Kako menjaju sve(t) oni koji se ne slažu s većinom

Originalnost je kada krenete putem kojim se ređe ide i zastupate skup novih zamisli koje plivaju protiv struje, ali pre ili kasnije nešto poboljšaju. Originalnost počinje kreativnošću: iznalaženjem koncepta koji je i nov i koristan. Ali tu nije kraj. Originalni su oni ljudi koji preuzimaju inicijativu radi ostvarenja svoje vizije. To su samo neke od lekcija Adama Granta, čija je knjiga Originalni, inače svetski bestseler, odnedavno dostupna i u srpskom prevodu.
 
Razuman čovek se prilagođava svetu; nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi, stoga sav napredak zavisi od nerazumnog čoveka, govorio je Džordž Bernard Šo, a time je čuveni motivator Adam Grant počeo neverovatnu knjigu Originalni, u izdanju Lagune (prevod: Marko Mladenović), o tome kako postati drugačiji, originalan i svoj, odnosno kako plasirati svoju zamisao i promeniti svet.

Pre više godina psiholozi su otkrili da postoje dva puta do uspeha: konformizam i originalnost. Konformizam znači kretanje utabanim stazama i održavanje statiusa kvo. Reč „originalan“ označava poreklo ili izvor iz koga nešto potiče ili se izvodi. Original – nešto jedinstvenih ili naročitih osobina; neko ko se razlikuje od drugih po nečemu privlačnom ili zanimljivom; čovek sveže inicijative ili inovatorskih sposobnosti. Originalnost je kada krenete putem kojim se ređe ide i zastupate skup novih zamisli koje plivaju protiv struje, ali pre ili kasnije nešto poboljšaju. Originalnost počinje kreativnošcu: iznalaženjem koncepta koji je i nov i koristan. Ali tu nije kraj. Originalni su oni ljudi koji preuzimaju inicijativu radi ostvarenja svoje vizije.

Ekonomista Majkl Hausman nedavno je predvodio projekat čiji je cilj bio da otkrije zašto neki agenti u kol-centru ostaju u radnom odnosu duže od drugih. Mislio je da će ljudi koji su često menjali posao davati otkaz pre drugih, ali nije bilo tako. Verovatnoća da će zaposleni koji su za minulih pet godina promenili pet poslova raskinuti radni odnos nije bila ništa veća od verovatnoće za ljude koji su pet godina radili isti posao. U potrazi za drugim pokazateljima, primetio je da je njegov tim sakupio informacije o tome kojim su se internet pretraživačem zaposleni služili kada bi se ulogovali da konkurišu za posao. Pretpostavljajući da je davanje prednosti ovom ili onom pretraživaču puko pitanje ukusa, nije očekivao da pronade neku uzajamnu vezu. Ali nakon što je pogledao rezultate, ostao je zatečen: zaposleni koji su za pretraživanje intemeta koiistili Firefox ili Chrome, ostajali su u radnom odnosu 15 odsto duže nego oni koji su upotrebljavali Internet Explorer ih Safari.
 
Razlog za njihov ostanak, pouzdano pojavljivanje na poslu, ali i uspeh nije sam pretraživač. Reč je o tome šta odabir pretraživača govori o njihovim navikama. Nije se ispostavilo da je grupa korisnika Fajerfoksa i Hroma stručnija u radu na računaru. Presudno je bilo to kako su ga nabavili: da li im je bio već instaliran ili su morali da pokažu inicijativu i potraže neki „bolji“. Oni su tražili nove načine bavljenja svojim poslom; kada bi se susreli s nekom nepredviđenom situacijom, rešavali bi je. Oni su stvorili posao kakav žele.

Mnogi od nas u svakodnevnom životu prihvataju ponuđene vrednosti. U istraživanju političkog psihologa Džona Džousta o tome kako ljudi reaguju na neželjene ponuđene uslove, potvrdilo se ono što smo nekako i mogli da naslutimo: ljudi koji najviše trpe zbog datog stanja paradoksalno su isti oni za koje postoje najmanji izgledi da će dato stanje preispitivati, osporavati, odbacivati ili menjati.

