Kada je Ejmis sreo Apdajka...

Od svih velikih posleratnih američkih pisaca, Apdajk je bio najkontroverzniji zbog iskrenog prikazivanja seksa i preljube u predgrađima srednje klase. Martin Ejmis je 1987. godine otputovao u Boston da sretne svog heroja, koji je tada završavao svoj čuveni serijal o Zeki. Pričali su o suprugama, knjižvnosti...i smrtnosti. Prenosimo ovaj intervju u celosti.

Sa Apdajkom sam se sreo u bolnici u Bostonu. Briljantni, neverovatno plodni i skandalozno iskreni pisac, imao je zakazano uklanjanje kancerogene ili potencijalno kancerogene bradavice na ruci, u pola deset tog jutra.

Bilo je pola jedanaest kada su nam se pogledi sreli u kafeteriji koja se nalazila u prizemlju. „Znaš kako izgledam“, rekao mi je preko telefona. I zaista, nije bilo šanse da ga ne prepoznam (uz sve ostalo, bio je i najzdravija osoba tamo): visok, nalik na rodu, pticolik, ljubopitljivo zakrivljenog nosa i sa kosom nalik turbanu boje soli i bibera.

„Kako ste?“, upitao sam pomalo zabrinuto.

„Nisu je skinuli, još uvek je tu.“ Podigao je ruku ka svetlu. Bio sam počastvovan tom prisnošću nakon 10 sekundi susreta. Džon Apdajk, bradavice i ostalo. Većini pisaca je potrebna rana, fizička ili emotivna. Apdajkova se zove psorijaza, „bolest kože izražena crvenim, ljuspastim mrljama“, kako to moj Oksfordski rečnik bezosećajno definiše. On sam je mnogo osećajnije pisao o svom stanju, u časopisu Njujorker. Zapravo, izraslina deluje prilično neprimetno, kao veća i istaknutija pega.

„Kako frustrirajuće. Mora da ste...“

„Da, veoma sam tužan“, rekao je, iako je njegov izgled odavao utisak – a tako će izgledati naredna dva sata – čoveka koji jedva uspeva da se suzdrži od gromoglasnog smeha. Ovu njegovu vedrinu su često pominjali. Delovao je gotovo kao dete kome povlađuju dok mu ne postane neugodno – ali na izrazito prijatan način, preplavljen osećanjima. „Izgleda da je komplikovanije nego što sam mislio. Uradiće to kasnije ove godine. Rez će ići odavde dovde. Moraću da nosim zavoj neko vreme. Neću moći da igram golf. Neću biti u stanju da kucam na mašini! Nego, kako ste vi?“

Ovo je rečeno sa neuobičajenom brigom. Apdajk je čitao Boston gloub. Pokazao mi je članak koji sam, pola sata ranije, pročitao držeći novine drhtavim rukama. Prethodno veče sam doleteo iz Provinstauna u sedmosedu kompanije „Braća Rajt“. Istog dana, prema izveštaju časopisa Boston gloub, jedan od tih malih aviona je izgubio visinu i preleteo tik iznad bostonskog zaliva. Kupači su pobegli sa ležaljki i uronili u more.

Članak se završio umirujućim prikazom kompanijskog bilansa; ukinuta je nakon niza nesreća od kojih su sve bile sa masovnim žrtvama.

„Leteli ste! Upozorio sam vas da to ne radite.“

„Da i vratiću se na isti način. Pošto završim sa vama.“

Rekao mi je ono što sam ja planirao da kažem njemu: „Veoma ste hrabri“. Bolnička kafeterija je bila osvetljena, provetrena, sa mirisom okeana. Bilo je zelenila, s osunčanom terasom i odeljkom za pušače. Sve je delovalo sa stilom. Atmosfera se na više načina razlikovala od sličnih ustanova u Britaniji  ̶  a najvažniji je bio taj da su sponzori ove bolnice, iz sopstvenih potreba, bili spremni da puno utroše. Pridružili smo se redu, držeći poslužavnike. Ja sam uzeo kafu dok se Apdajk, neodlučan, udubio u brojne ponuđene čajeve.
 
