Laguna - Bukmarker - Jelena Holcer: Kad mame i tate u kuću samo svrate - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Jelena Holcer: Kad mame i tate u kuću samo svrate

Kad primete da dete odbija razgovor, sve više se povlači u svoj svet, kad više ne znaju ko su mu najbolji drugovi i omiljene igrice na telefonu – za najbliže je to znak problema u komunikaciji.

Desetogodišnji Relja, upitan šta bi promenio u odnosu s roditeljima da bi taj odnos bio bolji, rekao je: „Možda bih najviše od svega voleo da jednom razgovaram s tatom i mamom a da me stvarno čuju i saslušaju. A ovako... oni samo viču, onda ja vičem, oni viču, ja se ućutim... I na kraju ništa ne bude. To se stalno tako ponavlja.“

Ovo je jedan primer koji, u svojoj novoj knjizi „Kako se čitaju deca“, navodi Jelena Holcer, pedagog sa 25 godina iskustva, osnivač i direktor „Škole za roditelje“ u Beogradu. Pitamo je da li su današnje mame i tate zaista postali „gluvi“ za ono što bi njihova deca želela da im kažu.

„Ponekad roditelji i deca kao da razgovaraju s različitih, suprotstavljenih strana, pa se međusobno niti čuju, niti razumeju. Na primer, roditelji pitaju: ‘Kako je bilo u školi?’, pa dobiju odgovor: ‘Dobro’. Pitaju: ‘Šta ste radili?’, dete kaže: ‘Ništa’. Na uopštena pitanja i odgovor je uopšten. Ako hoćemo da saznamo šta dete zaista ima da kaže, pitamo nešto konkretno, recimo: ‘Da li ti se danas nešto lepo/ružno desilo?’ ili: ‘Šta ste radili na času matematike/biologije/srpskog...?’ ili: ‘S kim najčešće provodiš veliki odmor, o čemu tad pričate...?’“, kaže autorka, i savetuje roditeljima da zaborave na rečenice poput: „Ti to ne razumeš“, „Videćeš ti kad se tata/mama vrati s posla!“, „Dok si pod mojim krovom...“, „Stalno ti ponavljam...“, „U moje vreme, ja sam...“

Upravo su nesporazumi u komunikaciji čest povod da se potraži pomoć stručnjaka koji će uspeti da čuje obe strane i pomogne im da nađu zajednički jezik.

„Roditelji su prezauzeti rešavanjem egzistencijalnih pitanja. Rade po nekoliko poslova, opterećeni su ličnim problemima. To nije opravdanje, ali može biti deo objašnjenja zašto izgube kontakt s detetom. Kad primete da ono odbija razgovor s njima, sve više se povlači u svoj svet, kad više ne znaju ko su mu najbolji drugovi, omiljene igrice na telefonu ili koje društvene mreže koristi (a sve ovo su važne stvari za dete), to su sigurni znaci da roditelji više ne poznaju svoje dete. Važno je da prvi korak u ponovnom uspostavljanju odnosa poverenja učine što je pre moguće, a rečenica koju će verovatno morati da ponove mnogo puta pre nego što sin ili kći prihvate da ih ponovo puste u svoj svet mogla bi biti: ‘Molim te, dođi da razgovaramo’“, smatra Jelena.

Snaga ličnog primera

Ona ističe da je dobar odnos sa samim sobom najvažniji uslov za dobar odnos s detetom, pre svega zbog snage ličnog primera. Da bi neko bio uspešan roditelj, mora da se oseća dobro „u svojoj koži“.

„Ako samo glumimo da smo stabilni u svojim emocijama, da se nikad ne razbesnimo niti rastužimo, da uvek znamo sve odgovore, kontrolišemo sve situacije, dajemo poruku deci da i ona moraju biti podjednako savršena da bi bila vredna naše ljubavi. I ona brzo nauče da potiskuju svoje emocije, a to nikada nije dobra opcija“, ukazuje naša sagovornica.

Iz takvog stava rađaju se i razne pogrešne predstave o roditeljstvu, od onih da oduvek postoji jaz među generacijama, pa do toga da roditelj mora da se žrtvuje za dete ili da je za dete najvažnija disciplina...