Džoustov tim razvio je teoriju o opravdavanju sistema da bi objasnio tu neobičnu pojavu. Njena suština je u tome da ljudi imaju pobudu da racionalizuju status kvo kao opravdan – čak i ako se to neposredno kosi s njihovim interesima. U jednom istraživanju pratili su glasače demokrata i republikanaca pre američkih predsedničkih izbora 2000. godine. Kadaje Džordž V. Buš prednjačio po broju glasova, republikanci su ga ocenjivali kao poželjnijeg, ali isto tako i demokrate, koje su već spremale opravdanja za predviđeni status kvo. Isto se dogodilo kada se povećala verovatnoća za uspeh Ala Gora: i republikanci i demokrate bili su mu naklonjeni. Bez obzira na političke ideologije, kada se za nekog kandidata čini da mu je suđeno da pobedi, ljudi ga više vole. Kada mu izgledi opadnu, vole ga manje.

Opravdanje datog sistema ima funkciju utehe. To je sredstvo za ublažavanje duševnog bola: ako svet treba da bude ovakav, ne budimo nezadovoljni njime. Glavno obeležje originalnosti jeste odbacivanje ponuđenih vrednosti i istraživanje postoji li neka bolja mogućnost. Poriv da preispitujemo ponudene vrednosti javlja se kada doživimo viža de, suprotno od deža vi. Deža vi se javlja kad se susretnemo s nečim novim, ali imamo osećaj kao da smo to već  videli. Viža de je obrnuto – suočavamo se s nečim poznatim, ali to vidimo kao svežu perspektivu koja nam omogućava da steknemo nove uvide u stara pitanja.

Pritisak da se prihvate ponuđene vrednosti počinje mnogo ranije nego što mislimo. Ako uzmete u obzir pojedince koji će porasti i ostaviti trag u svemiru, prva grupa koja će vam pasti na pamet verovatno su čuda od dece. Ti genijalci nauče da čitaju sa dve godine, sa četiri sviraju Baha, sa šest s lakoćom savladaju računanje, a do osme govore tečno sedam jezika. Drugari iz razreda sikću od ljubomore; roditelji im se raduju što su dobili na lutriji. Ali da parafraziramo T. S. Eliota, njihove karijere obično se ne završavaju praskom.

Čuda od dece, kako se ispostavlja, retko naknadno promene svet. Kada proučavaju najistaknutije i najuticajnije ljude na svetu, psiholozi otkrivaju da mnogi od njih nisu bili neobično nadareni kao deca. A ako skupite veliku grupu čuda od dece i pratite ih čitavog njihovog života, shvatićete da oni ne zasenjuju svoje kasnije sazrele vršnjake iz porodica sličnog imovinskog stanja. Na prvi pogled to ima smisla. Pretpostavljamo da ono što imaju u knjiškoj mudrosti, darovita deca nemaju u uličnoj mudrosti. Da im, iako poseduju umne veštine, zasigurno nedostaju društvene, emotivne i praktične veštine za funkcionisanje u društvu. Kada se pogledaju dokazi, međutim, to obrazloženje ne zadovoljava: od društvenih i emotivnih problema pati manje od četvrtine nadarene dece. Većina njih je dobro prilagodena – izvrsna na koktel zabavi koliko i na takmičenju u pravopisu.

Premda su čuda od dece neretko bogata i talentom i ambicijom, to što ne nauče da budu originalna sprečava ih da unapređuju svet. Dok nastupaju u Karnegi holu, pobeđuju na naučnim takmičenjima i postaju šahovski prvaci, događa se nešto neočekivano: vežbanjem se stiže do savršenstva, ali ne i do nečega novog. Daroviti nauče da sviraju veličanstvene Mocartove melodije i prekrasne Betovenove simfonije, ali nikada ne komponuju sopstvena originalna dela. Oni usredsređuju snage na usvajanje uzbudljivog naučnog znanja, a ne na proizvodenje novih uvida. Prilagođavaju se propisanim pravilima ustanovljenih igara, umesto da izmišljaju sopstvena pravila ili sopstvene igre. Sve vreme nastoje da zarade pohvale svojih roditelja i divljenje svojih nastavnika.

