Ju Nesbe: U ovom okruženju književnost nema velike šanse

„U ovoj eri populizma gde do publike dopire samo podatak u trajanju od deset sekundi, mahom putem društvenih mreža, književnost izgleda kao nedostojan protivnik, ali verujem da će uvek biti ona jedna knjiga, jedna priča, bilo ona prikazana kroz tekst, film ili pesmu, koja može da promeni svet“, kaže Ju Nesbe, popularni norveški pisac.



Pažnju svetske i ovdašnje publike odavno je privukao uglavnom krimi-trilerima, te između ostalog knjigama „Ponoćno sunce“, „Žeđ“, „Oklopno srce“, „Solomonovo slovo“... Podaci kažu da su mu dela prevođena na više od 40 jezika, prodata u preko 23 miliona tiraža, kritičari ističu njegovo poznavanje psihologije, bivao je praćen velikom pažnjom i gost ovih prostora. Dobro de, i bavljenjem muzikom privlačio je pozornost.

Sada je u izdanju Lagune, u prevodu Jelene Lome s norveškog, objavljen njegov roman „Kraljevstvo“, za koji na stranicama Kirkus Rivjuz piše i: „Sva književna snaga najpoznatijeg skandinavskog pisca noara stuštila se u mračnu, nasilnu priču o dvojici braće. Nesbe je epskim zamasima razorio iluziju o jednoj porodici i srećnoj, maloj planinskoj zajednici.“

A u telefonskom intervjuu za Blic, susretljivo i zdušno, govorio je o ovom svom delu, manipulaciji, porodici, koroni, književnosti...

Na početku razgovora, upitan šta ga je motivisalo da se lati pisanja „Kraljevstva“, u kome ima za njega karakterističnih krimi-elemenata ali je i saga o porodici, uz blagi uzdah veli:

Motivacije nije manjkalo, a proistekla je iz odnosa koji sam imao sa svojom braćom. Odrastao sam uz dva brata. Obojica su mi bila jako bliska, ali sam se sa mlađim bolje slagao shodno razlici od samo godinu dana, dok je starijeg brata i mene delilo pet godina. Što se mlađeg tiče, sve smo radili zajedno. Bio to fudbal ili nešto drugo... Ljudi koji nas ne poznaju bi često pomislili da smo blizanci; kasnije u životu, obojica smo se preselili u Oslo. Takođe smo imali i rok bend u kom smo zajedno svirali sve dok on nije preminuo od raka. Shodno tome mislim da je bilo samo pitanje vremena kada će se u nekom od mojih dela pojaviti odnos braće bilo kao glavna ili sporedna tema. I ne samo odnos, već i ljubav i odanost između braće. Odanost koja prelazi preko svih prepreka, a nekada odlazi čak i predaleko; kao što je slučaj u „Kraljevstvu“. Važno je napomenuti da roman nije prozor u odnos koji sam imao sa svojom braćom, već moj pogled na ljubav i bliskost porodice.

Negde na polovini napisali ste: „Kad ti neko kaže nešto malo verovatno, ali ti iz dubine duše želiš to da čuješ, onda delić tebe – onaj najslabiji – ipak bira da poveruje.“ Kako čovek zapravo formira svoje stavove, da li je i zašto podložan da se njime manipuliše?

Čak i ljudi koje za koje možemo reći da su inteligentni često idu srcem, a ne glavom kada je donošenje odluka u pitanju. Intelekt stupa na scenu naknadno, kada tu odluku treba obrazložiti ili, još bolje reći, opravdati. Znajući to, daleko je lakše manipulisati ljudima. Ukoliko vam je to cilj, a nadam se da nije. Jako je važno da znate, da tako kažemo, pozadinu te osobe; njena osećanja, najveće žudnje, najdublje strepnje.

U drugom delu romana, između ostalog, kažete da prava, nesebična ljubav postoji samo između braće i sestara, roditelja i dece... Nije li u savremenom svetu, kako kažu psiholozi i sociolozi, porodica zapravo razbijena?

