Kako je izgledalo suđenje romanu „Ljubavnik ledi Četerli“

U oktobru 1960. godine naš časopis (Esquire) poslao je novinarku Sibil Bedford u londonski Centralni krivični sud, odakle je danima detaljno izveštavala o suđenju na kome su se, u svojstvu svedoka, pojavile brojne poznate ličnosti. Zadatak Bedfordove bio je u neku ruku neobičan, jer se u ovom slučaju sudski proces u Old Bejliju nije vodio protiv nekog ubice, prevaranta ili lopova, već protiv jedne „bezobrazne“ knjige.



„Ljubavnik ledi Četerli“, poslednji roman engleskog pisca D. H. Lorensa, došao je na metu engleskih vlasti nakon što je već preživeo decenije skandala. Lorensova provokativna priča o seksualnom oslobođenju i kršenju društvenih normi, usredsređena na strasnu aferu između pripadnice visokog društva i lovočuvara na imanju njenog muža, bila je zabranjivana (i, posledično, krijumčarena i potajno čitana) širom sveta još od prvog objavljivanja 1928. godine. U avgustu 1960, tri decenije nakon Lorensove smrti, izdavačka kuća Pingvin objavila je prvo integralno izdanje romana. Država je odmah reagovala – podneta je tužba protiv Pingvina zbog kršenja novog, samo godinu dana ranije izglasanog Zakona o opscenim publikacijama, prema kome se kazna mogla izbeći samo u slučaju da izdavač dokaže da problematično izdanje poseduje književnu vrednost. „Tako je počelo najveće književno suđenje u istoriji našeg pravosudnog sistema“, pisala je Sibil Bedford. „Ovo je engleska verzija našeg Suđenja majmunu iz 1925. godine“, prokomentarisao je američki kolega koji je sedeo pored nje.

Senzacionalno suđenje, o kome su podrobno izveštavali svi svetski mediji, trajalo je šest dana. U ulozi stručnih svedoka pred sudom su se pojavili mnogi istaknuti pisci i intelektualci, ali i jedan anglikanski biskup, koji je izričito tvrdio da „Ljubavnik ledi Četerli“ ne vređa osećanja vernika. Na samom kraju, posle tročasovnog većanja, porota je saopštila svoju presudu: izdavačka kuća Pingvin nije kriva. Nakon sudskog trijumfa interesovanje za knjigu vrtoglavo je poraslo i tokom naredna tri meseca prodato je više od tri miliona primeraka. Suđenje iz 1960. danas se smatra jednim od ključnih faktora koji su doprineli liberalizaciji britanskog kulturnog pejzaža. Prema rečima advokata Džefrija Robertsona, broj presuda koje su imale tako ozbiljne posledice po britansko društvo je izuzetno mali.

Sa dr Kristoferom Hilijardom, profesorom istorije na Sidnejskom univerzitetu i autorom knjige „Pitanje opscenosti: Politika cenzure u modernoj Engleskoj“, razgovarali smo o ovom neobičnom sudskom procesu.

Zašto su britanske vlasti odlučile da pokrenu sudski postupak protiv „Ljubavnika ledi Četerli“? Pomalo je čudno da im je za oko zapao trideset godina stari roman pisca koji je odavno umro.

Knjiga je bila seksualno eksplicitna, a njene stranice pune reči koje britanski mejnstrim izdavači do tada nikada nisu štampali. Kada su člana tužilačkog tima Mervina Grifit-Džonsa novinari pitali zašto je tužilaštvo izabralo baš ovu knjigu, on je sažeto odgovorio: „Ako ne ovu, koju?“ Mislim da je glavni državni tužilac razmišljao na sledeći način: svima je jasno da je ova knjiga opscena, zašto ne bismo iskoristili priliku? Nije na nama da nagađamo kakva će biti strategija odbrane – Zakon o opscenim publikacijama uveo nas je na potpuno novu teritoriju, hajde da vidimo šta će se desiti.

Verujem da su jednostavno želeli da ispitaju delotvornost novog zakona i vide gde će ih to odvesti. Čini se da nisu bili preterano zabrinuti oko ishoda suđenja. Čitao sam sudske spise iz sličnih procesa vođenih prethodne decenije, gde se sasvim jasno vidi da su rezultati veoma važni i tužilaštvu i samim tužiocima. Ovog puta se tužioci zaduženi za slučaj nisu naročito trudili, a glavni tužilac im je dao razrešene ruke, što je veoma zanimljivo budući da je prethodne godine aktivno učestvovao u donošenju odluke da se ne podigne optužnica protiv „Lolite“. „Lolita“ je, doduše, mogla da mu donese ozbiljne nevolje, jer je vlasnik prava bio konzervativni član parlamenta.

