Jurij Hudolin: „Svoj mir i svoju ljubav našao sam u literaturi“

Jurij Hudolin je jedan od najpoznatijih slovenačkih pisaca. Uređuje književni časopis Apokalipsa, koji se među retkima na Balkanu bavi isključivo kulturom. Njegov roman Pastorak je u vrhu liste regionalne književnosti ovog veka, a rado je čitan i u Srbiji.

Jurij Hudolin u intervjuu za internet časopis SALOME govori o poeziji, prozi, novinarstvu, književnoj jugosferi, skenira najpoznatije pisce iz Slovenije, ali i otkriva koje srpske kolege posebno ceni, kao i koga bi preveo na slovenački jezik.
Prvi zbirku kolumni ,,Pusti ti to" objavili ste 2004. godine. Te tekstove objavljivali ste za medije kao što su: „Dnevnik", „Delо", „Mladinа'', „Večer" i „Televizijа Slovenija".



U čemu pronalazite najveću inspiraciju za kolumne i troši li pisca pisanje  u novinama?

Kolumne sam počeo pisati kao dvadesetpetogodišnjak, znači pre dvadesetak godina i tad još nisam pisao prozu, nego samo poeziju. Pisao sam je za većinu slovenačkih medija i moram reći da te to troši za pisanje proze, kao što te troši i prevođenje. Svaki čovek ima svaki dan neki broj reči koje potroši i onda postane suv, bez vokabulara, siromašniji je. No, mislim da me više troši prevođenje nego kolumne, jer prevodim lepu književnost i u suštini je to potpuno drugačiji jezik nego jezik kojeg upotrebljavamo u medijima.

Na Filološkom fakultetu u Ljubljani studirali ste Srpskohrvatsku književnost i jezik. Jedan srpski pisac kaže da su „male šanse da ćete se baviti pisanjem ako završite Filološki fakultet, jer to znanje sputava pisca u mašti i fikciji''. Koliko Vama pomaže to što imate diplomu Filološkog u pisanju Vaših knjiga?

Kao prvo, ja svoje studije nisam završio, verovatno baš zbog onog što rezonirate u pitanju. Prvu zbirku pesama objavio sam sa osamnaest godina i odmah krenuo u literarnu scenu, koja me prihvatila i ponudila prostor za objavljivanje. I danas se ponekad pitam - da li sam pogrešio, no nije mi žao, u onim godinama sam napisao više pesničkih knjiga i različitih tekstova, dobro sam živeo, a fakultet nisam završio i verovatno ga nikad i neću. Ako se antropološki i stvaralački pitamo da li fakultet sputava u pisanju ili nekom drugom umetničkom stvaralaštvu nemam tačan odgovor i mislim da ga niko nema. Nema egzaktnog odgovora na to pitanje.

Tokom devedeseth godina pisali ste dosta poeziju. Objavili ste devet knjiga pesama. Najpoznatija je „Ako je laž kralj", koja je dobila nagradu za prvu knjigu godine na slovenačkom Sajmu knjiga i nagradu „Slavko Grum". Ima li poezije dovoljno u regionalnoj i slovenačkoj književnosti i zbog čega ona nije komercijalna?

Napisao sam desetak zbirki poezije i još uvek pišem poeziju, no sad sam otkrio čari proze, na koju sam se okomio i mislim da u nju mogu stavljati poezije koliko hoću, iako samo pisanje poezije ima svoje radosti, ako mogu tako da kažem.

Poezija nikad nije bila komercijalna osim retkih iznimki, zbog jezika i poruka, koje nosi, no baš ta specifika poeziju čini jedinstvenom. Pisanje proze i poezije ima puno zajedničkog, no to su u životu stvaralaca različiti zahvati.
Knjiga „Govori žena" proglašena je knjigom godine od strane jednog popularnog časopisa. Na koja pitanja ona daje odgovore i zašto je jedna od značajnijih u Vašem stvaralaštvu?

Ta zbirka pesama je bila popularna zbog komunikativnosti i teme, govori žena znači govori nam ljubav između muškarca i žene. Za mene su značajnije kasnije zbirke, Ljubavi, Čekanje revolucije i mudrosti, te Prištinski dnevnik, koji govori i o politici i u stvari je u neku ruku angažovana poezija. ,,Govori žena‘’ je možda značajna zbog preloma u mojoj pesničkoj retorici, no to je bilo pre skoro dvadeset godina. Mnogo toga se promenilo, a sa nagradama znamo kako je, slatke su, no nebitne za ozbiljnog stvaraoca.