„Muke koje zadaje mogućnost izbora“, rekao sam nonšalantno, premda treba naglasiti da ovakve situacije uopšte nisu nonšalantne. Ma kako prijatne, uvek su i napete i iscrpljujuće, jer onaj ko intervjuiše mora biti izrazito pažljiv. „Da li ste pročitali novi roman Sola Beloua?“, započeo sam. „Rekao je da je na Istoku muka zbog oskudice a na Zapadu zbog prevelikog izbora.“
 
„Da, počinjem to da shvatam. Jednostavno ima nečeg u traćenju 20 dolara. Zašto ih ja nemam pri sebi?“ rekao je prihvativši drhtavi poslužavnik. „Dakle, Observer će mi platiti čaj? Baš lepo.“
 
Čaj je koštao 50 centi. Nije ovo bio sav novac koji ću potrošiti na Apdajka. Kasnije, kada smo se dovezli na Harvard, dao sam piscu četvrt dolara za parking. Pružio mi je punu šaku kusura, ali sam mu rekao da će Tini Rouland (tadašnji vlasnik Observera) platiti račun. Sve vreme je pokazivao, ne zabrinutost, već svest o novcu. „Odrastao sam tokom velike depresije“, rekao je, „kada je čovek čoveku bio vuk, a ljudi se tukli oko otpadaka“. Ovaj osećaj je ostao, uprkos dve decenije izdavanja bestselera i činjenice da je „Regan od Amerike napravio poreski raj“. Danas bi Apdajk verovatno mogao da se ravna sa drugim Midama ovoga doba: investitorima, mešetarima, trgovcima oružjem i televizijskim propovednicima.
 
„Moj bože“, oduševljeno je prokomentarisao kada smo seli, „okruženi smo svim vrstama bolesnih Amerikanaca“. Gomila na doručku je bila raznovrsna. Opasani pojasevima, podržani protezama, natopljeni jakim losionima, kremama i eliksirima. „Presavijeni i pognuti u raznoraznim frizevima“, da citiram „Sajam u ubožnici“ (1959), Apdajkov mladalački prvenac.
 
Sav taj pogled na bolest imao je lekovito dejstvo na mene. Nakon tri nedelje „vaspitavanja“ (Apdajkova reč: njegov govor i proza su prošarani modernizmima kao što su „frontalni“, „fokusiranje“, „konfliktno“ i „osuđujuće“), osećao sam se kao da sam i sam primljen u bolnicu.
 
„Deluje kao promena“, rekoh, „ u odnosu na svu trijumfalnost plaže.“
 
„Moja aktinična keratoza je posledica tog trijumfa plaže. Sunce ju je pogoršalo. Pogledajte naočari te žene!“ Dama je bazala sa nečim što bi se moglo smatrati zavarivačkim naočarima. „Pretpostavljam da ne želi ni da joj tračak svetlosti okrzne oči. Bože, pogledajte ih!“
 
Apdajk se naslađivao prizorom, a ja sam lukavo posegao za diktafonom. Oklevao je. „Nećemo to stvarno da uradimo? Samo ćemo fino da se ispričamo“, rekao je, prilično proročki, „a onda ćete otići kući i napisati dugačak rad o meni i mom delu.“
 