Pingvinovo izdanje „Ljubavnika ledi Četerli“ bilo je izuzetno jeftino. Zašto? Kolike su bile cene knjiga kao što je, na primer, „Lolita“?

„Lolita“ je bila dvadeset puta skuplja od „Ljubavnika ledi Četerli“. Izdavač se namerno odlučio na taj korak. Pingvin je u to vreme objavljivao originalnu publicistiku, ali sva ostala njihova izdanja bila su reprinti. Kada su osnovani tridesetih godina prošlog veka, svojim glavnim adutom smatrali su to što njihove knjige koštaju koliko i paklica cigareta. Zaista ne znam koliko su cigarete koštale šezdesetih, ali primerak „Ljubavnika ledi Četerli“ je bio više nego jeftin.

Za šta je roman konkretno optužen? Šta je ovu knjigu činilo neprikladnijom od drugih?

U romanu postoji pregršt izraza koje mejnstrim izdavači do tada nikada nisu štampali. Scene seksa su eksplicitne, a problematično je bilo i to što priča opisuje vanbračnu vezu između pripadnika različitih društvenih slojeva. Bilo je zaista mnogo onih koji su smatrali da je Lorens otišao predaleko. Tužilaštvo je, međutim, odlučilo da se usredsredi na cenu knjige: „Ovo će čitati petnaestogodišnjaci koji su tek napustili školu i traže posao u fabrikama. Knjigu će moći da kupi svako. Njen uticaj neće biti ograničen na relativno mali broj diskretnih čitalaca kao što je bio slučaj sa ’Lolitom’“. Tokom suđenja tužilac je više puta ponovio da bi sve bilo potpuno drugačije da je knjiga skuplja i dostupna manjem broju ljudi. Insistirao je na tome da Pingvin, u osnovi, prodaje pornografiju po ceni paklice cigareta.

Vi pišete da je cilj Pingvina bio da pobedi „paternalizam“ Zakona o opscenim publikacijama. Šta pod tim podrazumevate?

Ovaj slučaj je zanimljiv jer je „Ljubavnik ledi Četerli“ bio verovatno jedina knjiga koja je redovno zabranjivana. Bilo je mnogo drugih knjiga u kojima je bilo vulgarnosti, eksplicitnog seksa ili opisa homoseksualnih veza, ali ih niko nije dirao jer su objavljivane u ograničenim tiražima, namenjenim specifičnim grupama čitalaca. Dešavalo se, naravno, i da neke od tih knjiga privuku pažnju šire publike, ali u tom trenutku bi se aktiviralo tužilaštvo, koje je efikasno sprečavalo „širenje požara“. U slučaju „Ljubavnika ledi Četerli“, tužilaštvo, policija i sudije su otvoreno govorili: „Zašto je ova knjiga dostupna svima? Mogao bi da je pročita bilo ko.“ Ponašali su se paternalistički i nisu se toga stideli.

Po nalogu klijenta, advokati Pingvina nisu planirali da se zadržavaju na ovom pitanju. Izdavač je zahtevao da se drže argumenta da je „Ljubavnik ledi Četerli“ važna knjiga i da je nužno omogućiti ljudima da slobodno diskutuju o pitanjima seksualnosti. Ali onda je jednog dana predstavnik tužilaštva prekoračio granicu izgovorivši sledeće reči: „Da li biste dozvolili da ovu knjigu čita vaša žena? Ili vaša posluga?“ Članovi porote su se glasno nasmejali, verovatno pomislivši da pred njima stoji neko ko ne provodi previše vremena u stvarnom svetu. Problem je bio u tome što se tužilac samo pridržavao slova novog zakona. Zakon nije imao veze sa stvarnošću, jer je bio napisan u paternalističkom duhu. Vlasnik Pingvina je rekao advokatu da ne zalazi u klasna pitanja: „Učinićeš sebi medveđu uslugu. Drži se toga da je ovde reč o slobodi, a ne o jednakosti.“ Ali advokat je u tom trenutku uočio slabu tačku u protivnikovoj argumentaciji i odlučio da iskoristi priliku.

Suđenje je privuklo veliku pažnju.

Ogromnu. Bila je to prava poslastica za medije. Jedan od glavnih razloga bilo je to što je godinu dana ranije usvojen novi Zakon o opscenim publikacijama, koji je sada omogućio odbrani da se pozove na književnu vrednost dela. Osim toga, advokat tuženog je mogao da pozove stručne svedoke koji bi objasnili zbog čega knjigu smatraju vrednom. Pre donošenja novog zakona suđenja su izgledala otprilike ovako: tužilaštvo i odbrana bi izneli svoje argumente, a onda bi članovi porote pročitali knjigu i glasanjem doneli odluku o njenoj sudbini. Zahvaljujući novom zakonu, advokatima odbrane je pošlo za rukom da suđenje pretvore u seminar o kvalitetnoj književnosti. Regrutovali su čitav niz poznatih pisaca, uključujući i E. M. Forstera, ali i nekoliko najistaknutijih novinara, što je izazvalo još veće interesovanje medija.

U korist odbrane je svedočio i jedan sveštenik?

Više njih. Jedan izuzetno uticajan radikalni anglikanac je odgovarajući na pitanje, između ostalog, izgovorio rečenicu „Seks je sveto pričešće.“ Tužilac je to odmah iskoristio da obezvredi njegovo svedočenje. Posle njega je svedočio jedan monah koji je napisao knjigu o D. H. Lorensu. Pošto su u Engleskoj zasedanja porote tajna, ne možemo znati kako je reagovala na te svedoke. Pretpostavljam da odbrana nije pozvala sveštena lica da svedoče kako bi porotnici saznali da je seks pričešće, već da bi razumeli da prilikom donošenja odluke ne moraju da se vode verskim osećanjima.

Ako knjigu može da čita sveštenik, možete i vi.

U novom zakonu je sačuvana stara, viktorijanska definicija opscenosti, koja glasi otprilike ovako: „Da li će ovaj materijal iskvariti i navesti na greh one koji ga budu čitali?“ Ako jedan biskup izjavi da neće, tu više nema rasprave. Pingvinov argument je bio demokratske prirode: svako bi trebalo da ima pravo da pročita „Ljubavnika ledi Četerli“. Svako bi trebalo da ima pravo da donese sopstveni sud i zatim otvoreno razgovara o ljudskoj seksualnosti. Ali postojala je i jedna mala kontradikcija. Oni su, u osnovi, govorili sledeće: „Mi želimo da budete slobodni i da se konačno otarasimo paternalizma. Ali, gle, doveli smo vam sve ove autoritete, sve ove pisce i biskupe – poslušajte njih.“

Zašto je tužilaštvo izgubilo ovu bitku?

Mislim da je tužilac Mervin Grifit-Džons izabrao lošu taktiku. Pogrešno je procenio situaciju. Danas ga mnogi zbog ovog slučaja smatraju gubitnikom, ali on je bio veoma inteligentan čovek i odličan pravnik. U početku mu je sve išlo naruku, ali onda je na red došlo pitanje o ženama i posluzi, kojim je prokockao sav svoj kredibilitet. To je taj paternalistički pristup. Zatim je pokušao da porotnicima da do znanja da je on „jedan od njih“, da izigrava antiintelektualca, da se podsmeva stručnim svedocima optužujući ih da ne žive u stvarnom svetu. Prvo je svojim paternalizmom uvredio porotu, a zatim do kraja suđenja pokušavao da joj se dodvori. Ispostavilo se da je potcenio i porotu i njenu volju da sasluša stručnjake.

Postoje li aspekti modernog života i modernog prava u kojima se i danas može osetiti uticaj ovog slučaja?

Ne, ne bih rekao. Ali samo zbog propuštene prilike. Pingvin je svoju odbranu zasnovao na argumentu o jednakosti, ističući da bi i siromašni trebalo da imaju pravo da čitaju isto što i bogati. Nisu se pozvali na čovekovo pravo da čita. To bi bio američki pristup odbrani. Pingvinov advokat Džeri Gardiner je čovekovo pravo da čita ono što želi pokušao da predstavi kao potrošačko pravo, dok su u to isto vreme borci za ljudska prava i udruženja bibliotekara u Sjedinjenim Državama promovisali slobodu čitanja kao jedno od osnovnih ljudskih prava. U Engleskoj se sve svelo na priču o jednakosti čitalaca, ali trud odbrane se na kraju isplatio, a Pingvinova pobeda je predstavljala vetar u leđa borcima za slobodu govora.

Autor: Ejdrijen Vestenfeld
Izvor: esquire.com
Prevod: Jelena Tanasković