nekolicina imena koji se posvećuju ovakvoj vrsti pisanja, a jedan od njih koji to uporno čini već više decenija, i to sa različitim koautorima, jeste i Žarko Radaković, čija je nova knjiga, s američkim kritičarem, profesorom, piscem i prevodiocem Skotom Abotom, „Knjiga o prijateljstvu“, skoro istovremeno stigla pred našu i američku publiku.
 
Ova dva pisca privatno su prijatelji od sredine osamdesetih godina 20. veka, a zajedno stvaraju od devedesetih i do sada su publikovali knjige „Ponavljanja“ (1994) i „Vampiri & Razumni rečnik“ (2008) koje, nažalost, kod naših čitalaca nisu imale onu recepciju koje su ostvarile drugi Radakovićevi naslovi. No razlog tome je vrlo jednostavan i krije se u činjenici da su njegovi romani i kratke priče neprestano igrali na tankim granicama između emigrantskih utisaka, problema definisanja sopstvenog identiteta, potrage za porodičnom prošlošću, pokušaja razumevanja tranzicione sadašnjosti, nestalne putopisno-flanerske prirode njegovih junaka, istraživanja različitih pripovednih formi i koncepata, te prozne konkretizacije ideja koje se kriju u srži umetničko-performativnih pokreta njegove mladosti i ranog stvaralačkog perioda. Ukratko, njegov tematski plan je vrlo širok, a njegova poetički okvir neprestano varira, uspevajući ipak da se održi u granicama koje je manje-više zacrtao svojim ranim delima. Povrh toga, njegovi noviji naslovi – „Kafana“ (2016), „Krečenje“ (2018) i „Putovati“ (2021) – oblikuju jednu skoro nezavisnu trilogiju koja čeka svoje naredne derivate kojima se čitaoci iznova vraćaju, i zbog toga je njegova pozicija u savremenoj srpskoj proznoj produkciji jasna i neupitna. No, povrh toga, Radaković je jedan od autora koji se, pored osnovnog toka svog stvaralaštva, okreće i drugim formama pisanja, a njegove knjige u četiri ruke sa Davidom Albaharijem – „Knjiga o muzici“ (2013) i „Knjiga o fotografiji“ (2021) – i Abotom dokaz su toga. One jesu u dosluhu sa njegovim proznim delima, naročito na tematskom i poetičkom planu, ali predstavljaju i iskorak u nešto novo, neistraženo, neočekivano i neuobičajeno, a upravo zbog toga i zaslužuju dodatnu pažnju čitalaca i kritike.
 
„Knjiga o prijateljstvu“ nastavlja pomenute naslove Radakovića i Albaharija iz serije „knjiga o“, ali sada sa drugim koautorom, a njena osnovna tema, naglašena u njenom naslovu, jeste i ona najvažnija spona koja ih dovodi u istu ravan i stavlja u situacije koje im omogućavaju da dođu do građe od koje nastaje ovaj naslov. On je podeljen u dva dela: prvi, u prevodu Ivana Jovanovića, posvećen je američkom piscu, a drugi je fokusiran na srpskog, a u ovakvoj rigidnoj organizaciji čini se kao da će izostati ono dozivanje, dopunjavanje i komentarisanje koje omogućava zajednički rad oba autora na istom tekstu u isto vreme. Takođe, jasna je podela koja se nameće ovakvom organizacijom, a ona se tiče načina na koji dva pisca vide svoje prijateljstvo: jedan je konkretniji i bliži stvarnosti, dok je drugi u asocijativno-meditativnom modusu i više naginje fikciji. Abot, dakle, shvata stvar prilično jasno i njegov prilog ovom delu je usmereniji na različite činjenice koje opisuju njegov odnos sa Radakovićem – kada su se, gde, kako i pod kojim uslovima upoznali; na koje načine sarađuju na novim rukopisima; kako posmatra Radakovića i njegov stvaralački proces; kako provode vreme zajedno i kojim aktivnostima se posvećuju; kako se njegov prijatelj odnosi prema drugim važnim ljudima svog života itd. Zbog toga se ova prva polovina javlja kao jasniji i prohodniji prolaz kroz istoriju jednog prijateljstva, od njegovog formiranja i svih okolnosti koje okruživale taj trenutak, preko kućnih poseta i odnosa sa porodicom onog drugog prijatelja. Naravno, to znači da će ovaj segment dela biti fragmentaran, ispreskakan, isprekidan i aluzivan, ali to ne zamara čitaoce već ih, sasvim suprotno, nagoni na veće interesovanje i viši nivo razumevanja teksta.
 