Istraživanje pokazuje da za najkreativniju  decu  postoji  najmanja verovatnoća da će postati učiteljevi miljenici. U jednom istraživanju, nastavnici iz osnovnih škola naveli su učenike koje najviše i najmanje vole, a onda ocenjivali obe grupe po spisku osobina. Najmanje omiljeni učenici bili su nekonformisti koji su izmišljali sopstvena pravila. Nastavnici imaju običaj da diskriminišu izrazito kreativne učenike, obeležavajući ih kao izgrednike. Kao odgovor na to mnoga deca brzo nauče da rade ono što se očekuje od njih, pa zadržavaju originalne ideje za sebe. Jezikom autora Vilijama Derezijevica, ona postaju najbolje ovce na svetu.

U zrelom dobu, mnoga čuda od dece postaju stručnjaci u svojoj oblasti i vođe u svojim organizacijama. Ipak, „tek mali broj darovite dece na kraju izraste u revolucionarne odrasle stvaraoce“, jadikuje psiholog Elen Viner. „Ona koja to učine moraju da prođu kroz bolnu promenu“, od deteta koje „uči brzo i lako u nekoj ustanovljenoj oblasti“ do odraslog čoveka koji „naposletku preradi izvesnu oblast“.

Većina čuda od dece nikada ne napravi taj skok. Ona primenjuju svoje izvanredne sposobnosti na uobičajene načine, ovladavaju svojim poslom ne preispitujući ponuđene vrednosti i ne talasaju. U svakoj oblasti igraju na sigurno tako što idu utabanim putem do uspeha. Postaju lekari koji leče pacijente, ali se ne bore da poprave pokvareni sistem koji mnoge pacijente lišava zdravstvene nege. Postaju advokati koji brane klijente zbog kršenja zastarelih zakona, a ne pokušavaju sami da promene zakone. Postaju nastavnici koji osmišljavaju zanimljive časove algebre, ali ne dovode u pitanje da li je algebra nešto što njihovi učenici moraju da nauče. Iako se uzdamo u njih da bi nam život tekao glatko, zbog njih trčimo na pokretnoj traci.

Čuda od dece ometa pobuda da uspeju. Poriv da se nešto ostvari zaslužan je za mnoga svetska dostignuća. Kad smo rešeni da se istaknemo, imamo gorivo da radimo vrednije, duže i pametnije. Kako kulture gomilaju brojna dostignuća, originalnost se sve više prepušta specijalizovanoj nekolicini.

Kada ode nebu pod oblake, poriv za uspehom ume da istisne originalnost: što više cenite uspeh, to više počinjete da strepite od neuspeha. Umesto da težimo jedinstvenim dostignućima, žarka želja za uspehom nagoni nas da stremimo sigurnom uspehu. Psiholozi Tod Lubart i Robert Sternberg predočavaju to ovako: „Kada ljudi pređu srednji nivo u potrebi da uspeju, postoje dokazi da oni zapravo postaju manje kreativni.“

Žudnja za uspehom i prateći strah od neuspeha sputavali su neke od najvećih stvaralaca i nosilaca promena u istoriji. Zaokupljeni održavanjem ravnoteže i postizanjem uobičajenih uspeha, oni su bili neradi da teže originalnosti. Umesto da samouvereno jurišaju punom parom, njih su nagovarali, uveravali ili primoravali da zauzmu neki stav. Mada se čini da su posedovali odlike rođenih vođa, njih su figurativno a katkada i doslovno, uzdizali sledbenici i kolege. Iz današnjeg ugla, Deklaracija nezavisnosti liči na neminovnost, ali do nje zamalo da nije došlo usled nespremnosti ključnih revolucionara. „Ljudi koji su preuzeli uloge zapovednika u Američkoj revoluciji bili su najneobičnija grupa revolucionara koja se može zamisliti“ priča istoričar Džek Rejkov, dobitnik Pulicerove nagrade. Džordž Vašington je bio posvećen svojim poslovima – uzgajanju pšenice, proizvodnji brašna, ribarenju i uzgajanju konja i pridružio se cilju tek nakon što ga je Džon Adams postavio za vrhovnog komandanta vojske. „Preduzimao sam sve u svojoj moći da to izbegnem“ pisao je Vašington.

