Slavni danski terapeut Jesper Jul, autor bestselera „Vaše kompetentno dete“ te naslova kojima ne mogu odoleti „izgubljeni“ roditelji širom sveta u večnoj potrazi za spasonosnim savetima poput „Znati reći 'ne' mirne savesti“ ili „Od poslušnosti do odgovornosti“. O tome kako biti što bolji roditelj i osmisliti vlastite modele ponašanja te kako se nositi s frustracijama u odgoju, popričali smo s uglednim danskim autorom.
Rađaju li se deca s karakterom i u kojoj meri ga roditelji mogu 'oblikovati'?
Karakter deteta razvija se od rođenja do kasnog puberteta/adolescencije, ali sva deca rađaju se sa specifičnim i vrlo različitim temperamentom: ima onih koji su više „filozofi“, „posmatrači“, „ratnici“, „buldožeri-uništavači“ itd. Kao roditelji, najbolja stvar koju možete učiniti jeste ta da prihvatite dete tačno onakvo kakvo jeste i ponudite mu svoj blagi feedback dok odrasta. Ono što je najvažnije: koristite se empatijom i nastojte da zamislite kako je biti upravo to dete i probajte da sa njim dokučite načine i strategije koji će sprečiti neosetljive ili grube reakcije drugih ljudi.
U knjigama često navodite važnost roditeljskog jezika. Možete li objasniti šta takav „osobeni jezik“ znači?
„Osobeni, roditeljski jezik“ jezik je kojim izražavamo naše misli, emocije i vrednosti u optimalnoj varijanti. Naime, prave reči koje prate prave emocije i uz to - pripadajući jezik tela. Roditeljski jezik drukčiji je od onoga koji koristimo u drugim životnim ulogama: ima više telesnosti, topline i sadržaja. Posebna prednost razvijanja osobenog, roditeljskog jezika je ta da je to jedini jezik koji vas može osloboditi negativnih iskustava, i ostavlja dubok utisak na osobu s kojom komunicirate. Smatram da je roditeljski jezik jedini jezik kojim gradite odnos bliskosti i poštovanja s decom.
U poslednje vreme suočavamo se s gotovom svakodnevnom promenom vaspitne paradigme i morem saveta o najboljim načinima postupanja s decom. Kakav je Vaš stav prema tzv. „roditeljskim instant – priručnicima“ koji bi trebalo da pomognu roditeljima raznim korisnim savetima?
Takvi priručnici gotovo nikad ne upale, a čak i ako imaju neki efekt, on potraje samo nekoliko nedelja ili meseci, nema dugoročnu vrednost. To je kao da sledite uputstva u seksu – nakon nekog vremena, složićete se, postane besmisleno.
Kad je pravo vreme za ozbiljan rad na razvijanju dečjeg samopoštovanja? Kako osigurati zdravu samosvest, a opet, izbeći zamke za njeno urušavanje? I koja je glavna razlika između rada na dečjem samopoštovanju i površnoj razini – samopouzdanju?
Prilikom stupanja u odnos s drugim ljudskim bićem, samosvest je najvredniji kvalitet koji razvijamo. Tada samopoštovanje postaje lakše dokučivo, a nedostatak samopouzdanja u određenim područjima ne prerasta u problematično ponašanje. Najbolji način da podržite dete u razvijanju samosvesti je taj da pomognete detetu da pronađe vlastiti rečnik za svoje postupke, i to bez korišćenja nasilja ili kritike. Uvek je bitno usredsrediti se na sadašnji trenutak, na ono što je dete upravo sada, umesto fokusiranja na budućnost i zamišljenu sliku kakvo bi, po vašim procenama i nadama, trebalo postati.
Harvil Hendriks, porodični terapeut i začetnik terapije Imago tvrdi da je nužno uvek nastojati zadovoljiti sve dečje potrebe, ali insistira na postavljanju granica. Kako naći pravi put u tim zbunjujućim i često kontradiktornim informacijama i uspešno balansirati između dva ekstrema, bez preterane frustracije?
Verujem da se Hendriks i ja slažemo u pristupu: obojica prepoznajemo razliku između dečjih potreba i njihovih želja. Takođe, obojica puno više vere polažemo u postavljanju ličnih granica izraženih kroz osobeni jezik, nego u postavljanju pravila i besmislenih odredbi.
Na koji način postaviti poželjne granice u dečjem vaspitanju (i pri tome sačuvati zdrav razum)?
Ako podrazumevamo granice i ograničenja kao skup pravila, mala je verovatnoća da će porodicama trebati velika količina zabrana kako bi funkcionisali bez neslaganja. Deca treba da budu uz odrasle osobe koje jasno izražavaju vlastite granice (ono što žele ili ne žele, što im se sviđa ili ne sviđa) uz dozu ličnog autoriteta. A to je veština koju mnogi ljudi počnu da praktikuju tek kad postanu roditelji. Dakle, ostaje na vama: želite li biti prava, „živa“ i emotivna osoba u odnosu sa svojim detetom ili postati „policajac“ i uterivač reda.
Šta mislite o strogim vaspitnim tehnikama?
Nikad ne bih preporučio roditeljima da podižu decu uz strogi dril. To zasigurno uništava kvalitet života deteta dugi niz godina, iako se obično prvi ozbiljni simptomi hroničnog nezadovoljstva pojave tek nakon 25. godine.
Često je pitanje roditelja kako najbolje preživeti tzv. terrible two fazu (druga godina života) kod dece, i kako se nositi s učestalom dečjom agresijom u tom osetljivom uzrastu?
Postojanje problematičnih dvogodišnjaka više je ideja nego realnost u dečjem razvoju. Ono što se događa jeste to da deca u tom uzrastu otkrivaju svoju autonomiju (koju većinu vremena slave veselim izgovaranjem „ne!“ ili „neću“). Ako pretvorite njihovo „ne“ u lično odbijanje, vi ste ti koji stvarate probleme, a ne dete. To je takođe uzrast u kojem deca počinju intenzivan proces razvoja samopoštovanja i samopouzdanja. Žele sve sami da rade i oslobode se zavisnosti od roditelja. Umesto da na takvo ponašanje roditelji gledaju kao na pobunu, trebalo bi da cene to razdoblje kao – dar. Većina onoga što nazivamo agresijom u tom uzrastu, zapravo je frustracija, a kad je zaista agresija u pitanju, redovno je izazvana destruktivnim mešanjem roditelja u dečje projekte i nastojanja da postanu kompetentni i samostalni individualci.
Ističete da demokratija nije održiva u porodičnom životu. Šta predlažete umesto autoritarnog ili submisivno popustljivog stava prema deci?
Ništa od toga ne pali. Kao roditelj morate razviti određeni stepen ličnog autoriteta, koji ionako treba da praktikujete u ostalim odnosima u životu. Moj je cilj odgajanje dece koja imaju razvijeno mentalno zdravlje i brojne socijalne veštine kad odrastu. U tom smislu poslednjih 300 godina vaspitanja bilo je katastrofalno. Moramo se izboriti za nove načine i nove postupke, umesto konstantnog dolivanja starog vina u nove boce.
Autor: Gordana Kolanović
Izvor: tportal.hr