Abot se usmerava na nekoliko tematskih celina koje su takođe geografski određene – početak prijateljstva sa Radakovićem u Nemačkoj, druženje u Beogradu, i posetu srpskog pisca njegovom domu u Americi – neprestano varirajući između ta tri plana i pristupajući tekstu u maniru džez muzičara koji može unedogled da svira istu temu na nekoliko različitih načina. Takođe, on ispisuje izmaštaju biografiju svog koautora koja je utemeljena u stvarnosti i činjenicama koje opisuju Radakovićev život, ali je ovde predstavljena u mnogo širem rakursu i znatno detaljnije i maštovitije no što bi to bilo u slučaju stvarne biografije. Krenuvši od njegovih roditelja i okolnosti koje su dovele do njihovog upoznavanja i njegovog kasnije rođenja, Abot progovara o detaljima koji su promenili život njegovog prijatelja – njegov odlazak u Nemačku, rad u medijima i književnosti, aktivna posvećenost na prevođenju dela Petera Handkea na srpski jezik, putovanja na koja odlazi, ljudi sa kojima se sreće, umetničke prakse koje od njih pozajmljuje i inkorporira u poetički okvir svog književnog rada, te, najzad, prozna dela na kojima radi. Sve ove stvari on poznaje iz bliskog prijateljstva sa Radakovićem i stoga se nameće ne samo kao komentator njegovog života već i njegov saučesnik, važna figura sa kojoj taj pisac razmenjuje ideje i koja, naposletku, usmerava njegovu stvaralačku pažnju na određenje načine. Ipak, centralni deo segmenta iza kog stoji Abot je posvećen putu u Beograd u kojoj se sreću on, Radaković i pomenuti Handke koji, sve snažnije i snažnije, postaje važna figura u ovom naslovu. Postoji nekoliko razloga za to, a ovaj austrijski nobelovac je osnovna veza između dva pisca pošto su se obojica bavili njegovim opusom i prevodili ga na engleski, odnosno srpski jezik. Tako je i počeo njihovo prijateljstvo, a Handkeovo delo se, na ovaj ili onaj način, preslikava i u njihovom. Stoga je njihov zajednički susret u Beogradu i druženje, kojem prisustvuju i druge ličnosti iz sveta umetnosti i književnosti u formi svojevrsnog skupa podrške gostu iz Austrije, kamen-temeljac „Knjige o prijateljstvu“, i iz tog susreta, koji rekapitulira dotadašnji odnos tri umetnika i najavljuje njegove naredne korake, može se videti suština prijateljstva Abota i Radakovića, kao i njihov odnos sa drugim stvaraocima u njihovoj sredini. Jedan od njih je i pesnik, umetnik i performer Aleks Kaldijero koji, zajedno sa njima dvojicom, postaje važna figura poslednjeg Abotovog segmenta, Amikabilna korespodencija, koji predstavlja dopisivanje mejlovima u dopunjujućem maniru u kom učestvuju sva trojica. Njihove rečenice se prepliću, dopunjavaju, komentarišu i usaglašavaju, nudeći jedinstveno iskustvo u kom se fragmentarne ispovesti iz mejlova pretvaraju u višeglasje koje nastaje višedecenijskim odnosom bliskih ljudi i koje se dovodi u snažnu vezu sa prijateljsko-saradničkim odnosom Getea i Šilera.
 
Nakon Abota delo i njegove čitaoce „preuzima“ Radaković, a njegov segment Mi odskače od prvog dela onoliko koliko i on sam odskače od svega što se danas može opisati pod terminom „savremena prozna produkcija“. Krenuvši, dakle, pre svega od sopstvenog iskustva i osećanja sveta, on zauzima drugačiju poziciju od svog koautora i umesto da mu uzvrati čast i sada predstavi njegovu (pseudo)biografiju, on se odlučuje za motiv potrage. Polazeći od ideje da se Abot i on slučajno nalaze u nekom nepoznatom gradu u kom tragaju za Handkeom, Radaković ide dalje, te pored potrage za svojim austrijskim prijateljom, kreće da traži i američkog, postavivši okvire svoje „potrage“ toliko široko i maštovito da u njima može da radi sve što mu granice fikcije dozvoljavaju. Tako njegovi prijatelji ulaze u narativ i izlaze iz njega slobodno i bez ograničenja, dok drugi junaci, potpuno fiktivni, preuzimaju primat i skreću pažnju čitalaca. Sve što Radakovićev pripovedač – zapravo, u ovakvoj postavci dela, on sam – „vidi“ i sve čemu „svedoči“ razlaže se na najsitnije elemente, odnose i događaje koji govore mnogo više o Abotu i njemu samom no što se to čini. Uz to, ovaj segment dela snažno evocira prozna ostvarenja ovog autora, pre svega pomenutu trilogiju koja nastaje u vreme pisanja „Knjige o prijateljstvu“, tj. u godinama pre i nakon nje, te se ovi zapisi mogu opisati kao nefikcionalni odblesci fikcionalizovanih događaja i tematskih okvira novijih Radakovićevih romana. Njima figuriraju druge umetničke ličnosti i pojave koje se javljaju i ovde, od Albaharija i Tomasa Bernharda do Ere Milivojevića i Julija Knifera, i zato bi ovaj segment mogao da posluži kao vrlo adekvatan dodatak za razumevanje romana „Kafana“, „Krečenje“ i „Putovati“.
 