Bezmalo dva veka kasnije, Martin Luter King Mladi je strepeo da postane vođa pokreta za gradanska prava; on je sanjao da bude sveštenik i predsednik koledža. Kada mu je papa naručio da naslika fresku na tavanici Sikstinske kapele, Mikelanđelo nije bio zainteresovan. Sebe je video kao vajara, a ne slikara, pa je pobegao u Firencu. I astronomija je decenijama tapkala u mestu zato što Nikola Kopernik nije hteo da objavi svoje originalno otkriće da se Zemlja okreće oko Sunca, pa je ćutao o tome dvadeset godina. Stiv Voznijak je odugovlačio da napusti posao kako bi se potpuno posvetio Eplu. „Jednostavno sam se bojao“, rekao je Voznijak.

Možemo samo da zamislimo koliki Voznijaci, Mikelanđeli ili ljudi poput Kinga nikada nisu ostvarili, predstavili ili promovisali svoje originalne ideje jer ih niko nije ni izvukao ni katapultirao u žižu javnosti. Možda ne težimo svi da napravimo remek-delo, ali zacelo imamo zamisli kako da unapredimo radno mesto, škole i zajednice.

Šta ste učinili kad vam je poslednji put sinula neka originalna ideja? Pronalazimo prividne načine da izgledamo originalno: stavljamo leptir-masnu, nosimo jarkocrvene cipele, ne izlažući se opasnosti da zaista budemo originalni. Kada je reč o moćnim zamislima u našoj glavi i suštinskinim vrednostima u našoj duši, mi se cenzurišemo.

Kakve su navike ljudi čija originalnost prevazilazi izgled i ogleda se u uobičajenim radnjama?

Kad se divimo originalnim pojedincima, obično pretpostavljamo da su drugačijeg kova. (Kao što se neki srećnici rađaju s genetskim mutacijama zbog kojih su otporni na bolesti.) Da nisu kao mi ostali. Ali, kao što se vidi iz prethodnih primera, oni nisu ništa spremniji da se upuste u nepoznato. Često su igrali na sigurno umesto da sve stave na kocku. Oni su, postajući originalni u jednom segmentu života, u drugom bili sasvim obični.

Kako je osnivač „Polaroida“ Edvin Lend primetio: „Niko ne može da bude originalan u jednoj oblasti osim ako nema emotivnu i društvenu stabilnost koja potiče od nepromenljivih stavova u svim oblastima izuzev one u kojoj je originalan.“ Jednostavno rečeno: osećaj sigurnosti u jednoj oblasti daje nam slobodu da budemo originalni u drugoj. To, međutim, ne znači stalno se vrzmati u sredini tako što preduzimate umerene rizike. Umesto  toga, oni uspešni originalni preduzimaju krajnje rizike u jednoj oblasti i poništavaju ih krajnjom obazrivošću u drugoj. Pa čak je i Henri Ford radio još dve godine za Tomasa Edisona nakon  što je napravio karburator i godinu dana nakon što je stekao patent. Pre nego što je potpisao Proglas o emancipaciji, Abraham Linkoln se šest meseci dvoumio da li da oslobodi robove.

