Juval Noa Harari: Tehnologija je potpuno razuzdana i ona će nas uništiti

Izraelski autor Juval Noa Harari za Tajms govori o svojoj najnovijoj knjizi „Neksus“ i pesimizmu povodom budućnosti čovečanstva. Jer je tehnologija potpuno razuzdana.



Hempsted u leto je čudno mesto da razmišljate o kraju sveta. Dok srećni, bogati i lepi ljudi šetkaju po lepom krajoliku, svaki nagoveštaj apokaliptične pretnje deluje prilično daleko. U iznajmljenoj petospratnoj, bogataškoj vili, dalje uz brdo, nadvijen nad svu tu raskoš i bezbrižni spokoj, boravi Juval Noa Harari. Priprema svetsku turneju za svoju najnoviju knjigu „Neksus“, knjigu o istoriji informacionih mreža koja se proteže od kamenog doba do veštačke inteligencije. Harari je i zabrinut čovek.

„Neksus“ je knjiga o propasti. Njen autor veruje da oslikava egzistencijalnu krizu. Demokratije se raspadaju. Algoritmi se množe. Veštačka inteligencija, za koju Harari insistira da je „tuđinska“, ne liči ni na jednu tehnologiju koju je čovečanstvo ikada razvilo i uskoro bi mogla da našu vrstu učini suvišnom. Sa tako crnim mislima, čudo je kako uopšte ujutru može da ustane iz kreveta.

Pre jedne decenije je objavio knjigu „Sapijens“, duhovitu i rečitu opštu istoriju ljudske rase. Knjiga je svakom čitaocu (bilo da je novinar ili agent za nekretnine) omogućila da ovlada svim aspektima karakterističnim našu vrstu – od evolucione psihologije do privrednog prava.

Harari ne zna u koliko primeraka se knjiga prodala. Verovatno nekoliko desetina miliona, kaže. (Izdavač navodi da je Harari prodao više od 45 miliona primeraka na 65 jezika.) Izraelski akademik sa doktoratom sa Oksforda, koji do tada nije bio šire poznat, uzdigao se u najviše visine misaonog vođstva i postao redovni gost u Davosu i Festivala ideja u Aspenu. Za „Sapijensom“ su usledile dve spekulativne knjige opšte istorije „Homo Deus“ i „21 lekcija za 21. vek“, kao i serijal dečjih knjiga i osnivanje kompanije sa „društvenim uticajem“.

Vodio je javne razgovore sa premijerima. Profilisali su ga poznati časopisi. Hararija su hvalili Bil Gejts, Barak Obama i Natali Portman. Na sreću, njegovu i našu, Harari je u drugoj deceniji 21. veka svojim pametnim, pristupačnim spojem istorije, filozofije i nauke oživeo publicističko izdavaštvo.

Međutim, tokom proteklih deset godina, Hararija je zadesila i užasna ironija. Čak i kada se vinuo u prve redove svetskih intelektualaca, svet koji je pokušao da tumači postao je nedokučiv. Ratovi i nepogode, za koje je „Sapijens“ tvrdio da su stvar prošlosti, vratili su se na scenu. Što su stvari više išle Harariju naruku, to je gore bilo po homosapijense. Da li je išta što je izgovorio ili napisao napravilo ikakvu razliku?

„Nemam pojma“, kaže sležući ramenima. „Nemoguće je reći.“ Harari sedi u hrastom optočenom salonu u vili, obučen u crnu košulju, sive pantalone i crne patike. Veoma je mršav i anemično bled. Njegovo osoblje (koje čini dvadesetak ljudi ovde i u Tel Avivu) obleće po blago sterilnim, iznajmljenim prostorijama. Pomalo iscrpljeno, sebe opisuje kao „brend“ i kako je njegova „osnovna uloga“ da bude istoričar.

Njegov muž Itzik Jahav, bivši pozorišni producent koji je postao Hararijev stalni menadžer, ulazi sa činijom mešanih orašastih plodova. Preplanuo, obučen u tamno odelo jako podseća na Ala Paćina. Drago mi je da bar neko uživa u cirkusu oko Hararija i „Neksusa“. Par živi u selu između Tel Aviva i Jerusalima (gde Harari još uvek povremeno predaje na univerzitetu).

Uramljene slike po sobi prikazuju pobedu admirala Nelsonsa u Bici na Nilu. Istorijski period prepoznatljiv po topovskim kuglama, podsuknjama i mušketama, koji je Harari studirao na Oksfordu, kada je bio mlađi i manje poznat. Tada nije imao odgovornost koju kaže da je sada preuzeo – „ne samo da podseća na prošlost, već i da bude učesnik u istoriji“.



Po sopstvenom priznanju, to mu ne ide baš najbolje. „Po pitanjima koja su mi najvažnija, ne postižem uspeh“, kaže. U ekološkom kolapsu, razornoj tehnologiji i globalnom ratu on vidi glavne opasnosti sa kojima se čovečanstvo suočava. Deset godina od objavljivanja „Sapijensa“, „na sva tri fronta sve ide nizbrdo“.

