U nedavno objavljenoj knjizi „Sajberpsihologija“ Katarina Kacer, doktor ekonomije i socijalne psihologije, bavi se uticajem interneta na naše živote. U našem intervjuu, ona daje odgovore na najznačajnija pitanja: Kakve opasnosti vrebaju na globalnoj mreži? U kojoj meri ona utiče na nas? I možemo li se uopšte zaštititi od tog uticaja?
Vi pripadate grupi vodećih istraživača u polju sajberpsihologije, a sada ste objavili i istoimenu knjigu. Šta je zapravo sajberpsihologija?
Internet – tzv. sajber prostor – postao je integralni deo našeg života i utiče na skoro sve aspekte ljudske egzistencije – bilo da je reč o porodici, prijateljstvu ili ljubavi, zanimanju ili poslu, zdravlju, zaštiti i mnogo čemu drugom. Preko interneta obavljamo široki spektar svakodnevnih obaveza, a na njega smo preselili i značajan deo svoje intime. Dakle, veliki deo života provodimo na globalnoj mreži, a jedina suptilna razlika je u tome što nismo u njoj i fizički prisutni. Po bespućima interneta krećemo se udobno skriveni iza ekrana kompjutera ili telefona. Ovo razdvajanje digitalne aktivnosti od fizičkog učešća menja naš način razmišljanja, kao i naša osećanja i konkretno ponašanje. Sajberpsihologija se interesuje za promene izazvane našim ponašanjem na mreži, i uticaj koji one imaju na naš svakodnevni život, našu ličnost, identitet i funkcionisanje u stvarnosti. Osim toga, bavi se i interakcijama između stvarnog života i sajber prostora.
Koliko je jak taj uticaj? Da li nas internet iz osnova menja?
Za nas je veliki izazov to što više ne delujemo na samo jednom nivou percepcije, dakle u prostoru koji nas realno fizički okružuje, već u mnoštvu svetova sajber prostora koji su nam potencijalno dostupni preko brojnih aplikacija na telefonima, i to praktično istovremeno. Mi neprestano prelazimo iz jedne ravni u drugu, napred-nazad, jer svaka od njih na neki način privlači našu pažnju. Čak i samo društvo to očekuje od nas, stavljajući nas pod „digitalni pritisak“. Naši mozgovi nisu predviđeni za tako nešto i zato se preopterećujemo. U isto vreme, pokušavamo da se prilagodimo ritmu Gugla: trudimo se da sve obavimo što je brže moguće i tako pravimo sve više grešaka. Pritom smo sve nestrpljiviji – i prema sebi i prema drugima: počinjemo da se pitamo zašto nismo svi brzi poput Gugla koji sve poslove obavlja za nekoliko milisekundi. Naša očekivanja su sve više uslovljena ritmom interneta, ali mi nismo kompjuteri. To, nažalost, često zaboravljamo.
S druge strane, na nas u sve većoj meri utiču onlajn iskustva: ljudi i sadržaji sa kojima se susrećemo. Na internetu možemo mnogo toga saznati, naročito deca i mladi. Ipak, veliki deo onoga što nam se nudi preko interneta nije istinito, tako da lako možemo postati žrtve iluzija i loših procena. Ponekad sklapamo prijateljstva sa ljudima koje ne poznajemo lično. Pojam prijateljstva se takođe fundamentalno promenio. Na prijateljstvo se odlučujemo u deliću sekunde, uglavnom zarad zadovoljenja kratkoročnih potreba. Ono što nam više nije potrebno, začas nestaje jednostavnim pritiskom na dugme.
Između ostalog ukazujete i na uticaj interneta na naše kognitivne sposobnosti kao što su svest, opažanje, pamćenje i osećaj za vreme. Možete li nam reći nešto o tome?
Razgraničavanje naše aktivnosti u digitalnom prostoru i našeg fizičkog boravka „napolju“ podrazumeva i to da imamo drugačije poimanje sebe samih. Mi svesno razdvajamo postupke u stvarnom svetu od aktivnosti na internetu, tako da nemamo osećaj kada, na primer, radimo nešto što u stvarnosti ne bismo radili. Recimo, kada je reč o preuzimanju dokumenata sa interneta: u prodavnici nećete tek tako uzeti artikle koje niste platili. Ali na internetu ne vidimo ni sebe ni druge. Gubimo sposobnost sagledavanja sopstvenih postupaka. Pritisnemo dugme, i to je to.