Originalni se ipak razlikuju u stavovima prema riziku. Neki su neustrašivi kockari; drugi su škrtice s fobijom od klica. Da biste postali originalni, morate da pokušate nešto novo što podrazumeva prihvatanje izvesnog rizika. Ali oni najuspešniji originalni nisu pustolovi koji prvo skoče pa kažu hop. To su oni što nerado dođu na prstima na ivicu litice, proračunaju brzinu pada, triput provere padobran i postave sigurnosnu mrežu na dnu za svaki slučaj. Originalnost nije data crta. Ona je slobodan izbor. Kao što je napisao veliki mislilac V. E. B. Dubojz: „On je bio jedan od vas a ipak je postao Abraham Linkoln.“
 
KORISNE RADNJE ZA OSLOBAĐANJE ORIGINALNOSTI

A. STVARANJEI PREPOZNAVANJE ORIGINALNIH IDEJA

Preispitujte ponuđene vrednosti.

Umesto da status kvo uzimate zdravo za gotovo, zapitajte se zašto on uopšte postoji. Kada se setite da su pravila i sisteme stvorili ljudi, postaje jasno da oni nisu nepromenljivi i tada počinjete da razmatrate kako se oni mogu poboljšati.

Utrostručite stvaranje novih ideja.

Isto kao što veliki igrači bejzbola imaju u proseku samo jedan udarac na svaka tri promašaja, tako i svaki inovator zamahuje i promašuje. Najbolji način da se poveća originalnost jeste da se proizvodi više ideja.

Uronite u neku novu oblast.

Originalnost se povećava kada proširujete referentni okvir. Jedan pristup je naučiti neku novu veštinu, poput naučnika nobelovaca koji su proširivali svoj kreativni repertoar tako što su se laćali slikanja, klavira, plesa ili poezije. Druga strategija jeste pokušati s rotacijom posla: obučiti se za radno mesto koje iziskuje novu bazu znanja i veština. Treća mogućnost je učiti o nekoj drugačijoj kulturi, kao modni kreatori koji  su postali inovativniji kada su živeli u stranim zemljama koje se veoma razlikuju od njihovih. Da biste uneli raznolikost u svoje iskustvo, ne morate ići u inostranstvo; u kulturu i običaje neke nove sredine možete uroniti jednostavno tako što ćete čitati o tome.

Odugovlačite strateški.

Kada iznalazite nove zamisli,namerno se zaustavite pre nego što stignete do kraja. Kada napravite stanku usred procesa brejnstorminga ili pisanja, veći su izgledi da ćete se upustiti u divergentno razmišljanje i dati idejama vremena da se razviju.

Tražite više povratnih informacija od kolega.

Teško je proceniti sopstvene zamisli zato što se obično zanesemo, a instinktu se ne sme verovati ako niste stručnjak u datoj oblasti. Takođe je teško oslanjati se na rukovodioce koji su obično odveć kritični kada procenjuju ideje. Da biste dobili najtačnije kritike, iznesite zamisli kolegama – oni su spremni da uoče potencijal i mogućnosti.

B. IZNOŠENJE I ZASTUPANJE ORIGINALNIH IDEJA

Uravnotežite portfelj rizika.

Kada preduzimate rizik, poništite ga tako što ćete biti neobično oprezni u nekom drugom polju svog života. Kao što preduzetnici ostaju na stalnom poslu dok isprobavaju ideje, ili kao što jeKarmen Medina prihvatila posao da bi se zaštitila od curenja poverljivih informacija dok je gurala CIA da prigrli internet, to vam može pomoći da izbegnete bespotrebno kockanje.

Naglasite razloge za nedavanje podrške vašoj ideji.

Sećate li se Rufusa Griskoma, preduzetnika koji je investitorima rekao da ne ulažu u njegovu kompaniju? To možete i vi. Počnite tako što ćete opisati tri najveće slabosti svoje zamisli i tražite od njih da navedu još nekoliko razloga da se ona ne podrži. Pod pretpostavkom da ideja ima određenu vrednost, kada moraju svojski da se potrude kako bi iznašli primedbe, ljudi će biti svesniji njenih vrlina.
 
Neka vam ideje postanu poznatije.