Hvaljen, napadan, nagrađivan, pomno ispitivan, Apdajk je sada ravnodušan prema „pažnji“ koju njegovo delo izaziva. Uz to je i gospodin i profesionalac. Ranije su na učinkovitost štetno uticali Holivud, novinarstvo, alkohol i slično. Sada su mu intervjui glavni neprijatelj. Da ne pazi, Apdajk ne bi stigao da radi ništa drugo. U nedavnom izdanju Njujorkera, objavio je priču (a ići sa njim ukorak stvarno je teško: gde god da pogledate vidite da je izbacio eseje, pesme, memoare, prikaze tuđih dela) u kojoj češki disidentski pesnik žudi da ga uhapse i ponovo bace u zatvor, ne bi li opet neometano mogao da piše pesme da niko ne traži intervju od njega. „Korejski profesor dođe i muči me sat vremena. Nemačka TV stanica želi da svrati. Brojni američki koledži su voljni da plate primamljivu sumu da bi pisca imali za sebe na dan ili dva. Jednom ili dvaput godišnje ustanem rano i gostujem u 'Dobro jutro Amerika'. Pomalo raspojasano iskustvo. Odeš bunovan i sedneš u zelenu sobu sa nekim glumce ili ocem 17 devojčica ili nekim ko je u tom trenutku slavan.
 
Pisci ponekad daju previše intervjua. To navodno ukazuje da si neki prilično sjajan tip samo zato što si to što jesi, dok svi znamo da vrline koje nas krase, ako ih uopšte imamo, poseduju i drugi. Od toga piščev um truli, kretenizuje se. Pričate istu stvar stalno i iznova a kada to radite sa zadovoljstvom, na putu ste da postanete kreten. Ili političar.“
 
Apdajk ne može da se žali – niti to radi – na nedostatak svog prisustva u javnosti, jer se za to pobrinuo svojim pričama i romanima. Iz nekog razloga (hoće li nam neko reći kog?), savremena književnost naginje autobiografskom, američka književnost najviše od svih, a u njoj Apdajk više od ostalih. Ova težnja se i dalje smatra „manom“, i u Apdajkovom, a i u slučaju svih ostalih. Ali isto tako bi neko mogao da optuži Šekspira da je, u svojim tragedijama, „slab“ na kraljeve, plemiće i vojskovođe. Usredsređenost na sebe nije mana već posledica prirodnog toka, jednostavno tako danas stoje stvari.
 
Ipak, Apdajkov slučaj je nesumnjivo ekstreman. Kontrast teksture pubičnih dlaka između njegove prve i druge supruge, na primer, jeste nešto za šta bi većina pisaca smatrala da čitaocima nije neophodno da znaju. Pisci prošlih vremena bi galantno izostavili svoja dostignuća iz spavaće sobe. Apdajk prati sebe, ne samo u spavaću sobu već i u kupatilo, kao da malu japansku kameru nosi svuda sa sobom. A tako radi i sa svim intimnim mislima i osećanjima. „Sve je dato u romanu 'Parovi'“, priznaće. Ili: „Romani su iskren zapis onoga što sam osećao“. Ili: „Sve je dato u mojim knjigama“.
 
Sve je takođe dato i u časopisu Njujorker. Dok sam bio student u Oksfordu, ponekad sam želeo da se pojavi Elvin Bruks Vajt, u svojoj limuzini sa šoferom, i ponudi mi posao u Njujorkeru. To se nikada nije dogodilo. Ali se jeste desilo Apdajku. Išao je u umetničku školu „Raskin“, kada je zbog svojih ranih priča i raznovrsnog talenta pokazanog u studentskom humorističkom časopisu Harvard Lampun, dobio poziv. Već je bio oženjen („s rukom u ruci, manji od Ivice i Marice“) i već je bio otac. Na slici sa svojim prvim detetom, izgleda mi kao nedovoljno prikladna bebisiterka, nesumnjivo prilježna i nežna, ali suviše mlada da bi bila korisna. Bilo mu je 23 godine.
 
