Laguna - Bukmarker - Ja Džasi: „Ropstvo je u mislima ljudi. Ono i dalje ima uticaja na nas.“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ja Džasi: „Ropstvo je u mislima ljudi. Ono i dalje ima uticaja na nas.“

Autorka romana „Povratak kući“ o istraživanju svojih korena, o tome kako je biti imigrant u Sjedinjenim američkim državama i da li trauma može da se usadi u našu DNK.



Debitantski roman Ja Džasi, „Povratak kući“ zapanjujuća je epska drama smeštena u Ganu i Sjedinjene američke država, o nasleđu ropstva kroz generacije. Autorka je za ovaj roman dobila predujam od sedam cifara, a knjiga je opisana kao „hipnotička“ i „sjajna“, a njena dvadesetšestogodišnja autorka kao „neverovatno nadarena“.

Zašto ste se odlučili da priča teče kroz generacije?

Započela sam „Povratak kući“ 2009. godine, nakon posete zamku u Kejp Kostu (gde su robovi bili tamničeni). Turistički vodič nam je tom prilikom rekao da su britanski vojnici, koji su živeli i radili u zamku, uglavnom birali lokalne žene za brak – što je činjenica koju nisam znala. Želela sam da postavim dve žene jednu uz drugu – ženu vojnika i robinju. Mislila sam da će roman biti tradicionalno struktuiran, sa radnjom u sadašnjosti i retrospekcijom iz 18. veka. Ali što sam više radila na tome, sve sam se više koncentrisala na protok vremena, na istraživanje činjenica o ropstvu i kolonijalizmu i njihove posledice – želela sam da ih sagledam hronološki.

Kako su tamnice uticale na Vas?

Prizor me je dotukao, a istovremeno osećala sam snažan bes. Tamnice još uvek smrde čak i nakon nekoliko stotina godina. Prljavština je bila svuda po zidovima i postojala je samo jedna mala rupa za vazduh na vrhu tamnice. Kada bi zatvorili vrata, svetlo više nije ulazilo unutra. Stotine ljudi su držani unutra po tri meseca pre nego što bi ih poslali sam Bog zna gde. Užas koji su osećali – nisu znali šta će im se dogoditi. Možete samo da zamišljate ili uopšte ne možete da zamislite.

Tema ropstva proizvela je neverovatne radove, od romana Toni Morison „Voljena“ do filma Stiva MekKvina „12 godina ropstva“...

Nedavno su objavljeni i romani „Podzemna železnica“ Kolsona Vajtheda i „Grace“ Nataše Dion. Ropstvo je nešto što u Americi još nismo prevazišli, ono je još uvek u mislima ljudi i utiče na nas.

Vaš roman postavlja interesantna pitanja o identitetu – na koji način je Vaš identitet pod uticajem mesta, okolnosti i gena?

Mesto je na mene uticalo veoma mnogo. Rođena sam u Gani, odrasla u Americi, živela u Ohaju, Ilinoisu, Tenesiju, Alabami. Studirala sam engleski jezik i kreativno pisanje na univerzitetima u Stenfordu i Ajovi. Mnogo ljudi u Sjedinjenim državama je rođeno na jednom mestu i tu je i ostalo. U Americi ima mnogo različitih mesta koja različito utiču na ideologiju ljudi. Budući da sam se i sama selila, kad sam ovo shvatila, razumela sam i mnogostrukost američkih identiteta.

A okolnosti?

Moj otac je profesor afričke kulture na francuskom jeziku. Moja majka je medicinska sestra. Da moji roditelji nisu odlučili da se emigriraju u Ameriku, moj život bi bio potpuno drugačiji. Jedna stvar od koje sam često bežala kao dete bila je da izraz „crnac“ ili „Afroamerikanac“ koji podrazumeva određen kulturni identitet drugačiji od mog kao imigranta. Bilo mi je teško da shvatim da sam bila crna na „pravi način“. Kako sam odrastala, bolje sam shvatala da ne postoji pravi način da budem ono što jesam, crnkinja. Trebalo mi je stvarno mnogo vremena da to shvatim... izgleda da reč „crnac“ može sve da generalizuje.