Najjasnija veza između ovih zasebnih, ali ipak povezanih dela, prepoznaje se u segmentu Tajna odsutnog prijatelja, i to na njegovom kraju: „Otkako sebe doživljavam kao pisca – a šta sam drugo u životu i mogao da budem (?) – smatrao sam da mi je bila ’dužnost’ da pišem prvenstveno o svojim ličnim doživljajima: o zbivanjima oko mene, ali ne onako kako su se uistinu dogodila, nego kakva bi mogla da budu.“ Upravo o ovom iskazu krije se suština Radakovićevog posmatranja književnosti i njenog odnosa sa stvarnošću – on opisuje svoju stvarnost, ali iz drugačijeg ugla, nadograđenog izmaštanim segmentima i potkrepljenog ranijim iskustvima čitanja, pisanja, prevođenja i slušanja. Međutim, pošto je svestan da je ovo ideja na koju se oslanja veći deo savremenih pisaca, on ide i korak dalje, pojašnjavajući kako je došlo do njegovog pogleda na svet fiktivne umetnosti. U tom procesu se iskustvo čitaoca nameće kao ključno, zajedno sa iskustvom pasioniranog slušaoca raznih muzičkih žanrova, pre svega klasične muzike i džeza, u kojima su javljaju ideje varijacije, slobodne interpretacije i nadograđivanja već postojeće matrice novim individualnim artističkim mogućnostima. Sva ta literatura i muzika poslužili su Radakoviću kao lektira kojom je stvorio svoj intimni korpus poznavanja ono što je došlo pre njega, i onda je došlo do pitanja kako dalje i na koji način on može da ostvari svoju umetničku sudbinu. Baš u tom trenutku se ponovo javljaju Abot, Handke i Kaldijero, i nakon spiritualnog i katarzičnog iskustva na jednom koncertu gde muzičari potpuno dekonstruišu sve muzičke zakonitosti i menjaju uobičajene muzičke strukture fragmentima i rezovima, on shvata šta sledi: „Ali sam s najvećom sigurnošću mogao da tvrdim da sam ’sada’, ’ovde’, ’u Kelnu’, morao da prestanem da čitam, i da sam morao samo još da pišem. Morao sam konačno da pripovedam. I to baš na način kako su to, te septembarske večeri 1990. godine, u dvorani kulturnog centra Štatgarten, činili [muzičari]. Jer i ja sam tih godina slutio ’zlo’. Jasno sam ’video’ to ’primicanje ivici ponora’. Slutio sam ’propast’. I želeo sam da ’pripovedam’, da demaskiram bolest koja se širila vratolomnom brzinom.“ U tom autopoetičkom iskazu, u kojem opisuje pronalazak ključnog momenta u kom je „sa čitanja ’prešao’ na pisanje“, Radaković nudi suštinu razumevanja svoje književnosti, ali i suštinu njegovog prijateljstva sa Abotom.
 
Nakon „ispovesti“ fiktivnih junaka i epiloških priloga Kaldijera i vizuelne umetnice Nine Pops, čitanje ovog naslova okončava se mešavinom zbunjenosti i neobičnog zadovoljstva usled osećanja da je čitalac učestvovao u zaveri s autorima i da je spoznao njihove tajne. I Skot Abot i Žarko Radaković uspevaju da zabeleže nešto neočekivano i neobično, što rekapitulira njihov dosadašnji rad i anticipira naredni, a upravo je u tom iščekivajućem faktoru najveća vrednost „Knjige o prijateljstvu“ koja će se sigurno nametnuti kao bitan detalj u opusu oba autora.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Prosvjeta, br. 171, decembar 2022.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.