„Napustio sam Njujork posle samo dve godine. To mesto se pokazalo drugačijim od onoga što su me filmovi sa Fredom Asterom naveli da očekujem. Atmosfera u književnim krugovima mi je bila odbojna, a i dalje je. Ogorčeno, otrovno, skučeno osećanje. Ovde sam došao da bih bio na sigurnom: nedostupnost je najbolji način da se odupreš. Ali Boston sada postaje počasna opština Njujorka.“
 
Pod posvećenim starateljstvom časopisa – odnos je ostao nepromenjen – Apdajk se smestio u Ipsviču. „Ovde ima mesta. Podižemo decu – ili, kako izgleda, ona sama podižu sebe.“ A tu su i pesme, priče i romani: iskreni, sirovi, puni oproštaja i radosti. Svoje „usamljeno i primitivno“ detinjstvo u Pensilvaniji obradio je u zbirci „Olinger Stories“, svog tatu prikazao u romanu „Kentaur“, a mamu u „Of the Farm“. Slava, prefinjenost, modernost i bogatstvo su došli sa romanom „Parovi“ iz 1968. godine u kome je Apdajk obradio Ipsvič.
 
Svaki pisac se nada, ili smelo pretpostavlja, da će njegov život na neki način biti uzor, da će pojedinačno postati opšte. Roman „Parovi“ je dotakao mnoge ljude i ubrzo su ga označili kao „anatomiju pokoljenja“. Njegov ogroman uspeh je nastao iz kombinacije snažne književnosti i gotovo pornografskog. Složena mreža preljube, isfiltrirana senzibilitetom modernog Henrija Džejmsa – ili Džejmsa Džojsa. Ono što je Džojs uradio sa stanovnicima Dablina, Apdajk je bezbrižno rešio da uradi sa snenim zubarima i bajronovskim građevinskim preduzimačima izmišljenog gradića Tarboks:
 
„...komšiničin dečko maramicom povezan sa njom, gibak. Niže klase imaju tu gipkost. Generacije gladi. Dajte mi svoje siromašne. Krhka Marsija. Debela Dženet. Iscrpljena Anđela i taj priglupi Vitman, što se odupire nečemu, vespa pilota Edija ali ne i ford njegove žena Kerol. On je kući a ona u kupovini. Kupuje mast za leđa. Patiću posle toga... Smrt. Hrčak. Zdrobljeno staklo. Digao je stopalo sa papučice za gas.“*
 
Nije usporio. Ubrzao je. 500 stranica poput ove. „Parovi“ je prepun izvanrednih rečenica, ali osmesi i grimase bola se smenjuju suviše brzo da bi čitaocu bilo prijatno. Knjiga je u to vreme delovala kao Apdajkov vrhunac. Gledajući sada, i dalje deluje sjajno ali ne i kao zenit.

U međuvremenu, kako su čitaoci Njujorkera postali svesni, u Apdajkovom braku nije bilo sve kako treba. Godišnja procena štete je došla sa knjigom „Razuzdani Eros“, naturalističkom komedijom o raspadu sa naslovima poput „Čekajući“, „Sublimacija“, „Razdvajanje“ i „Razvod: Fragment“. Prikazi porodičnog života, prikazi preljuba (i „izbegavanja preuzimanja krivice“):
 
„Odlučila sam da te izbacim. Zamoliću te da napustiš grad.“
 
Bilo je to ono što je želeo. „U redu“, rekao je obzirno. „Ako misliš da to možeš podneti.“
 
„Stvari stoje“, objasnila je, „zaglavljeni smo, ne pomeramo se nigde.“
 
„Neću odustati od nje“, rekao je.
 
„Ne pričaj mi ništa, rekao si.“
 
„Niti vidim da ćeš ti odustati od njega.“
 
„Ja bih, ako bi mi to tražio. Tražiš li to?“
 
„Ne. Užas. On je sve što imam.“*
 
Ubrzo je mladi Apdajk dao prikaz svog razvoda u Njujorkeru. Tada se njegova majka u istom časopisu oglasila sa svojom verzijom. „Navikla sam se da pišu o meni“, rekla je njegova bivša supruga, u (za promenu) Njujork tajmsu. Otvoreni brakovi često nisu toliko otvoreni kao što je bio ovaj. Omča, usuđujem se primetiti, krug ili lanac ishrane su zapanjujuće kratki. Ima nešto grabežljivo, vampirsko u njemu – nagoveštaj kućnog kanibalizma. U knjizi se nalazi izvesna ljubav koja smiruje stvari, kako je Apdajk uvek i tvrdio („s ljubavlju ako ne i laskavo“) a takođe i neka vrsta odanosti. Ali sve dato na njegov i samim tim surovo.
 
