Jelena Bačić-Alimpić otkriva da je novi roman nastao dok se suočavala sa teškim okolnostima i sopstvenim strahovima

Da istrajnost u osvajanju sopstvenih životnih vrhova ume da nagradi, ali i da žestoko obori na kolena, Jelena Bačić – Alimpić mnogo puta do sada osetila je na sopstvenoj koži. Jedna od naših najtiražnijih spisateljica poslednjih osam godina istovremeno je doživljavala najoštrije osude javnosti, koja ju je etiketirala kao televizijsko lice nedoraslo kvalitetnoj pisanoj reči. Cenu odvažnosti da dokaže koliko vredi platila je najskupljom valutom  – zdravljem, koje je pre godinu dana zapretilo da će je trajno izdati. Hrabra i jaka, kao junakinje njenih romana, ovog proleća ponosno predstavlja najnoviji roman Nigde nema te, koji je stvarala u teškim okolnostima.

Još ošamućena od udara života, osnažena neukrotivom vrcavom energijom, poznata Novosađanka za Hello! otvoreno govori o suočavanju sa sopstvenim strahovima, manama i borbi koju godinama vodi u tišini, daleko od javnosti.

Koliko ste bili nestrpljivi da čitaocima predstavite najnoviji rukopis?

 – Godinama potpisujem knjige svojim najvernijim čitaocima na dan izlaska novog romana, pa je tako bilo i ovog puta. Bila sam veoma nestrpljiva jer sam ovom knjigom napravila određeni iskorak u svom stvaralačkom radu i jedva čekam da čujem reakciju čitalaca. Prema onome što sam do sada čula nisam pogrešila, i to me veoma raduje. Zvanična promocija romana Nigde nema te planirana je za 8. jun u Beogradu.

Poznato je da mnogo istražujete i temeljno pripremate građu za svaki novi roman. Kako je ovoga puta izgledao taj proces?

 – Za ovu knjigu sam zaista mnogo istraživala, čitala, upoznavala se sa istorijskom građom i svim ostalim društvenim i socijalnim okolnostima vremena o kojem sam pisala. Čak sam dva puta putovala u Italiju ne bih li obišla sve etnografske muzeje, a potom i mesta koja opisujem u knjizi i u kojima se dešava radnja, od Sicilije do Dolomita.

Mnogi su osporavali vaš književnički poduhvat i verovali da će biti kratkog daha. Kako ste se nosili sa tim, koliko vas je to motivisalo, a koliko demoralisalo?

 – Na ovo pitanje veoma mi je teško da odgovorim, zato što je to bilo užasno vreme, u kome sam duboko patila, ne shvatajući kako neko ko me ne poznaje i nije pročitao nijednu moju knjigu može da izgovara ružne reči, neosnovane kritike, da iznosi neargumentovane stavove i vređa moju neznatnost. Onda sam shvatila da to govori o njima, a ne o meni, pa su naposletku moje knjige zapušile sva ta zlonamerna usta. Nije me demoralisalo, samo me je istinski vređalo kao ljudsko biće, a iznad svega kao ženu. Nijednog trenutka nisam odgovarala na sve te jalove pokušaje osporavanja mog zaista predanog rada i truda svih ovih godina, niti sam dozvolila sebi da se spustim na nivo onih koji nemaju obraza i koji tuđ, teškom mukom stečeni uspeh posmatraju kao ličnu uvredu. To je zaista njihov problem, a ne moj. Nikada nisam nikome nanela zlo, pomagala sam i pomažem u tišini svima kojima je potrebna moja pomoć, kao što u tišini živim i pišem.



Danas ste jedan od najprodavanijih pisaca Lagune. Koliko vam to imponuje, a koliko stvara opterećenje kada krenete u novi stvaralački poduhvat?

 – Imponuje mi veoma, jer biti bestseler pisac najjače izdavačke kuće u Srbiji svakako je razlog za radost. Već osam godina sarađujem sa Lagunom i zaista imam samo reči hvale za sve ljude koji tamo rade, sa direktorom i vlasnikom, gospodinom Dejanom Papićem na čelu. Oni su istinski profesionalci i raduje me što su započeli i neke pionirske poduhvate u izdavaštvu, koji postoje u svetu, ali ih u Srbiji još nema. Naravno da to podrazumeva određenu vrstu odgovornosti i opterećenja, jer se zaista trudim da svakom novom knjigom pomerim sopstvene granice, ali najvažnije je da opravdam ogromno poverenje čitalaca koje sam stekla u proteklih osam godina od kada pišem.

Javnost je nedavno zabrinula vest da ste se suočili sa ozbiljnim zdravstvenim tegobama. O čemu se zapravo radi i kako se sada osećate?