Mnogo se bavite i pisanjem filmskih scenarija. Jedan od poznatijih i uspešnijih je o fudbaleru Milku Đurovskom: „Lopta nam je pala na glavu'' iz 2000. godine. A snimili ste i dokumentarni film o najboljem slovenačkom fudbaleru - Zlatku Zahoviču. Ako jedan pisac u intervjuu internet časopisu SALOME kaže da i „nalošija utakmica može da bude dobra priča", te da „ni fudbal ni književnost ne moraju da budu kvalitetni da bi bili povezani". Da li je fudbal umetnost i šta ga povezuje sa književnošću?

Fudbal je sport i sport je samo sport, a umetnost je umetnost. I za mnogo drugih sportova možemo reći da su umetnost, no to je sport i tačka. Ja jako volim sport i zbog toga sam i napisao scenarije za te filmove, a verovatno ću napisati još koji, no ne znači da će to biti baš o sportu ili sportisti.

Urednik ste u časopisu „Apokalipsa'', čiji ste i suosnivač, a od 1996. i urednik književnosti. Kakvo je novinarstvo u Sloveniji, koliko ima tabloida, a koliko kvalitetne štampe?

Štampa u Sloveniji je u dosta lošem stanju, kao uostalom i u čitavoj Evropi, gde vlada populizam i ekstremizam. Apokalipsa je filozofsko literarna revija i bavi se samo umetnošću i filozofijom. Ima i kvalitetne štampe, no zavisi od toga kako to koji čovek vidi, kao uostalom i u opštem životu.

Prvi roman objavili ste 2005. godine. Roman se zove „Obest''.  U čemu ste pronašli toliku osionost i obest za pisanje ove knjige?

,,Obest" je roman o lutanju i skitanju, o životu mladih intelektualaca u Ljubljani, koji se traže i pri tome ne gledaju ni za čim i na nikog. Roman je izrastao iz kolumni, koje sam pisao za časopis Mladina i u biti je hronika nekog grada, neke ulice i neke generacije.

Vaše najpoznatije delo „Pastorak", smatra se za jedno od najboljih dela regionalne književnosti. On se ponajviše bavi pitanjem Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka. Kazali ste da se „ispostavilo da je Jugoslavija ipak bila veštačka tvorevina, te kako smo mi različiti ljudi, što ne znači da ne možemo da budemo dobri prijatelji".

Za Evropsku uniju ste kazali otprilike isto što i za Jugoslaviju. Zašto na ujedinjenje bilo čega gledate kao na veštačke tvorevine? I koliko umetničko delo mora da bude politički određeno da bi bilo dobro?

Umetničko delo u smislu stvaranja nema velike veze s politikom, no može dignuti tvz. politički prah. Veštačka tvorevina su za mene svi narodi potpuno različite povesti, vere, ekonomije i životnih nauka. To je isto, kao da u jednu kuću stavimo vuka i ovcu. Pastorak se ne bavi toliko raspadom Jugoslavije, nego je to intimna priča o jednoj porodici, koja se raspada zbog potpuno različitih osobina protagonista. Kao što sam već rekao u intervjuu za časopis Vreme: „Što je na malo, na veliko je isto.“

Tokom romana kod Vašeg junaka Benjamina se polako uvlači strah i briga za majku. Majka je večna tema kod mnogih pisaca, a koliko je Vama interesantno pisati o jednoj od najznačajnijih figura u životu svakog čoveka? 

Majka te rodi i pošalje u svet i brine se za decu majčinskom brigom, te je zbog toga bitna, no baš u „Pastorku“ je glavni protagonist Loris Čivitiko, čovek koji simbolizuje današnji svet gramzivošću, pohlepom, nasiljem i svemu što je kontra altruizmu. Majka je tu sporedni, ali svakako važan lik.

U ,,Pastorku’’ se krajem osamdesetih godina prošlog veka pojavljuje nacionalizam. Nedavno je jedna od najpoznatijih makedonskih filmskih rediteljki Teona Strugar Mitevska izjavila da se ,,kupamo u nacionalizmu’’. Ako je to tačno, koliko je onda dubok taj  nacionalizam, je l’ se davimo u njemu?

U nacionalizmu se ljudi dave od pamtiveka, to nije ništa novo, nacionalizam je ispisao i preigrao istoriju, to je bolest, koja svaki dan donese neki novi rat.