Sličan pesimizam se uvukao u sve njegove knjige od 2014. godine, među kojima je i „Neksus“. Proročanstva i jadikovke su ovih dana Hararijevo oruđe i ton. U „Neksusu“ saznajemo da „novi svetski rat uopšte ne deluje nemoguće... čovečanstvo je bliže samouništenju nego ikada... veštačka inteligencija bi mogla da uništi našu civilizaciju... mogli bismo se naći unutar onoga što sanja jedna tuđinska inteligencija... moglo bi se desiti da se nećemo nalaziti nigde, jer Zemlja postaje negostoljubiva za ljude“.

Harari je istoričar koga je istorija izneverila. Istini za volju, njegova publika i izdavači su na ova upozorenja odgovorili tražeći od njega da piše još sličnih knjiga.

„Neksus“ prividno opisuje kako informacione mreže vedre i oblače našim svetom. Međutim, čita se kao da je istorija svih događaja ikada, od rumunske tajne policije do građanskog nasilja potpirenog objavama na Fejsbuku u Mijanmaru. Spektar je neverovatno širok. On postavlja tipičan niz pitanja na koja, pored njega, samo Bog može da da konačan odgovor: „Ko smo mi? Čemu bi trebalo da težimo? Šta je dobar život i kako da ga živimo?“

Da li su svetske vođe i milijarderi koje je Harari sreo uživo zabrinuti o svetu koliko i on? „Ponekad steknem utisak da svako želi da se odrekne odgovornosti i kaže: ’Nemam ja toliku moć. Tehnolozi i mediji imaju pravu moć, ne ja’.“ Harari ovo delom izgovara očajnički, delom razdragano. „I svi će reći isto.“

Neko vreme se raspravlja o tome ima li smisla opisivati veštačku inteligenciju kao „tuđinsku“, kao što to Harari čini u „Neksusu“, s obzirom na to da je stvaraju štreberi od krvi i mesa u Bostonu i Šenženu, i da nije stigla iz svemira na meteoru. On kaže da je sposobnost veštačke inteligencije da samostalno donosi odluke uzdiže iznad svih tehnologija koje je čovečanstvo do sada stvorilo. Upravo zbog te promene je pesimističan.

U „Neksusu“ je Harari možda i najkritičniji o pitanju tehnoloških kompanija. „Vrlo su zabrinuti – ne svi, ali neki jesu. Mislim da su donekle zaista užasnuti.“ Harari govori kako i piše – naširoko i začinjeno retoričkim pitanjima. „Znate, to je kao u ’Čarobnjakovom šegrtu’. Oslobodili su neverovatno moćne sile. Znaju da nije išlo po planu i sada su zabrinuti.“

Ista priča je i u Kini koja se nadmeće sa Amerikom u razvijanju najmoćnijih oruđa veštačke inteligencije. Obe zemlje se „trkaju“ ka nepoznatom. „Oni (Kina) stvaraju izuzetno moćna sredstva koja ne znaju kako da kontrolišu“, kaže Harari. „To je noćna mora svakog autokrate. I ipak misle da tako moraju, jer i Amerikanci to rade“.

Sudbina liberalne demokratije, kojoj prete mrzovoljni populisti i algoritmi koji potpiruju bes, još jedna je Hararijeva bojazan. Političari pate od „potpunog nedostatka privatnosti, nedostatka slobodnog vremena za opuštanje i sagledavanje situacije.“ Harari sugeriše da je neki srednjevekovni kralj imao više vremena da se jednostavno „isključi“, nego što to može neki savremeni premijer.

On smatra da bi populizam mogao da stvori nove totalitarne sisteme na Zapadu, zbog čega su Staljin i Hitler ironični „heroji“ „Neksusa“. Hitler, majstor propagande, i Staljin, majstor birokratije, neuspešno su pokušali da kontrolišu tokove informacija u nacističkoj Nemačkoj i Sovjetskom savezu. Pojava novih tehnologija znači da mi možda nećemo biti te sreće u budućnosti. „Ako populisti zaista dobiju moć, uništiće demokratiju.“ Polazeći od demokratskog principa da su svi ljudi suvereni, populizam, tvrdi Harari, postaje „parazit“ same demokratije, kombinujući retoriku podela sa odmetnutom informacionom tehnologijom koji će srušiti sistem.

Njegov večito obazriv pogled na svet (poučen pretnjom da istorija može naglo da napravi preokret) čini Hararija suštinski izrealskim, koliko i globalnim misliocem. Neka od njegovih strašnih upozorenja bila bi umesna i u Starom zavetu.

I šta sada? Uopšteno, Hararijeve knjige ne nude daleku budućnost za ljudsku rasu. Ili daleku prošlost. 70.000 godina smo dominirali planetom pomoću gvožđa i vatre, šireći ekološki haos i opasne mitologije. Danas smo, kako tvrdi u „Neksusu“, spremni da svoju dominaciju nad Zemljom prepustimo tuđinskoj tehnologiji koja zauzvrat može da dominira nama. Da li on uopšte voli ljude?

„Neki od mojih najboljih prijatelja pripadaju ljudskoj rasi“, kaže Harari kroz smeh. „Svi smo mi suštinski još uvek životinje, i radimo pod skoro nemogućim uslovima za živa bića“ – opis njega samog, koliko i vrste koju se toliko trudi da objasni.
 
Autor: Vil Lojd
Izvor: thetimes.com
Prevod: Đorđe Radusin