Karin Sloter: „Ljudima je neprijatno da govore o jednom od najgorih oblika mržnje: silovanju“

Poslednji roman Karin Sloter „Postanje“ spojio je likove iz dva njena serijala – Vila Trenta i Atlantu sa okrugom Grant – koji se sastaju kako bi zajedno rešili jezivo ubistvo. U ovom intervjuu Sloterova govori o najvećim izazovima koje nosi ovakvo spajanje i kompleksnim odnosima koje glavni junaci imaju. Takođe je sa nama podelila i šokantne statistike na koje je naišla tokom istraživanja, svoje ciljeve kada je pisanje u pitanju i omiljene knjige koje je nedavno pročitala.

Roman „Postanje“ spojio je doktorku Saru Linton iz serijala o okrugu Grant sa agentima Vilom Trentom i Fejt Mičel iz romana „Triptih“ i „Izlomljeno“. Da li ste planirali da se ovo sastavljanje serijala dogodi ili vam se ideja javila u hodu?

Dok sam pisala „Indelible“, četvrti roman o okrugu Grant, osećala sam da dolazi nešto veliko što će potpuno uzdrmati serijal. U tom trenutku sam već razmišljala o radnji romana „Triptih“ i pokušavala da uđem u glavu Vila Trenta kako bih shvatila šta ga pokreće. Nisam bila spremna da ga uključim u priču o okrugu Grant, pa sam dodala njegovu nadređenu, Amandu Vagner, i to je bio začetak ideje o susretanju ova dva serijala. Amanda poznaje Saru, pa je to olakšalo susret u „Postanju“. Dakle, znala sam već neke četiri godine da će do spajanja doći, samo je teži deo bio da osmislim način. (I naravno da sve što sam pre četiri godine mislila da će se desiti, nije se desilo!)

U prologu stariji par se vozi kući i gotovo da možemo da osetimo miris vinilskih sedišta u automobilu, a kasnije i da vidimo krv. U kom trenutku ste znali da je prolog onakav kakav želite da bude i da li ga pišete odmah na početku ili se vratite kasnije?

Prvo, hvala vam – veoma sam ponosna na taj prolog! Uvek pišem hronološki, od prve do poslednje stranice. Ne umem da idem napred-nazad poput nekih pisaca, ali im se divim na toj sposobnosti. Kada je ovaj deo u pitanju, mnogo sam promišljala o tome kako ova scena treba da funkcioniše. Većina mog pisanja se odvija unutar glave i do trenutka kada sednem da pišem, već je sve osmišljeno. O Džudit, naratorki prologa, mnogo sam razmišljala, tako da mi je sve bilo jasno kada sam počela da pišem. I sama sam mogla da osetim miris vinila!

Jedan od ključnih elemenata romana „Postanje“ je izgled. Govorite o nekoliko veb-sajtova na kojima se pojavljuju iznenađujući pogledi na ovo pitanje. Da li takvi sajtovi i četovi zaista postoje? I da li ste im se pridružili tokom istraživanja za ovaj roman?

Nažalost, zaista postoje. Nikada nisam bila deo njih jer ne osećam da tamo pripadam. Ali budimo iskreni: nema mnogo žena koje su potpuno zadovoljne svojim izgledom. Sećam se kada sam jednom gledala intervju sa Nikol Kidman gde je rekla kako su određeni delovi njenog tela čudni i koščati. Pomislila sam: „Dođavola, ako ona nije srećna, sve smo u problemu.“ Volim da govorim o društvenim problemima u svojim knjigama i ovo je jedan koji me je progonio tokom pisanja. Žene teže da sebi budu najveći neprijatelji. Devojčice nisu naučene da svoj bes izbace poput dečaka – bar moja generacija nije tome učena. Nikada nisam naučila da svoju agresiju kanališem u neki sport, na primer. Osim povremenog šamaranja sa starijim sestrama.

Jedna od stvari koje najviše volim kod Vašeg pisanja su slojevi koje prikazujete u odnosima, bilo da su oni između prijatelja, ljubavnika ili neprijatelja. Uspevate da dođete do nijansi koje su veoma stvarne, a posebno me je oduševila suptilnost u opisu Trentovih problematičnih odnosa sa suprugom i, sa druge strane, bliskost sa partnerkom iako među njima nema romantičnih osećanja. Mogućnosti za razvoj ljubavnih odnosa među Vašim likovima ima zaista mnogo, a da li planirate da se neke i razviju u sledećim knjigama?

Mnogo volim Vilov i Fejtin odnos. Fejt je žena koja je veći deo svog života majka i ne zna kako da se postavi prema Vilu, osim da i njemu bude majčinska figura. Sa druge strane, Vil nikada nije imao majku, pa ne zna kako da se postavi prema Fejt osim da bude iziritiran. Razlika ovog odnosa i onog koji ima sa suprugom Endži je u tome što Endži zna sve o njemu, i to je ujedno stvar koja ih drži zaljubljenim sve vreme. A onda se pojavljuje Sara u ovom romanu ili Lena u prethodnom... ponekad mi je žao Vila. Okružen je jakim ženama koje ga sve vreme gurkaju. Ako ste pažljivo čitali, sve one retko uspevaju u svojim namerama, a Vil postiže to da one veruju da su uspele. Kakav trik!