Slično važi i za svest o protoku vremena. Postoji opasnost da se potpuno izgubimo, jer bezbrojne opcije koje nam nude Gugl, Fejsbuk i sl. uvek oduzimaju više vremena nego što smo planirali. Sami sebe primoravamo da pregledamo što više ponuđenih opcija, zato što nema nikog ko bi nas zaustavio: dalje nas tera pomisao da ćemo baš na sledećoj strani naći bolji odgovor. Na taj način menjamo svoju sposobnost opažanja: postajemo površniji i samo prelećemo pogledom bez pažljivog čitanja. Vremenom formiramo stav da je i cela strana teksta previše. Jednostavno se isključujemo – i jedan kratki pasus je sasvim dovoljan.
Internet je doprineo i pomeranju granice između privatne i javne sfere. Kako je to uticalo na korisnike?
S jedne strane, mi vrlo često živimo u iluziji da u digitalnom svetu postoji neka vrsta privatnosti, samo zato što ne ostvarujemo direktan fizički kontakt sa milionima drugih korisnika Fejsbuka ili Instagrama. Ne sede na našem kauču i zato možemo da se pretvaramo da ih uopšte nema, a da pritom i ne pomišljamo da nas zapravo mogu posmatrati mnogi. Posledica toga je da se nepažljivo poveravamo ljudima koje u stvari ne poznajemo.
Istovremeno, tvorci društvenih mreža insistiraju: otvori se, podeli ceo svoj život sa drugima! Međutim, oni to sami nikada neće učiniti: zabrane davanja izjava, ugovori o zabrani otkrivanja informacija i sl. čuvaju privatne živote superštrebera poput Marka Zakerberga u potpunoj tajnosti. Mi, običan svet, bespogovorno slušamo njihovu mantru. U javnost iznosimo sve detalje svog života: prvi seks, prvi poljubac i masu drugih podataka. S jedne strane kao da nestaje osećanje stida, ali sa druge: ako neko postane žrtva „hejtovanja“, „sajber mobinga“ i „šitstormova“, odjednom se oseća potpuno razgolićeno – bez obzira što je zapravo preteranom otvorenošću sam tome doprineo.
Prevelika otvorenost nam bez sumnje može naškoditi. Da li je zaista neophodno da moja deca ili šef znaju da učestvujem u orgijama? Sumnjam. Bilo bi lepo kada bi ljudi neke informacije zadržali za sebe. Naročito zbog toga što ne možemo predvideti posledice – ni na privatnom, ni na profesionalnom planu. Danas i najmanja greška može imati poražavajuće rezultate – u prošlosti to nije bio slučaj.
Još jednu važnu temu predstavlja pomalo zastrašujući uticaj na naše društveno ponašanje. Šta se to promenilo?
Ovde se svakako radi o više različitih faktora. S jedne strane, možemo biti sigurni da je na internetu sve više tzv. hejtovanja, kampanja zasnovanih na mržnji, tzv. šitstormova itd. Pogledajte samo aktuelnu temu izbeglica i diskusije koje se o tome vode na društvenim mrežama. Ali sa druge strane, u porastu je i trend podrške, zaštitničkog ponašanja i solidarnosti na internetu. Ljudi organizuju mirne proteste, razvijaju mreže za distribuciju pomoći izbeglicama, volontiranje i sl.
Obe tendencije su posledica naše aktivnosti u virtuelnom prostoru, kao i deindividualizacije – odbijanja individualnosti i utapanja u masu, gubljenja ličnog identiteta i jedinstva sa internet zajednicom. Pojedinac postaje hrabriji zato što nije sam i ponaša se prvenstveno kao deo celine – i u dobru i u zlu. Zahvaljujući tome beležimo opadanje ili čak potpuni nedostatak „digitalne empatije“ za ono što se dešava u virtuelnom svetu.