Porodica se u romanu može posmatrati kroz prizmu nekoliko likova. Različit pogled na nju imaju Karlova žena Šenon ili, pak, njihov otac, ali činjenica je da, metaforično govoreći, na kraju dana ne možemo (uvek) verovati ni okruženju, ni prijatelju, ni poznaniku, ni komšiji, već samo porodici. U romanu postoje snažni stavovi o tome kako porodica kao celina funkcioniše, oni nisu i ne moraju biti nužno moji, već su tu kako bi objasnili postupke koje članovi te porodice čine. Ne povinuju se zakonu nego drže do odanosti porodici.

Kako danas gledate na svoje interesovanje za negdašnju Jugoslaviju devedesetih godina prošlog stoleća, neuspešne pokušaje da uđete u zemlju, što je kasnije bilo i predmet vašeg pera...?

Zanimala me je istorija Srbije. Tokom NATO bombardovanja sam pokušavao da uđem u vašu zemlju. Cilj mi nije bio da iznosim svoje stavove i mišljenja, već da intervjuišem ljude, prenesem njihovo viđenje stvari, njihova osećanja. Kao neko sa strane, nikada nisam mogao dovoljno da budem upućen u sve što se dešavalo. Oči cele Evrope bile su uprte ka zemljama bivše Jugoslavije, u tim trenucima najviše ka Srbiji i Kosovu. Širom sveta ljudi su pokušavali da sprovedu svoje namere i nametnu ideje, a ja sam pokušavao da pišem, da prenesem kako su ti ljudi živeli, da čujem šta imaju da kažu, malo ko je za njih mario. To je bila knjiga o glasovima sa Balkana. Nije se to odnosilo samo na bombardovanje, već i na građanske ratove koji su prethodili. Zanimalo me je šta je za sve te ljude bio izvor konflikta i kako su na njega gledali.

I?

Nisam se osećao kao pisac koji je prenosio svoje misli, već kao novinar koji se interesovao za ljude i zapisivao njihove odgovore.

Budući da razgovaramo u vreme pandemije Covida 19 nameće se pitanje kako provodite vreme korone, kao i šta nam je čuveni virus doneo, odneo...?

Barem kada sam ja u pitanju, život se nije preterano promenio. Tokom ovog perioda sam, kao i do sada, mahom bio u svom domu i pisao, razvijao ideje. Razlika je u tome što sam za ovo leto imao organizovanu turneju sa svojim rok bendom, koja je naravno otkazana. Jako sam se radovao tome, ali šta je, tu je. Postoje ljudi na koje je ova situacija i previše uticala, suštinski im promenila život. No, situacija je takva da je neophodno ostati optimističan i sagledati dobre strane, ukoliko ih ima. Neophodna je i vojnička disciplina, a može se reći i da sve skupa podseća na vojnu vežbu. Događaji oko nas ne utiču samo na jednu državu, čitav svet je u pitanju. Kako sarađivati, kako se ponašati? Pogotovo ukoliko nas nekada u budućnosti zadesi sudbina gora od ove, ukoliko se desi nešto opasnije i smrtonosnije negoli Covid 19... Budući da sebe smatram optimistom, rekao bih da iz ove situacije izlazimo jači i spremniji za sve što nam ide u susret, bilo to loše ili dobro.

A kakva je pozicija književnosti danas, njena moć ili nemoć u odnosu na politiku?

Sve zavisi od posmatrača. U eri populizma, gde do publike dopire samo podatak u trajanju od deset sekundi mahom putem društvenih mreža, književnost izgleda kao nedostojan protivnik. Zaista nije lako pridobiti pažnju kada je u pitanju ne samo književnost, već i kultura kao celina. S druge strane, verujem da će uvek biti ona jedna knjiga, jedna priča, bilo ona prikazana kroz tekst, film ili pesmu koja može da promeni svet... Ali u ovom okruženju, dok su stvari kakve jesu, književnost, bojim se, nema velike šanse.
 
Autor: Zdravko Đekić
Izvor: Blic