Jelica Greganović: Kompjuter ne miriše

Iako rođena Kragujevčanka, Jelica Greganović zapravo nikada nije živela u Kragujevcu. Za grad u srcu Šumadije, ipak, pored rodbine i prijatelja, vezuje je i jedan sasvim poseban događaj, svakom piscu najmiliji – baš u Kragujevcu ona je imala prvu - prvu promociju svoje knjige.

Od te prve do ove koznakojeporedu, proteklo je tek četiri godine, a za to vreme objavila je isto toliko knjiga. Najnovija, „Iznad sedmog neba“ dovela je ovu uspešnu novinarku, blogerku i spisateljicu, ponovo u Šumadiju, u Galeriju Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“.

Naizgled obično književno veče bilo je, međutim, nesvakidašnje po mnogo čemu.

Na jednom mestu, usred biblioteke, okupile su se njene komšije iz Badnjevca, rođaci sa raznih strana, prijatelji i prijateljice iz mladosti, ali i mnogi koji su je, pre upoznavanja, primećivali zbog načina na koji piše, a sada i potpuno drugačije.

Od detinjstva u Badnjevcu, preko školovanja u Beogradu i u više od dve decenije života „s one strane Alpa“, u Ljubljani, nanizalo se mnogo dana, a one najzanimljivije podelila je s nama. Svaka od njenih knjiga je u stvari zbirka priča o svakodnevici koju većina ne primećuje ili, ako i primeti, čini to na posve običan način. Jelica, međutim, ne. Kako reče neko od vernih pratilaca njenog pisanija, „ona i od zaprške napravi događaj svemirskih razmera“.

Kako nastaju vaše knjige?

- Priče se bukvalno pojavljuju kada mi se i dešavaju stvari o kojima pišem. Ako baš nemam vremena u tom trenutku da pišem, ja zabeležim osnovne ideje koje su kasnije dovoljne da kroz njih prođem samo jednom i ponovo sve doživim. Radno vreme nemam, iako bi možda trebalo da ga imam.

„Prvi tragovi zasićenja sarmom, koja je iskustveno dokazano sve bolja što se češće greje, pokazali su se negde četvrtog dana prve Nove godine. Društvo koje je zamenilo dan za noć je, u sitne kusur sate, veselo galamilo u našem toplom i gostoljubivom domu. Razdragani Žmu je, negde oko dvojke po srednjeevropskom vremenu, kliknuo: »A, sad sarma!« Nema te vežbe evakuacije u slučaju elementarne katastrofe, koja bi tako jedinstveno zaglavila gomilu ljudi u hodniku, kao što je to uspelo Žmuovom pokliču...“

Priče je počela i da piše na blogu, a zahvaljujući, pre svega, komentarima mnogobrojnih čitalaca, „usudila“ se da ih objedini u knjigu. Tako je nastala prva zbirka pod imenom „Priči nikad kraja“, u koju je, zajedno sa koleginicom i najboljom drugaricom, Goricom Nešović (B92) utkala mnoge anegdote. Kasnije nastavlja samostalno da objavljuje, a sva njena dela imaju i po nekoliko reizdanja.

Od blogovanja do bestlesera?

- Blog je toliko drugačiji koliko mu je samo ime egzotično. Za mene, blog je samo knjiga na struju i u njemu se ne nalazi ništa što i inače ne čini književnost. Prednost je u tome što blog daje slobodu stvaranja i što mogu da razgovaram sa čitaocima, odmah i sad. Čitaoci tako uvek daju neki doprinos knjigama. Često se dešava da, recimo, kada napišem blog i oni meni napišu svoje priče. Tako sam ja njih podsetila na nešto, ali i oni mene da sam možda nešto zaboravila ili propustila da kažem, što ću imati priliku da ispravim pre nego što priču objavim u knjizi.

Mogućnosti koje daje internet?

- Fejsbuk, Tviter i blog, kao društvene mreže već odavno nisu samo to. S pravom se nazivaju novim medijima. Njihova specifičnost je u tome što ne podležu uređivačkoj politici, bilo kojoj, kao i to da su, bar za sada, potpuno slobodni. Možda je to zato što sam na internetu i počela da pišem, ali imam potrebu da komuniciram sa čitaocima i sve mi je to jako lepo. Ne mogu ja samo da proizvodim knjige koje će ljudi da stavljaju na police, ja moram da komuniciram.

„Sve je počelo početkom. Na kom je meni objašnjavano da dok me nema na Fejsu, nema me uopšte. Kao onomad na najboljem prijatelju Guglu. Ako nisi izguglovan, piši kući propalo i izvini se Majci Prirodi zbog loše investiranog udisanja vazduha. Dobro... Prestolonaslenik je dobio dozvolu da Dobroajdeupišimetamo i Javimipamevišeostavinamiru. IlitiFejsBuk. Mogu vam reći, nije bolelo.“

Vaše su knjige beskrajno zabavne i duhovite, a vi, ipak, smeh opisujute kao najozbiljniju stvar ne svetu. Gde je humor u današnjoj književnosti?

- Humor je zapravo apstrakcija književnosti i, nažalost, sve je ređi. Danas je mnogo više prostakluka koji je navodno smešan i sve je više podsmevanja, a pravog humora je malo. Nasmejati ljude je veoma važno, ali nije nimalo lako. Zato mi je veoma drago kad u tome uspem.

Imate skoro maksimalan broj „prijatelja“ na Fejsbuku, stotine komentara ispod svakog teksta na blogu, ljudi vas očigledno prate. Koliko ste svesni snage svoje reči, ili moderno rečeno, „uticaja“, pre svega na internetu?

- Moji najbliži mi stalno govore da nisam toga svesna. Deo razloga verovatno leži u tome što dugo radim u medijima i prosto se podrazumeva da budem viđena, da neko sluša to što pričam ili čita ono što pišem. Taj osećaj posebno nisam imala dok sam radila na radiju i tako i sada pokušavam da shvatim ono što sam, očigledno, dugo ignorisala – da mene zapravo sluša neki narod (smeh). Ipak, još uvek se iznenađujem odjekom svojih reči.

Događaji koje opisujete su uglavnom autobiografski, ali, koliko su stvarno takvi, odnosno, gde je granica mašte i stvarnosti?

- Književnost je jako zahvalna disciplina jer upravo briše te granice. Nema potrebe da se ograničavamo, u smislu, da li je to nešto što smo zaista negde doživeli ili smo negde nešto samo videli, pa zapamtili. Sve te granice između tuđeg, realnog, nerealnog, ili autobiografskog, književnost jednostavno briše i to je tako zato što tako treba i što se tako sme!

Bez obzira na mnogobrojne prednosti bloga u odnosu na štampana izdanja, Jelica ipak smatra da nijedna elektronska forma ne može nikada da potisne „pravu“ knjigu, iz veoma prostog razloga – Kompjuteri ne mirišu! – kaže ona.