„Roditeljske zablude i predrasude su mnogobrojne, postale su sastavni deo naših najdubljih uverenja. Ponašamo se u skladu s njima, svakodnevno ih izgovaramo, savetujemo drugima, ne shvatajući da je to i na našu štetu i još više na štetu naše dece. Na primer: ‘Preteranom ljubavlju se deca mogu razmaziti’. Ljubav ne može biti preterana niti na bilo koji negativan način uticati na dete, njega nije razmaženim učinilo pokazivanje ljubavi roditelja, već određeni stav: preterano zaštitnički odnos, dopuštanje da se ponaša kako želi, bez jasno postavljenih granica“, ističe Jelena Holcer.

Često čujemo i „Malo dete – mala briga, veliko dete – velika briga“. Zašto bi se roditelji unapred opterećivali očekujući da će prave nevolje stići kada dete bude starije? Svaki uzrast ima svoja iskušenja i izazove.

„Pogrešno je i mišljenje: ‘Dobra majka je ona koja ne radi, već ostaje kod kuće s decom’. Zaposlena žena može biti zadovoljnija kao osoba, s osećanjem svrsishodnosti i ispunjenosti, što će je učiniti i boljom mamom. Ili stav: ‘Moje dete nikada neće imati tako dobre prijatelje kao što sam mu ja’. Podrazumeva se da svom detetu želite prijatelje koji će biti dobronamerni kao što ste vi, ali vaš zadatak nije da mu budete drugar: ono će ih pronalaziti u svom vršnjačkom okruženju, dok drugu mamu ili tatu neće nigde pronaći. Mnogo je ovakvih primera koje smo usvojili bez razmišljanja. Kad počnemo da ih preispitujemo, počinjemo da ih menjamo i unapređujemo odnos s detetom“, ukazuje Jelena.

Vaspitni stereotipi

U radu s decom, njihovim roditeljima i vaspitačima imala je prilike da mnoge teorije proveri u praksi i uporedi kako se neke problematične situacije u kući ili školi rešavaju kod nas, a kako u nekim drugim sredinama. Razlike su mnogobrojne i u pristupu vaspitanju i u obrazovnim sistemima. U mnogim zemljama je u školama zastupljena takozvana blok nastava, gde se đaci u toku dana upoznaju samo s jednom oblašću, umesto da se svakih 45 minuta prebacuju na drugi predmet. Primećeno je da tad imaju bolju koncentraciju, ono što uče pamte dugoročno, a smanjen je čak i stepen vršnjačkog nasilja. Kod nas, nažalost, statistika pokazuje da je sve veći broj nasilne dece, ali i depresivne, usamljene, anksiozne, ne samo među tinejdžerima nego i u mlađem uzrastu.

„Deca mogu imati i panične, i depresivne, i anksiozne epizode ili stanja, nalik onima koje pokazuju odrasli. Danas je to više izraženo nego u ranijim generacijama. Uzroke možemo potražiti u internet sadržajima i opštoj nesigurnosti, posebno sada u vreme pandemije, kad su i odrasli zbunjeni, uplašeni, nesigurni. Ali stanja depresije ili anksioznosti kod deteta se drugačije pokazuju, što otežava roditeljima da primete da ga nešto muči. Takođe, zbog želje da ga zaštite ili zato što odbijaju da poveruju da je njihovo dete depresivno ili anksiozno, roditelji ne potraže odmah stručnu pomoć“, navodi Jelena.

Ona se suprotstavlja mnogim vaspitnim stereotipima, počevši od toga kako razvijati osećaj odgovornosti, samostalnosti i samopouzdanje kod deteta (usmeravanje, razgovor i slušanje umesto naredbi, kontrole, zastrašivanja i kazni), pa do otkrivanja i podržavanja njegovih interesovanja, veština i talenata (kritikuje preambiciozne roditelje, ali i one kojima su jedino važne dobre ocene i poslušnost).

„Zajedničko svim roditeljima na svetu jeste da žele najbolje svojoj deci, ali i da svi prave greške. Jedna takva je da zaboravljaju da deca nisu naše kopije, minijaturne verzije nas samih, već imaju sopstvene ambicije, snove, vrednosti. Moramo toga biti svesni i pratiti interesovanja dece, umesto što pokušavamo da im namećemo ono u šta sami verujemo, ‘jer su i nas oblikovali naši roditelji i okolnosti u kojima smo odrastali’. Tako uglavnom ponavljamo obrasce po kojima smo i sami bili vaspitavani, a to ne mora biti najbolje i za našu decu, pošto su vreme i okolnosti u kojima žive sasvim drugačiji“, zapaža naša sagovornica.

Mame i tate u Srbiji kao „najbolje za svoje dete“ obično pominju uspeh u životu, materijalnu sigurnost, retko sreću. A u nekim drugim zemljama je, prema anketama, upravo to glavni cilj roditelja.

„U ranom predškolskom uzrastu deca nemaju dovoljno znanja o spoljašnjem okruženju, pa pokušavaju da zadovolje želje svojih roditelja. Kako odrastaju, na njih će sve više uticati vršnjaci, pa će smatrati poželjnim ono što oni takvim smatraju, ali i taj će uticaj uveliko zavisiti od porodičnog ambijenta. Roditelji, s druge strane, kad požele svom detetu uspeh ili materijalnu sigurnost, polaze od onoga što sami smatraju važnim ili sredina u kojoj žive. U zemljama visokog standarda obezbeđena egzistencija se podrazumeva, pa se ni ne pominje kao nešto što biste poželeli svojoj deci“, primećuje Jelena.

Samopouzdanje, optimizam, ljubav prema životu, svrsishodnost – to su vrednosti koje ona ističe, na prvi pogled čini se nepotrebno jer se „podrazumevaju“. Pa ipak, iz primera koje navodi u knjizi vidi se da mnogim roditeljima, pa i deci, sve to nedostaje.

„Danas postoje brojne teorije i modeli vaspitavanja deteta, ali umesto da roditeljima pomognu, kao da ih još više zbunjuju. Stalno slušamo o dečjim pravima, a nikada o roditeljskim, koja su jednako važna. Čujemo šta sve roditelj mora, a ne pominju se dečje obaveze kao važne smernice u formiranju odgovorne odrasle osobe. Zato kad izgovorimo kako su današnja deca nezainteresovana, bez empatije, bez motivacije, navikla da sve dobiju „na gotovo”, uzroke treba potražiti u našem pristupu njima“, uverena je naša sagovornica.

„Utešno je znati da deci nisu potrebni savršeni roditelji, već svesni, oni koji ne reaguju ishitreno i znaju zašto nešto brane ili hvale. Upravo zato bi trebalo da preispitamo svoje postupke prema deci, ali i obrasce po kojima smo sami bili vaspitavani, i ukoliko je potrebno ‘reprogramiramo’ ih kako bismo potomku ponudili najbolju verziju sebe“, primećuje Jelena Holcer. „Potrebna je samo jedna generacija osvešćenih roditelja koja će svojim novim pristupom uticati na decu, a ta deca, zatim, promeniti svet u bolje mesto za sve nas.“

Važno je ne šta, već koga imamo

U pandemiji smo naučili da više nije toliko važno šta sve imamo (od materijalnih dobara, na primer) već koga (od nama najbliskijih, najvažnijih osoba) imamo.

Jelena Holcer podseća da za akademska postignuća deteta nisu toliko bitni ni materijalni status, ni genetska predispozicija, pa čak ni inteligencija, koliko porodična atmosfera i sreća. Studija dr Jana Emanuela de Neve, urađena na Univerzitetu u Londonu (obuhvatila je više od 15.000 odraslih osoba), pokazala je da su najuspešniji bili oni koji su u detinjstvu odrastali u porodičnoj atmosferi opuštenosti i uzajamnog razumevanja. Te osobe su takođe uspešnije stvarale stabilne, dugoročne partnerske i prijateljske odnose, imale su čak i bolji finansijski status. Iako zvuči paradoksalno, deca će biti uspešnija u školi ukoliko škola ne bude glavna tema razgovora.

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.