„Deca se prvi put sa knjigama susreću već u prvim mesecima života. One su jedan od najefikasnijih načina da ih upoznamo sa svetom koji ih okružuje.“
Ovo su reči jedne mame, ali i autorke popularnih dečjih slikovnica „Princeza Kmeza“ i „Princ Nećko“ Svetlane Preradović.
„Naša dužnost, kao roditelja, jeste da uz pomoć iskustva koje imamo, uvidimo potrebe, osećanja i probleme naše dece i pomognemo im da ih shvate i pronađu svoje načine da se s njima nose. U mnoštvu sredstava koja pri tome kao roditelji koristimo, priče su jedan od efikasnijih, jer posredno, kroz druge likove i njihove doživljaje pomažu deci da razumeju sebe i svet oko sebe. Osim toga, roditeljskih reči nekada ima previše – nemoj ovo, uradi ono, pazi s tim, čuvaj se – pa nas deca nekad i ne čuju. Zato najčešće kada hoću nešto važno da im poručim brže i efikasnije postignem pričom, a da oni i ne primete – kaže ona u razgovoru za „Blic magazine“.
Na pitanje kako je uopšte došlo do toga da napiše dve slikovnice, ona kaže da nije želela da svoju decu uspavljuje pričom poput one o Ivici i Marici u kojoj roditelji ostavljaju decu u šumi.
„Zato sam počela da izmišljam priče, a njima su se neke od tih priča dopale pa su tražili da ih ponavljam. Tim zahtevima su se pridružila i deca mojih prijateljica, koje su kao i ja tražile način da ih konačno uspavaju (smeh). Tako su neke od priča zapisane, a dve je do sada objavila Laguna sa predivnim ilustracijama Tihomira Čelanovića i Nemanje Ristića“, priča Svetlana.
Njene knjige su namenjene deci uzrasta od tri do pet godina jer, kako kaže, za njihov uzrast najteže je naći adekvatno štivo.
„Iako jesu plasirane kao priče za taj uzrast, pokazalo se da i 'Princezu Kmezu' i 'Princa Nećka' veoma rado čitaju i starija deca. Imam utisak da je to zato što su osećanja kojima se bave univerzalna – usamljenost i potreba da dobiješ potvrdu za svoje kvalitete“, kaže Svetlana.
Ona je mama dvoje dece, blizanaca. Kako sve stiže?
„Čak i kod ljudi koji su nagrađeni velikom energijom i voljom, kao što ja genetski jesam, ponekad nedostaje i snage i vremena za sve to. I nije da me to ne muči i ne žulja. Kao i mnoge druge, i mame i tate i one koji nemaju decu. Tesni su mi dani, a ponekad i život za sve što želim da uradim. Ali, sistem prioriteta još uvek funkcioniše. Manje ili više uspešno. Manje kada shvatim da su deca otišla na spavanje, da sam im dala večeru ali ne i razgovor i maženje pred spavanje, koji su jednako bitni. Više uspešno kada me u igri 'ko je naj' Nina i Tadija časte titulom najnasmejanije osobe. Ostalo ostavljam po strani i tešim se mantrom – što treba da se desi, desiće se.“
Kako odgajati blizance
„Ako treba da podelim neko iskustvo, pre svega bih rekla da je vrlo važno da roditelji blizanaca imaju podršku i to pre svega podršku za sebe, nekog ko će reći: 'Ja ću, ti se odmori, prošetaj, šta god'. Jer, taj tempo je teško izdržati. Ali, istina je takođe da je roditeljima blizanaca, nakon treće ili četvrte godine, lakše nego roditeljima koji imaju dvoje dece sa malom razlikom jer blizanci uvek imaju s kim da se igraju, kada im spremate kašicu, spremate za oboje, zajedno prolaze sve faze u školi... Ne volim da dajem savete o roditeljstvu, niti da čitam razna 'uputstva'. Jedino pravilo u koje zaista verujem je da je važno s decom provoditi vreme. Znam da je vremena malo, ali nekada je dovoljno i pola sata dnevno. To će se višestruko isplatiti.“
Izvor: Blic
Foto: Dalibor Stanković