Kako pišete, danju ili noću, sporo ili brzo?

Ako pišem roman u kontinuiranom ritmu, pišem rano ujutro, kad se probudim, isto je i s prevođenjem. Čini mi se, da pišem brzo, no stvari skoro uvek dosta ispravljam, precrtavam, kontempliram i naposletku dosta puta i izbrišem.

Koliko Vam je vremena potrebno da napišete jednu knjigu?

Na to pitanje nemam egzaktan odgovor, ponekad jednu godinu, dve, tri godine, ali bilo je i knjiga, koje sam napisao za samo jedan mesec.
 
Vaša prva asocijacija na:
 
1. Janija Virka?
- Magični realizam.
 
2. Andreja Blatnika?
- Kratka priča.
 
3. Maju Novak?
- Vragolija jezika.
 
4. Evalda Flisara?
- Mađioničarev šegrt.
 
5. Ivu Svetinu?
- Eklektika.
 
6. Vena Taufera?
- Modernizam.

7. Aleša Debeljaka?
- Postmodernizam.
 
Ko je po Vama trenutno najbolji savremeni srpski pisac koga biste rado preveli na slovenački?

Ima njih više i treba ih prevoditi: Basara, Albahari, Marojević, David, Arsenijević, Bešić, Ana Ristović … da ne nabrajam još …

Postoji li književna jugosfera?

Postoje naznake o književnosti regiona ex Jugoslavije, jugosfera postoji, naročito zbog toga jer nam je geneza jezika jako srodna. Zbog toga će uvek postojati.

Pre nekoliko meseci u Sloveniji je izašao Vaš novi roman „Osnovi, ljubavi i zla". Kazali ste da pored „Pastorka" i „Hodača po  žici" on ima najviše autobiografskih elemenata. Jedan pisac u intervjuu internet časopisu SALOME kaže „da je tek od nedavno shvatio zašto je lakše kada se piše u prvom licu, jer se onda piščev lik apsorbuje sa glavnim junakom". Slažete li se sa ovom opservacijom?

Svi moji romani imaju autobiografske elemente, ne mogu zamisliti da bi pisao drugačije. Volim pisati i u prvom i u trećem licu, no to ne utiče na sam tekst.

Koliko se daleko čuje glas pisca u Sloveniji, koliko Vas cene u domovini?

Mislim da me cene sasvim dovoljno, nemam nikakvih problema s tim, niti s drugima, niti sa sobom.

Zašto mislite da uspešan pisac u Srbiji bolje živi od uspešnog pisca u Sloveniji? Mislim da se mnogi srpski pisci ne bi složili s tom Vašom tvrdnjom...

Verovatno je to činjenica da sam upoznao samo vaše i u inostranstvu uspešne pisce. A inače mislim da svako živi kako želi i svako se sam odlučuje šta i kako ga zadovoljava.

Pišete u svojim knjigama mnogo i o nasilju u porodici. Koliko je nasilje prisutno u Sloveniji?

Nasilje je u svetu jako prisutno, no nasilje je prisutno svugde u svetu, nije to ništa novo.

Autor ste i romana „Ingrid Rosenfeld". Ovaj roman se bavi životom jedne ne tako normalne žene. „Život koji je prisiljen da neizbežno ide dalje, nalazi svoje utočište u literaturi". Da li ste Vi pomalo drugačiji čovek nakon pisanja ovakvih knjiga i da li i vi za Vaše životne probleme pronalazite mir u literaturi?

Ja sam svoj mir i svoju ljubav našao u literaturi, kao što je to pronašla i Ingrid Rosenfeld. Oblikovana je po liku moje pokojne bake.

Na čemu trenutno radite, šta možemo u budućnosti da očekujemo od Vas?

Pišem roman o ljubljanskim ulicama u kojima sam živeo, te biografiju našeg najpoznatijeg repera Zlatka Čordića.

Koliko ste vezani za svoje likove iz knjiga?
 
Svi ti likovi su ja ili neko iz moje blizine ili neko ko se rodio u mojoj glavi: ja sam.

Za kraj, koja je Vaša poruka deci koja imaju ambicije da se bave pisanjem?

Pisanje je jako težak posao, ali lep, jako lep. Omogućuje čoveku neprestanu refleksiju i autorefleksiju, a meni je bila data i ta sreća da mogu od toga živeti. Treba raditi i raditi, kao uostalom i u svakom drugom poslu.
 
Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salomeserbia.blogspot.rs