Ponavljajte se – tako je ljudima lakše da prihvate neku neuobičajenu zamisao. Reakcije obično postaju povoljnije nakon deset do dvadeset izlaganja o nekoj ideji, pogotovo ako su kratka, u razmaku od po nekoliko dana i pomešana s drugim zamislima. Svoj originalni koncept možete učiniti primamljivim i tako što ćete ga povezati s drugim idejama koje ljudi već razumeju – kao kada je scenario za Kralja lavova dobio novi okvir kao Hamlet s lavovima.
 
Obratite se drugoj publici.

Umesto da tražite naklonjene ljude koji dele iste vrednosti, pokušajte da priđete neprijatnim ljudima koji dele iste metode. U mornarici Sjedinjenih Država, mladi pilot Ben Kolman stvorio je izrazito uspešnu ćeliju za brzu inovaciju okupivši družinu mlađih oficira protiv kojih su se vodili disciplinski postupci zbog suprotstavljanja autoritetu. Bili su poznati po neslaganju iz principa, i premda su imali različite ciljeve, po navici doslednog protivljenja slagali su se dobro. Najbolji saveznici su ljudi koji su poznati po čvrstini i rešavanju problema sličnim pristupom.
 
Budite umereni radikal.

Ako vam je ideja ekstremna, smestite je u neki prihvatljiviji cilj. Tako, umesto da menjate tude mišljenje, obraćajte se vrednostima ili uverenjima koje ljudi već gaje. Možete se poslužiti trojanskim konjem, kao što je to učinila Meredit Peri da bi sakrila viziju o bežičnoj struji iza zahteva za osmišljavanje transduktora. Isto tako možete postaviti svoj predlog kao sredstvo do cilja, kao što je Fransis Vilard preformulisala pravo glasa u način da konzervativne žene zaštite svoj dom od zloupotrebe alkohola. Ukoliko ste već poznati kao previše ekstremni, prepustite rukovođenje i postanite gromobran, dopuštajući skromnijim Ijudima da preuzmu kormilo.

C. UPRAVLJANJE OSEĆANJIMA

Motivišite se drugačije kada ste posvećeni i kada ste nesigurni.

Kada ste rešeni da delate, usredsredite se na put koji treba da prevalite – dobićete snagu da premostite jaz. Ako izgubite sigurnost, pomislite na napredak koji ste već ostvarili. Kada ste već dovde dogurali, kako sada da odustanete?
 
Ne pokušavajte da se smirite.

Ako ste napeti, teško je opustiti se. Lakše je pretvoriti uznemirenost u snažna pozitivna osećanja kao što su zainteresovanost i zanos. Razmišljajte zašto želite da osporite status kvo i razmišljajte o pozitivnim ishodima promene.
 
Usredsredite se na žrtvu umesto na počinioca.

Suočeni s nepravdom ako razmišljamo o počiniocu podstičemo bes i agresiju. Prebacivanje pažnje na žrtvu izaziva saosećanje, što povećava izglede da ćete bes kanalisati na konstruktivan način. Umesto da kažnjavate ljude koji su naneli štetu, imaćete više izgleda da pomognete ljudima koji su oštećeni.

Shvatite da niste sami.

Čak je i jedan jedini saveznik dovoljan da vam drastično poveća volju da delate. Pronađite jednu osobu koja veruje u vašu viziju i zajedno se uhvatite ukoštac s problemom.
 
Ne zaboravite da se status kvo neće promeniti ako ne preuzmete inicijativu.

Razmotrite četiri reakcije na nezadovoljstvo: izlazak, iskazivanje nezadovoljstva, istrajnost i zanemarivanje. Vaše okolnosti poboljšavaju samo izlazak i iskazivanje nezadovoljstva. Iznošenje nezadovoljstva je možda najbolji put ako imate kontrolu nad situacijom;ako nemate, možda je vreme i da ispitate mogućnosti širenja svog uticaja ili odlazak.
 
Priredila: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik