Meri Bird je profesorka klasičnih nauka na Kembridžu. U njenim knjigama se može naći sve od drevne umetnosti do rimskog smeha. Dobitnica je brojnih nagrada, često učestvuje u BBC-jevim specijalima, aktivna je na Tviteru i piše svoj blog. Njena poslednja knjiga „
SPQR: Istorija starog Rima“ i u telefonskom razgovoru smo je pitali sve što nas je zanimalo, a prenosimo vam deo tog intervjua.
Počnimo od jedne neobične stvari: za ljude koji su bili toliko usmereni na sopstvenu genealogiju – kako ističete, toliko opsednuti da su prepravljali istoriju sve do osnivača Rima – ispada da su bili voljni da prihvate strance kao Rimljane, i to kao vladare i konzule.
Na neki način, te dve stvari nisu toliko kontradiktorne koliko deluju na prvi pogled jer ako pratite genealogiju, svi ti ljudi su takođe bili tuđini. Dobar primer je Katilina, koji potiče iz jedne od veoma, veoma starih rimskih porodica i izgleda kao pravi Rimljanin. Jedan od paradoksa njegovog sukoba sa Ciceronom je u tome što se postavlja pitanje odakle je Katilinina porodica. Zapravo, potiču iz Troje. Dakle, pitanje nije ko je stranac već u kojoj tački se nalazi ta razlika. Jer svi su na neki način stranci.
Jedna od tema vaše knjige je to šta sve ne znamo o starom Rimu. Na primer, Ciceron se iznova i iznova pojavljuje u knjizi. Koliko je na naše viđenje istorije Rima uticalo ono što znamo o njemu? I šta to znači na širem planu?
Pre svega, treba slobodno i iskreno priznati da neke stvari nikada nećemo saznati. Ne samo kada je Ciceron u pitanju, jer uopšte ne možemo da ispričamo nečiju životnu priču u celosti. Možemo da znamo ponešto, ali ne i celu biografiju. Ciceron je toliko dominantan u istoriji kraja republike da je veoma teško sagledati drugu stranu priče, i mislim da je korisno imati to na umu. Kada smo u školi učili o Katilini, niko nije rekao za Cicerona ništa drugo sem da je heroj i da je strašno što je proteran.
Mislim da je važno i da znamo da je do danas opstalo toliko rimske književnosti da niko ne može da je pročita za života. Među tim tekstovima ima svega: od naučne fantastike, preko pornografije, istorije, pravnih diskusija i teorije, filozofije, medicinskih spisa, proricanja pa sve do knjiga viceva. Neverovatno je da je toliko spisa preživelo dve hiljade godina i stiglo do nas, i smatram da je to vredno poštovanja.
Zanimljive su razlike između rimskog i današnjeg društva. Na primer, kada su se formirale legije, najsiromašniji nisu morali da služe, dok u našoj kulturi bogati uvek nađu način da se izvuku.
Tako je, to je veoma zanimljivo: privilegije idu sa odgovornošću da se borite za državu. To je nešto što je potpuno izvrnuto u savremenoj kulturi. Vojska je u modernoj kulturi postala profesija, i mislim da su time bogati naveliko „raspušteni“.
U knjizi ste detaljno prikazali da su Rimljani smatrali da su više primorani da vode ratove jer su ih napadali, a ne da su sami izvršavali agresije – da ih je vodila potreba da uspostave mir.
Jedno od najvećih pitanja rimske ekspanzije i militarizma je kako gledamo na ono što ga je pokretalo. Ako pogledamo kulture širom Mediterana, nisu samo Rimljani bili, za naše pojmove, previše militantni. Šta ih je zapravo pokretalo da nepretano ratuju? Bilo bi previše cinično tvrditi da su samo hteli ratove jer sa druge strane nema mnogo kultura tog vremena koje nisu neprestano ratovale.
Pokušali ste takođe da skrenete pažnju i na Etrurce i tvrdite da su zapravo bili mnogo moćnija zajednica od Rima na samom početku.
Da, sigurna sam da je to istina. Zapravo, mislim da je pogrešno da kažemo da su bili moćnija zajednica – bolje je reći da su etrurski gradovi bili moćniji od Rima.
Dakle, postojali su Grci, koji su imali izuzetno sofisticiranu kulturu, zatim Etrurci i mnogi drugi – zašto su samo Rimljani stvorili moćno carstvo?
Tu treba biti pažljiv: Grci su, poput Etruraca, imali mnogo gradova-država. S druge strane, krajnja prevlast Rimljana bi se mogla povezati sa inkorporacijom poraženih neprijatelja u globalni rimski projekat. Ukorenjen stereotip ratovanja je da kada bi drevni grad A porazio grad B, uzeo bi zatvorenike, robove, zahtevao odštetu i nastavio dalje. Rimljani su to radili na drugačiji način: uzimali su ratni plen, ali su u tom procesu formirali i trajni odnos sa poraženim narodom – u obliku savezništva ili državljanstva. A obaveza u tom odnosu je bila da se borite za Rim. Na taj način je Rimsko carstvo došlo do ogromnog broja vojnika, daleko većeg od onog koji bi bilo koja zemlja mogla da izvede na bojno polje. Mislim da govorimo o oko 700 hiljada muškaraca i upravo je taj broj obezbeđivao pobedu.
Hoćete li napisati drugi deo knjige?
Trenutno radim na dve stvari. Pišem knjigu koja je zasnovana na predavanju koje sam održala u Vašingtonu o slikama rimskih vladara u umetnosti, o tome kako su rimski imperatori prikazivani tokom renesanse i kasnije na slikama i tapiserijama. A pišem knjigu koja detaljnije prikazuje rimske imperatore i pokušavam da shvatim odakle potiču anegdote o njihovim porocima ili vrlinama, i kakav istorijski značaj ima odgovor na pitanje da li su istinite ili ne. Da li je Kaligula zaista spavao sa svojom sestrom, da li je Domicijan zaista čupao noge muvama? Zašto su te priče opstale? I šta nam one govore o Rimu? I na kraju šta nam govore o nama samima?
Mislite da je Kaligula lažno optužen? Postoji li gori vođa od onog koga pokreće ludilo?
Mislim da, na kraju krajeva, to nikad nećemo saznati. Klaudijev režim se mnogo potrudio da optuži Kaligulu, i mislim da je istorijska revizija te epizode vredna pokušaja, ali da neće doneti mnogo rezultata. Iskreno, sumnjam da je Kaligula bio zaista vredan čovek koji je pogrešno shvaćen.
Razgovarao: Ričard Abovic
Preuzeto sa:
thesmartset.com
Prevod: Dragan Matković