 – Dugo godina radila sam kao novinar i znam da novine prodaju senzacionalistički i bombastični naslovi, ali u mom slučaju zaista za tim nije bilo potrebe. Reč je o povredi kičme koju sam zadobila prošlog avgusta dok sam sama boravila na Siciliji i istraživala građu za novu knjigu. Prava istina je da sam tri dana ležala gotovo nepomična, da sam primala injekcije i da mi je lekar tri puta dnevno dolazio u hotelsku sobu pokušavajući da reši akutni bol. Kada sam se vratila u Srbiju, uradila sam sve potrebne preglede, ustanovljena mi je protruzija diska L4-L5 i odmah sam krenula na duge, svakodnevne, iscrpljujuće terapije. Upornošću, voljom i istrajnošću, a vežbanjem pre svega, uspela sam da se vratim u normalu i nikada o tome ne bih ni govorila da novinari to nisu saznali, kako – ni danas ne znam, ali nije bilo potrebe da se o tome piše na takav način. Ne želim da takvim pričama i naslovima skrećem pažnju na sebe, već isključivo radom i svojim knjigama. No, i protiv moje volje ispalo je, nažalost, drugačije.

Mislite li da vam je time organizam poručio da se trošite više nego što bi trebalo?

 – Apsolutno. Za godinu dana napisala sam tri knjige, trilogiju Kazna za greh, koja je, na moju veliku radost, doživela veliki uspeh, ali mislim da se to odrazilo na moje zdravlje. Dok pišem ja sam pod velikom tenzijom, vozi me adrenalin, a za nepunih godinu dana napisala sam više od devet stotina stranica. Kada je i poslednja knjiga iz trilogije izašla, a ja završila sve obaveze kojih je zaista bilo previše  – putovanja, književne večeri, potpisivanja, druženja sa čitaocima  – onog trenutka kada sam počela da se opuštam negde je puklo. Hvala Bogu što je to bilo izlečivo, ali je bilo upozorenje da prikočim. Međutim, ja nisam stala. I u periodu terapija i mahnitih vežbi ja sam pisala. Takva sam. Drugačije ne mogu.

Kako se opuštate i oporavljate od iscrpljujućih kreativnih perioda?

 – Putovanja me leče. Druženje sa prijateljima. Šetnja dva puta dnevno po parku sa mojom šnaucerkom Tojom. Čitanje.

Na šta ste, uz porodicu, privatno maksimalno fokusirani?

 – Na knjige. Mnogo čitam, strastveni sam čitalac.

Vaša deca polako koračaju putem svojih profesinalnih želja i snova. Kakve savete im dajete, kako da se bore za mesto pod suncem?

  – Moja deca i ja mnogo razgovaramo i presrećna sam što sam sa njima uspostavila odnos pun poverenja. Kod nas nema tajni, otvoreno pričamo o svemu. Savete im uglavnom dajem navodeći kao primere svoje greške i puštam ih da sami iz toga izvuku pouku. Ne rušim im snove, naprotiv, ne sečem im krila, puštam ih da lete.

Ćerka Dunja priželjkivala je studije psihologije u Beču. Da li će joj se želja ostvariti?

 – Nadam se da hoće. Dunja je vrlo vredna i veoma pametna, i ja ću je podržati u svakoj njenoj nameri i želji.

Sin Marko studije prava zamenio je engleskim jezikom i književnošću. Da li je ovoga puta dobro odabrao?

 – Marko je napustio prava posle prve godine, kada je shvatio da to ipak nije njegov životni poziv i odlučio je da upiše studije engleskog jezika i književnosti. Odličan je student i redovno polaže ispite, a skoro pola prošle godine proveo je u Americi, što je za njega bilo veliko životno iskustvo.

Ko je u porodici vaš najverniji čitalac uzbudljivih priča koje pišete?

 – Sve troje.

Koliko ste tradicionalni po pitanju braka i roditeljstva, a koliko moderno nastrojeni i u kom pogledu?

 – Tradicionalna sam u obeležavanju nekih značajnih datuma, a u svemu ostalom sam vrlo širokih pogleda i otvorenog uma. Nikada nikoga ne osuđujem, svako bira svoj put i čini ono što misli da je za njega najbolje. Ništa se ne može na silu. Ako postoji ljubav, divno, onda bi je trebalo negovati i paziti. Ako se pak ona ugasi, nestane iz bilo kog razloga, najveći stepen i pokazatelj prave ljubavi je onoga ko više tu ljubav ne živi pustiti da ode. To je moje mišljenje i duboko verujem da bi ljudi kada bi, kao što je Ana Karenjina rekla, odnosno Tolstoj napisao, činili po svom srcu, a ne po pravilima bili daleko srećniji.

Šta je preduslov za dugovečnost ljubavnog odnosa dvoje ljudi?

 – Ljubav nije nešto što se podrazumeva. Za ljubav se morate boriti. Ali ne u smislu žrtvovanja kao što sam ja činila, već je veliko umeće znati i umeti voleti prvo sebe, a potom i druge. Ja to nisam umela i tek sada učim kako da sebe zavolim, sa svim svojim vrlinama i manama. Uvek su mi drugi, oni koje volim, bili ispred mene. Svu svoju ljubav, pažnju i sve što sam činila u životu činila sam zarad drugih, najmanje za sebe. I to je ono što u ovim zrelim godinama pokušavam da ispravim.

O čemu trenutno sanjarite na profesionalnom, a o čemu na privatnom planu?

 – Sanjam o maloj kući u cveću na Fruškoj gori, o miru i spokoju, i sve što želim je da oni koje ja volim, koji vole mene, pa i oni koji me ne vole budu srećni.
 
Autor: Deana Đukić
Foto: Marko Veljović
Izvor: Hello