Intervju sa piscem vam neće otkriti ko je on. S obzirom na to da nekima intervjui leže više nego drugima, reći će vam o čemu pisac voli da razgovara. Ličnost je mnogo prijatnija od dela, pa sve brušenje i detalji iz života se svedu na tanke aproksimacije. Ko je Džon Apdajk? Blagoglagoljivi preljubnik koji živi pokraj mora? Po tome bi trebalo da se u bolnici pojavi sa karminom na okovratniku, a zatim nestane na svakih 10 minuta da nadgleda abortuse Mejbel, Misi, Čeriti i Houp. Da se zna – on je ovaplođenje šarma. Ali što se tiče toga kakav je Apdajk – u mislima, privatnom životu – to sam već znao.
 
U svojim opažanjima gotovo je ludački senzualan: taktilan, olfaktoran. Ježi se pod slapom čulnih utisaka. Njegova opčinjenost opipljivim svetom potpuno je promiskuitetna: pristupiće katedrali i klozetskoj šolji sa podjednako intenzivnom pažnjom za detalje. Sam um mu je užasno enciklopedičan: obavešten je o kućnim majstorijama („6 metara besčvornih borovih dasaka debljine 5 centimetara, pola kilograma stolarskih eksera dugih 3 centimetra“), muzici, automobilima („tapacirani volan, podesivi naslon za udobnost vozača, fabrički ugrađen zvučni sistem), drveću, računarima, slikarstvu („zaustavila se u pozi Mikelanđelovog roba, Munkove bogorodice, Engrovog nosioca urne“), brodovima („Arturov novi Herešhof sa jedrima“), fotosintezi („5/6 triozafosfata“), pornografiji, teologiji, nuklearnoj fizici, linotipiji, otkupu zlata, aerodinamici, Africi, kulinarstvu, kosmogoniji i ne znam već čemu još.
 
Njegovim širom otvorenim očima suprostavljena je moćna smušenost njegovog srca. Romantičan je, pastoralan, strastveni (i ne uvek sa ukusom) tragalac za čistotom, nevinošću, kadencama dobrote. Pohlepan je, androgen, posvećen, odlučan, nepodnošljivo sentimentalan i neoprostivo pametan.
 
Ono što ovaj haos čini smislenim, i što njegovo delo izdiže od jednostavno fenomenalnog, jeste način na koji vreme deluje na njega. Kao protivteža tu su Apdajkova gorčina, duhovitost, umešnost, bolna komičnost. Takva uronjenost u fizički svet ne naginje ka nostalgiji već ka osnažujućem i veličanstvenom cinizmu. Smrtnost i njeni užasi bili su povod za ranije prenemaganje, sada su osnova za novu robusnost, duhoviti pesimizam koji je Apdajk nevoljno prigrlio.
 
„Da, to je moja druga strana, zar ne? Možda bolji deo mene. Čudno je da mogu da budem toliko opor kada sam tako vedra, vesela osoba. Ali kada krenem u tom pravcu...“
 
„Onda je tu.“
 
„Onda je tu. Onda je tu.“
 
Tu je u obliku Harija Angstroma, Zeke, imigranta iz srednje Evrope, koga je ostavio za sobom u Pensilvaniji. Zeka nije „Apdajk koji nikada nije išao na Harvard“, kako neki komentatori tvrde; on je deo Apdajkove ličnosti i uvek je to bio, deo naše ličnosti, namrgođen materijalista, ozlojeđen zbog seksa i novca. Sa romanom „Zeka je bogat“ iz 1982. godine, trećim u serijalu, dosadno besplodni omaž Džojsu je našao istinski savremenu primenu; Apdajk barem elaborira, ne zaustavlja se samo na komentaru, „Uliksa“, uvodeći ga dublje i dalje u 20. vek.
 