Može se reći da internet pomaže i dobrim i lošim tendencijama u našem društvenom ophođenju. Ipak ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da smo stvaranjem virtuelnog prostora uspostavili novi domen za agresivno i kriminalno ponašanje. Internet ne sme biti zona bezakonja. Nažalost, nemački zakoni važe samo unutar državnih granica. Nije nam dozvoljena intervencija u drugim zemljama. Stoga je nužno raditi na međunarodnoj regulativi. Provajderi i platforme – naročito tzv. Velika petorka –trebalo bi da pruže podršku vladavini zakona i suprotstave se širenju mržnje na internetu.
U kojoj meri internet utiče na naš identitet?
Zahvaljujući internetu, bilo da je reč o društvenim mrežama ili platformama za objavljivanje fotografija i video materijala, prvi put nam je omogućeno da napustimo svoju stvarnu fizičku egzistenciju, svoje telo i stvarni identitet. Samo postojanje te opcije ne znači automatski da će je svako i koristiti, ali sada odjednom imamo šansu da prikrijemo detalje koji nam se ne dopadaju ili za koje smatramo da neće biti privlačni drugima. To mogu biti površni, spoljni detalji gde ćemo, recimo, objavljivati ulepšane fotografije, ili izmenjene podatke o visini, težini itd, ali moguće je i prećutkivati ili ulepšavati i činjenice o trenutnom zanimanju, bračnom statusu, finansijama, hobijima ili čak o karakteru. Tako možemo stvoriti pogrešnu sliku o sebi i to pre svega u očima ljudi koji nas ne poznaju lično, već samo preko interneta. To može dovesti do razočaranja – na obe strane.
Istovremeno, mogućnost samopromovisanja u znatnoj meri utiče i na način na koji vidimo sebe: oni koji na internetu prate isključivo lepe, uspešne ljude, često postaju frustrirani i upadaju u depresiju, a ove pozitivne predstave postaju izvor negativnih osećanja. Na duge staze, održavanje imidža koji ne odgovara realnosti može se pretvoriti u iscrpljujuće iskustvo. Pored toga, mogućnost praćenja i revizije vlastitih sposobnosti uz pomoć raznih aplikacija, može nas odvesti na put beskonačnog egocentričnog unapređivanja fizičkog izgleda i sposobnosti.
Kakve se opasnosti kriju iza svih tih promena?
Te promene mogu dovesti do toga da upadnemo u zamke digitalne mreže iz kojih se nije lako izvući. Radi se prvenstveno o vremenskim zamkama, paradoksima privatnosti, digitalnim pogreškama u mišljenju i rezonovanju ili emotivnom stresu. Zato se moramo upoznati sa uzrocima svog ponašanja. Moramo saznati koji nas psihološki procesi vode na stranputicu, ne bismo li nekako uspeli da se zaštitimo – prvenstveno uz pomoć činjenica i neprijatnih istina koje će zaustaviti globalnu poplavu informacija, prilagođavanjem mašina za pretragu našim potrebama i raznim drugim metodama.
Na kraju knjige navodite niz saveta za uspešnu navigaciju po internetu. Šta treba da naučimo?
Morali bismo pre svega da izoštrimo svoj „digitalni vid“ i da bolje upoznamo sebe i svoje ponašanje. Potrebno je imati zdravu dozu skepse i kritički pristupati svim novim oruđima i aplikacijama koje se svakodnevno pojavljuju na tržištu, naročito s obzirom na posledice njihove upotrebe. Ne smemo zaboraviti da naša otvorenost na internetu uvek ima cenu – pre svega u vidu ličnih podataka. Ako baš morate da objavite slike bez odeće, učinite to ne prikazujući lice. Ako želite da uštedite na osiguranju, morate znati da osiguravajuće kuće prate svaki vaš pokret – gde putujete, koje zemlje posećujete, gde se parkirate, da li ste imali nezgodu i mnogo, mnogo više. Laganje više ne pomaže.
Trebalo bi da pokušamo da manje vremena provodimo na internetu, i da se potrudimo da prepoznamo šta je zdravo, a šta nije. Potrebno je samo skupiti snagu i odupreti se pritisku. I, na kraju, ne smemo dozvoliti da nam zahvaljujući Guglu atrofira mozak. Stalno oslanjanje na pomagala dovešće do opadanja kognitivnih funkcija, a onda će nam zaista biti potrebni roboti i kompjuteri za rešavanje teških i složenih zadataka.
Izvor: dtv.de
Prevela: Jelena Tanasković