Jan Martel: „Cela planeta je poput velikog čamca za spasavanje koji pluta kroz kosmički Pacifik“

U Indiju sam doputovao 31. decembra 1996. godine. To je bilo novogodišnje veče koje nikada neću zaboraviti. Lutao sam ulicama Mumbaja u stanju potpune emotivne otupelosti, osećajući se potpuno izolovanim u tom gradu, bez ikakve svrhe. Sada, kada se osvrnem, shvatim da sam tada zakoračio u mesto velikog ništavila koje sam doživeo na tri nivoa.

Osećao sam da mi nedostaje vera. Odrastao sam u ateističkoj porodici, u okruženju gde se bogovima nije pridavalo previše značaja, i čini se da su svi bili zadovoljni tim pristupom. U Kanadi, bogovi su zamišljani po ljudskom obličju. I to jeste bilo interesantno, ali ne dovoljno da bismo ih shvatali ozbiljno. Umesto toga, imali smo umetnost, nauku, dok su bogovi zavređivali obožavanje samo zato što su „isporučivali“ čuda kad se to traži od njih.

Drugi nedostatak koji sam osećao se ticao se odnosa prema životinjama. Nisam dete sa sela, odrastao sam u gradskom području i zbog toga nisam imao ljubimce. Ljubimci, kao i bogovi, bili su namenjeni deci.

Tokom prvih dana mog proputovanja Indijom, upoznavanje sa ljudima nije išlo lako. Krenuo sam potpuno sām u nepoznati predeo, u stranu kulturu, noseći samo ranac koji je bio jasan znak da nisam vezan ni za jedno mesto i da putujem sa malo prtljaga.

Verujem da narodi severne Amerike i Evrope osećaju isti nedostatak vere i povezanosti sa prirodom. Ljudi sa tih područja nisu preterano okrenuti veri, već su više zainteresovani za čuda kapitalizma, nauke i tehnologije. Zašto bismo gubili vreme na bogove, kada smo živi i zdravi? Što se tiče životinja, mi smo vrsta koja je opsednuta sobom. Grad je naša teritorija, pa smo sa tog prostora proterali sve životinjske vrste sem psa i mačaka, koje čuvamo kao ljubimce. Zbog toga, prosečni homo sapiens u svom životu sretne možda po koju vevericu ili goluba, i to je sve  od divlje faune.

Što se tiče jaza među ljudima, nije li baš to ono što je privlačno kod velikih gradova – mogućnost da ostanemo anonimni u njima, neprekidni dolazak i odlazak ljudi koji nas ne poznaju niti će ikad? Ostavili smo svoje rodne gradove iza sebe, porodice su razorene, a mi smo potpuno dobrovoljno porodicu zamenili osamom, kako bismo se osećali „slobodni“.

Video sam sebe kako stojim u Kolabi, nedaleko od spomenika Kapije Indije, bez bogova i bez prijatelja. I ne bih imao nikakvih problema da me i umetnost pre toga nije razočarala. Reč je o noveli čija je radnja smeštena u Portugal 1939. godine. Tu priču sam čak i pomenuo u predgovoru romana „Pijev život“. Očekivao sam da mi ta novela da snage za dalje, ali se to nije desilo. Ispostavilo se da je u pitanju bio samo naširoko opisan, beživotni rukopis koji nije imao nikakvu posebnu priču. Kada prisustvujete smrti jednog rukopisa, to je kao da ste prisustvovali smrti jednog boga.

Neki od tih dana su me zaista izmrcvarili. Možda ova reč deluje prejako, ali upravo tako sam se osećao, imajući u vidu da je život preda mnom, ali da nemam pojma kako da ga živim. (Nije ni čudo da sam došao na ideju da napišem novelu čija se radnja odvija na čamcu za spasavanje).

Prvo na šta sam obratio pažnju bile su životinje. Ne samo krave, koje su svete životinje u Indiji, već i vrane čije graktanje se čulo svuda, čopore majmuna, ili bilo koje od životinja koje tamo šetaju urbanim delovima grada bez ikakvog problema. Kada sam ušao u jedan od hinduističkih hramova, a ušao sam zato što su odavali utisak užurbanosti, ali u isto vreme i mira, postao sam svestan značaja životinja u hinduizmu. Hanuman, koji je predstavljen kao majmun, boginja Ganeš sa glavom slona, Nandi u obličju bika, Garuda sa likom orla i tako dalje.

Nakon tog zapažanja, počeo sam da obraćam pažnju na bogove kojih ima mnogo u hinduizmu. Ali, nedaleko od hinduističkih hramova, nalaze se crkve i džamije, posvećene bogovima nekih drugih religija.

Tako mnogo životinja, mnogo bogova, a šta mi predstavljamo u svemu tome, pitao sam se.

Prvi put u životu, počeo sam da razmišljam o njima malo ozbiljnije. Pogledao sam u oči životinjama, pogledao sam u oči bogovima, pokušavajući da ih shvatim najbolje što mogu. Posetio sam sve zoološke vrtove južne Indije. Kupio sam primerak Bhagavat Gite. Kampovao sam blizu mesta gde se čuvaju krave i dosta vremena proveo posmatrajući ih. Počeo sam da prisustvujem misama i molitvama koje su se održavale svakog petka.

Na taj način sam uspeo da nađem svoje mesto, da zakoračim na Pijev čamac za spasavanje. Pojednostavio sam priču i na isto mesto doveo sve bitne elemente života na zemlj – životinje i božansko, a onda sam jednostavno dozvolio da priča ide svojim tokom. Svaki čitalac ponaosob mora da odluči šta za njega predstavlja Pijevo putovanje Pacifikom. Meni je ono donelo kraj tim prazninama koje sam osećao. Nije da tvrdim da su divlje životinje sada postale moji prijatelji. Niti da Isus, Krišna ili Alah sada sede na mojim ramenima poput anđela čuvara sa kojima stalno razgovaram.

Promenilo se to što sada osećam da je cela planeta poput jednog velikog čamca za spasavanje koji pluta kroz kosmički Pacifik. Svaki dan naletim na nekog Ričarda Parkera (tigar iz knjige, manifestacija Pijeve snage), nekad mi to donosi mir, a nekad nemir. Zajedno pretražujemo horizonte pokušavajući da ugledamo kopno i spasemo se.
 
Izvor: www.theguardian.com