Tu je u obliku Henrija Beha, naslovnog junaka romana „Bech: A Book“ iz 1970. godine i „Bech is Back“ iz 1983. „Stalno razmišljam da ubijem Beha“, kaže Apdajk zlobno, „ali on odbija da ode“. Zeka se razlikuje od Apdajka čoveka. Beh se razlikuje od Apdajka pisca: on je intelektualac, kosmopolita, samac i Jevrejin, time omogućujući Apdajku da, preko smelog poistovećivanja, prisvoji kulturu koja je „sačuvala tajnu (svog) smeha generaciju duže od nejevreja, odakle i potiče njihova dominacija književnim svetom“. Apdajk podseća na Malamuda: „Stvorivši lik Jevrejina rekao sam nešto poput: 'Pogledajte, i ja sam Jevrejin. Svi smo mi ovde Jevreji'“. Ali on je takođe i doveo u pitanje tu dominaciju, tražeći po običaju i više nego što mu pripada. Još jedan glas, još jedno „treće lice“, duhovit, ranjen i istorijski značajan.
 
A onda, tu je i komercijalni Apdajk, kao u slučaju „Veštica iz Istvika“, po kojem je upravo snimljen film. Film je toliko apsurdan da je kritika bila zaštitnički nastrojena prema njegovom literarnom predlošku, zaboravljajući da je knjiga takođe apsurdna: prepuna lepota, ali nevina, kapriciozna, uokvirena prividnim besmislom. Međutim, pokazaće se da je Apdajk bolji kada sebi dopusti povremen odmor od pisanja značajnih dela (ili se prepusti samoudovoljavanju iz terapeutskih razloga), jer je njegova poslednja knjiga remek-delo. Razmišljanja o smrti i stvaranju, pod bledim svetlom savremenog velegrada, najbogatija, najzabavnija i najmračnija knjiga koju je Apdajk do sada napisao. Njemu možda budućnost ne izgleda onako svetla kao nekada, ali njegovim čitaocima nikada nije delovala blistavije.
 
„Sranje“, kaže Apdajk. Bila je to njegova jedina vulgarnost tog jutra. Upravo me je odveo na pogrešan parking. Napustili smo bolnicu i krenuli ka Harvardu, gde Apdajk ruča.
 
„Jednom ste napisali roman po imenu 'Romansa' ili 'Venčajmo se'“, rekao sam. „Vaša nova zbirka priča se zove 'Veruj mi'. Ali možda je trebalo da je nazovete 'Razvedimo se'“.
 
Jer knjiga je iskidana razvodom i njegovim posledicama. Hrabre bivše supruge i njihove, stalno na oprezu, zamene, poluodrasla deca koja se retko viđaju, podeljena imanja, kuće oribane pa napuštene. „Ne zovu ih više sirotištima, je li tako?“ pita jedan lik. „Sada su to uobičajeni američki domovi.“ Pomenuo sam to Apdajku, citirajući rečenicu: „Po obrascu svih iz njegove generacije, oženio se mlad, dobio četvoro dece i na kraju se razveo“.
 
„Obrazac, tako je. Brak je delovao veoma erotski kada sam ja odrastao. Oženio bi se na fakultetu i dobio decu dok si još i sam bio dete. Četiri deteta sa razmacima od dve godine. Bilo je tako kod svakoga koga sam znao. Nebitni parovi su ostali zajedno. Oni koji su bili iole zabavni, rastali su se. U mom slučaju, jednostavno nam je bilo dosta jedno drugog. Bilo je to užasno za decu, morali su da odrastu preko noći.“
 