Jedna od najstrašnijih stvari u romanu je jezivi opis onoga što je ubica uradio Ani, ženi čije je telo pronađeno na početku romana. Pretpostavljam da opisane stvari nisu u potpunosti plod Vaše mašte, pa me zanima koje ste izvore koristili tokom istraživanja.

Nikada nisam ideje uzimala iz naslova u novinama, ali mi je poznat slučaj koji sadrži elemente mučenja koje je Ana pretrpela. Otkriće tokom autopsije – to se stvarno dogodilo. I užasno je. Sećam se kada sam naišla na tu priču i pomislila: „Moj Bože, šta li ovaj čovek misli o ženama!“ To mi je bilo u glavi kada sam osmišljavala ubicu u romanu „Postanje“ jer nikada nisam volela da stvaram negativce koji rade užasne stvari samo zato što su zli. Želim da postoji motivacija koju možemo da razumemo. Tokom istraživanja sam naišla na užasavajuću statistiku FBI-a da oko 250 hiljada žena godišnje bude silovano u Americi. I to su samo prijavljeni slučajevi žena starijih od 18 godina. Možete li da zamislite koliki je stvaran broj? U ovoj zemlji postoji prava epidemija mržnje prema ženama o kojoj se ne govori jer je ljudima neprijatno da pričaju o jednom od najgorih oblika mržnje: silovanju.

Još jedna upečatljiva stvar u Vašim romanima su likovi koji su toliko stvarni, pre svega zbog svojih slabosti. Svi na neki način imaju duboke mane sa kojima se bore manje ili više uspešno. Da li Vam stvaranje ovakvih likova dolazi prirodno ili zahteva duboko promišljanje?

Mislim da mi dolazi prirodno. Odrasla sam na jugu Amerike i od bake naučila da ljude određujem ne prema njihovim vrlinama, nego prema manama. Pijanica. Čovek koji vara svoju ženu. Majka koja ne brine o svojoj deci. Takođe, kao čitaoca me nikada nisu zanimali savršeni likovi. Obožavam serijale, ali se u mnogima dešavalo da dođem do tačke kada su likovi toliko savršeni da se zapitam zašto i dalje čitam. Mislim da je mnogo zanimljivije kada ljudi greše.

Šta Vas je privuklo pisanju trilera?

Oduvek sam volela da ih čitam, ali za razliku od većine imam širu sliku o tome šta definiše knjigu kao triler. „Ubiti pticu rugalicu“, „Veliki Getsbi“, „Priča o dva grada“ – sve su to romani o zločinima. Kada sam počela da pišem, reflektovala sam teme iz svojih omiljenih romana tako da je bilo prirodno da u njima bude i zločina. Na mene je najviše uticala Fleneri O’Konor – sećam se da sam jednu od njenih priča pročitala kada sam imala 12-13 godina. Bilo je to pravo otkrovenje kada sam shvatila da jedna južnjakinja može toliko iskreno da govori o zločinima. Naravno, vratila sam joj se kao odrasla osoba i shvatila da je zločin koristila kako bi prikazala ljudsko stanje. Mislim da dobar roman uvek treba da radi upravo to i trudim sa da to implementiram u svoj rad. Ljudi pišu o zločinima i nasilju veoma dugo, a ja nisam tu da ponovo izmislim točak. Ali mogu da ponudim svež pogled na to kako ljudi reaguju na zločine i kako se menjaju njihovi životi i pogledi na svet. To je uvek cilj mojih priča – ne sam zločin, već ono što ostavlja za sobom.

Pišete već više od jedne decenije. Jeste li menjali stvaralačke navike tokom tog vremena? Kako određujete vreme za pisanje?

Dragi Bože, zar je već toliko prošlo!? Žao mi je što moram da konstatujem da mi se navike nisu menjale. Veliki problem u pisanju mi stvaraju putovanja jer sam veći deo godine na promocijama, tako da moram pažljivo da odlučujem kada i gde ću otići. Jedini razlog zašto idem na turneje je kako bih mogla da živim od pisanja. Mislim da se lako gubi fokus sa ciljeva kada ste previše na turnejama jer popularnost može da vas ponese, a to nikada nije dobro. Posedujem kućicu u planinama Džordžije, gde odem na nedelju ili dve i pišem po ceo dan i noć. Zatim se vratim kući i kukam kako sam umorna, a onda opet odem u planinu nakon nekoliko nedelja. Nije to baš najbolji način stvaranja, ali kod mene funkcioniše.

Šta ste pročitali u poslednje vreme što biste preporučili našim čitaocima?

Volim sve što je napisala En Tajler jer njene priče deluju jednostavno, a zapravo su veoma kompleksne. Tu je i Li Čajld, čija je svaka knjiga bolja od prethodne. „Služavke“ Ketrin Stoket su me oduševile i podsetile na detinjstvo.

Kada pogledate svoj put, da li biste išta uradili drugačije?

Sve što sam uradila – dobro ili loše – me je dovelo do ovoga gde sam sada. Plašila bih se da promenim bilo šta jer bi to sigurno dovelo do neke promene u sadašnjosti. Dobro je ponekad da pogrešimo jer je to jedini način da nešto naučimo. Ali ako bih mogla da imam neke želje, bilo bi to da budem viša i tanja.

Izvor: BookReporter.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Alison Rosa