A geni?

Oblikovani smo svojim genima mnogo više nego što to shvatamo. Da li trauma može biti usađena u našu DNK? Smatram da je trauma nasledna.

Da li se patnja crnaca menja sa svakom generacijom?

Patnja se menja ali i ostaje ista. U Americi se ono najgore nije nikada završilo, samo je postalo novo. To je nešto čega sam pokušala da se držim u svom romanu – putanja traume je ponovo izmišljena. Istorija Amerike uključivala je stvaranje novih načina da se crnci potčine, još od samog početka. Otkako je na vlast došao Donald Tramp, pitamo se samo kakav nas novi pakao očekuje.

Da li ste religiozni?

Ne bih opisala sebe kao religioznu osobu iako sam odgajana kao pentokostalistička hrišćanka na jugu. Ali moj otac bi prošaputao: „Da Britanci nisu došli u Ganu, ko zna da li bismo mi sedeli u ovoj crkvi danas.“ Tako da je religija za mene, dok sam odrastala, oduvek bila ublažavana kolonijalizmom.

Da li patite od „krivice preživelih“?

Eva DuVernaj, afroamerička rediteljka, nosi majicu na kojoj piše: „Ja sam najluđi san svojih predaka.“ Tako da taj osećaj postoji. Koliko stotina hiljada crnih ljudi u ovoj zemlji je moralo da umre da bi sada Eva DuVernaj sedela u rediteljskoj stolici?

Ima li dobrih pripovedača u Vašoj porodici?

Mnogo! Počevši od mojih roditelja koji su pričali priče na zabavama – opšti način komunikacije među zapadnim Afrikancima koji vole velike, poslovičke priče. Ja sam uživo stidljiva. Radije pišem priče nego što ih pričam. Što se više približim sebi samoj i istini, sve mi postaje neugodnije.

Profesor istorije u Vašoj knjizi savetuje slušanje tihih glasova. Da li je to ono što i Vi radite?

„Povratak kući“ je mnogo više o jakim glasovima.

Kada ste se vratili u Ganu, da li ste osećali da tu pripadate?

To je dvostruka stvar – ili pripadaš ili ne. Sećam se trenutka kada je carinik u Gani tačno pročitao moje ime, osetila sam to kao najveću i najsrdačniju dobrodošlicu. U isto vreme, razumem svoj maternji jezik, ali ga ne govorim. Tako da sam neminovno na odstojanju – ta zemlja nikada ne može biti u potpunosti moja.

I kako se zbog toga osećate?

Kada sam bila mlađa, uznemiravala me je ideja da se toliko ovih stvari završava sa mnom. Ako budem imala decu, verovatno neću biti u stanju da ih naučim jezik ili da ih naučim kako da kuvaju tradicionalna jela. Ali kako sam odrastala, počinjala sam da shvatam da mi je dozvoljeno da izgradim svoj novi identitet koji je slojevitiji i dualistički.

Gde je za Vas dom?

To je veoma komplikovano pitanje. Trenutni dom je u Oklandu, u Kaliforniji. Ali mislim da već odavno znam da dom, za mene, nikada ne može biti jedno mesto. To je ta stvar koju nosite u sebi, slično ovim likovima, posebno Afroamerikancima koji su otrgnuti od svojih domova i još uvek gaje ovu vezu prema otadžbini. Dom je ona mala svetlost koju nosite sa sobom gde god da idete.

Nakon romana koji je tako tako ambiciozan, shvatam da ste zaslužili odmor. Da li ste već počeli da radite na novom?

Nadam se da ću napisati drugi roman, ali me publicitet trenutno sputava. Prvi put u svom životu moram da radim ovako nešto. Morala sam ponovo da naučim da sedim mirno, budem tiha – i odgovaram na pitanja.

Izvor: theguardian.com
Foto: Michael Lionstar
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.