Ovo je bilo treći put da smo se Apdajk i ja sreli. Nije se mogao setiti drugog puta, kada smo se rukovali na nekoj zabavi izdavačke kuće. A ja se nisam mogao setiti prvog puta, kada sam bio devetogodišnji stanovnik Prinstauna u Nju Džersiju. „Proveo sam veče sa tvojim roditeljima i nekim drugim ljudima. Da li si ti bio tu? Možda si bio u krevetu. Igrali smo karte. Svi smo bili pijani ali mislim da niko nije bio toliko kao tvoj otac.“
 
„Bila su to divlja vremena. Svi su bili takvi.“
 
„Čitao sam o tome“, rekao je Apdajk. „Čitao sam o tome. Bila je to revolucija za sve nas – ne samo za Ejbija Hofmana. Neka vrsta mračnog karnevala. Moglo bi se reći da smo svi nosili hipi perlice.“
 
Tri godine kasnije, moji roditelji su se očekivano razveli. Razvod je u to vreme bio poput užasne zaraze koju su svačiji roditelji zakačili. Prvi put sam shvatio da je to odredilo obrazac za moju generaciju. Deca iz tih razvoda su se venčala kasnije, dobila decu kasnije, možda i suviše kasno za dobrobit naših tela. Apdajk je oduševljeno slušao o našim ukočenim leđima i škripavim kolenima, našim bolnim zglobovima.
 
Napustili smo bolnicu i dovezli se do Kembridža u Apdajkovom moćnom audiju. Vozili smo se od američke bolesti do američkog zdravlja – parka u Harvardu, pod julskim suncem – i studentskih tela, mišićavih i u majicima bez rukava, koja viču, trče, bacaju frizbi, rade zvezde, ljube se, svađaju i raskidaju. Apdajkova deca su bila ovde pre nekoliko godina. Moje dete će napuniti tri godine u novembru. Rasprostrta po travnjacima, ova gomila je delovala neobično staloženo. Sedamdeset pet procenata njih misli da će poginuti u nuklearnom ratu. Verovatno još više njih misli da će završiti kao samci. Brak je izgubio svaku erotiku, dopadalo se to njima ili ne. „Prirodu je teško nadmudriti“, kako je to Apdajk rekao. „Uvek je korak ispred. Priroda zapravo uopšte ne mari za nas.“ Neku papirologiju je ostavio u biblioteci Videner: prepisku, korekturu zbirke „Veruj mi“, više da je se reši nego što se žuri da je objaviti, da pripremi radni sto za neke druge stvari. Rastali smo se a onda me je pozvao natrag, rekavši mi da pozdravim roditelje. Gledajući ga kako odlazi šepureći se podignute glave, osetio sam – iznenada i blesavo – kako je to biti jedno od njegove dece, i koliko bih mrzeo da  ga vidim da odlazi.
 
Seo sam na travu i ponovo pogledao jednu od njegovih priča. Pasus je bio na ivici sentimentalnog, ali sam onda primetio da se i sam osećam isto.
 
„Iako je Foster bio viši, dečko je bio širi u ramenima, i rastao je. 'Želiš li da pođeš sa mnom do stovarišta?', pitao je Tomi.
 
'Želeo bih, ali bolje da idem'. On je takođe imao nov život. Zbog toga što se uopšte nalazio na ovom napuštenom imanju, Foster je na neki način bio na pogrešnom polju, sa izloženim pešakom. Seća se kako je jednom počeo da ovog dečaka uči šahu, ali zbog tuge s kojom je gledao kako gubi – mali entuzijasta je pognuo glavu mršteći se nad kraljem u klopci – podučavanje je prekinuto…
 
Videvši oca kako se koleba, dodao je: 'Trebaće nam samo 20 minuta'. Premda jake građe, Tomi je bio golobrad, a između obrva mu je bila zbunjenost kakvu bebe imaju, namrštenost pred plač. 'U redu', reče Foster. 'Pobedio si. Poći ću s tobom. Zaštitiću te. '“
 
Izvor: theguardian.com   
Prevod intervjua i citata: Vladimir Martinović