Laguna - Bukmarker - Između istine i mitova, Petra Velikog i Dostojevskog, u „Priči o Rusiji“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Između istine i mitova, Petra Velikog i Dostojevskog, u „Priči o Rusiji“

Nijedna zemlja nije toliko raspravljala o sopstvenom nastanku, niti je tako često menjala priču o svom poreklu. Ako se to zna, onda se i rat u Ukrajini može lakše objasniti...

Svaka zemlja ima priču o svom nastanku. Neke se pozivaju na božanske ili klasične mitologije, na priče koje ih povezuju sa svetim delima stvaranja ili s drevnim civilizacijama, ali mitovi o nastanku, makar u Evropi, većinom su stvoreni u osamnaestom ili ranom devetnaestom veku…

… Kelti, Franci, Gali, Goti, Huni i Srbi – svi su oni modernim nacijama poslužili kao pranarodi, mada su zapravo bili vrlo složene društvene grupe stvarane tokom viševekovnih velikih seoba po evropskom kontinentu.

Lepo društvance za srpski narod koje bi moglo da posluži za neku „autohtonu“ istorijsku teoriju (znate ono „Srbi, narod najstariji“), ali ovog puta Srbi su poslužili samo kao ilustracija Orlandu Fajdžisu, poznatom britanskom istoričaru, u njegovoj poslednjoj knjizi koja zapravo nema nikakve veze sa Srbima i Srbijom. Ovog puta to je priča o Rusiji.

A ta knjiga, koja se doslovno tako zove – „Priča o Rusiji“ – izazvala je značajnu pažnju svetske javnosti, a sada izlazi i na srpskom jeziku (u izdanju Lagune, u prevodu Nenada Dropulića). Fajdžis je inače ekspert za pitanja ruske istorije i većina njegovih dela se bavi različitim periodima ruske istorije, bilo da je reč o Oktobarskoj revoluciji ili o dobu diktature pod Staljinom. Tek ovo je jedan celovit pregled ruske istorije kroz koji autor pokazuje, kako je u prikazu knjige u Njujork tajmsu navedeno, da je „rat u Ukrajini samo poslednja etapa ruskog izokretanja istorije u cilju opravdavanja svoje budućnosti“.

To ovu knjigu, iako je istorijska, čini više nego aktuelnom, kada ceo svet pokušava da razume kako je do ovog rata došlo.

Kako je nastala Rusija

Rusija je zemlja s pouzdanom budućnošću; nepredvidiva je samo njena prošlost, glasio je jedan vic iz sovjetskog doba.

Nijedna zemlja nije toliko raspravljala o sopstvenom nastanku, niti je tako često menjala priču o svom poreklu. Ova tema neodvojiva je od mita.

Jedini zapis koji imamo, „Povest minulih leta“, poznat i kao „Prvobitni letopis“, sastavili su monah Nestor i drugi monasi u Kijevu tokom prve decenije dvanaestog veka. U njemu piše da su se 862. godine međusobno zaraćena slovenska plemena današnje severozapadne Rusije dogovorila da pozovu Ruse, ogranak Vikinga, da njima vladaju: „Naša zemlja je prostrana i plodna, ali u njoj nema reda. Dođite, upravljajte kao kneževi i imajte vlast nad nama!“

Tri brata visokog roda, Rusi, stigli su brodovima. Sloveni su ih prihvatili. Dva brata su umrla, ali treći, Rjurik, vladao je Novgorodom, najvažnijim trgovačkim središtem na severu, do smrti 879, kada ga je nasledio sin Oleg. Tri godine kasnije Oleg je osvojio Kijev, kaže ovaj letopis, i osnovana je prva „ruska“ država, Kijevska Rusija.

Fajdžis navodi da „Povest minulih leta“ deluje više kao bajka nego kao istorijsko delo. Reč je, kako kaže, o tipičnom mitu o postanku, nastalom da ozvaniči političku zakonitost „Rjurikoviča“, kijevske vladarske dinastije, kao Bogom odabranih posrednika za pokrštavanje ruskih zemalja.

Oni koji su nadahnuće tražili na Zapadu smatrali su da su Rusiju ojačale reforme zapadnog tipa koje je Petar Veliki sproveo početkom osamnaestog veka, ali prema mišljenju slovenofila, rusku izvornu kulturu i tradiciju, njeno narodno jedinstvo, potkopalo je Petrovo nametanje zapadnih običaja i postupaka.

Veliki deo ovog mita je, međutim, plod mašte i posredovan kroz epske pesme, nordijske sage, slovenski folklor, drevne vizantijske letopise i verske tekstove.

„Ništa iz ovog dela ne treba smatrati činjenicom. Mi ne znamo pouzdano ni da li je Rjurik zaista postojao. Možda je to bio Rörik, bratanac, sin ili brat danskog vladara Haralda Klaka koji je živeo u to vreme, ali nema dokaza koji ga povezuju s Kijevom, pa je osnivač dinastije mogao biti neki drugi vikinški ratnik ili neka alegorijska figura“, piše Fajdžis.

Ova hronika bila je u žiži rasprava o poreklu Rusije još od prve polovine osamnaestog veka, kada je pisanje istorije u Rusiji još bilo u povoju.

Nemačka istorijska škola je promovisala teoriju da Rusija svoje poreklo duguje Vikinzima.

Osnovno pitanje jeste da li su Rusiju osnovali Rusi ili stranci. Pred kraj osamnaestog veka Milerova Normanska teorija prihvaćena je u Akademiji u kojoj su najvažniji istoričari bili nemačkog porekla. Oni su zastupali teoriju da je Rjurik pripadao nemačkom plemenu iz Skandinavije i da su rusku državu i kulturu osnovali Nemci. Katarina Velika, i sama Nemica, podržavala je njihov stav jer je tvrdio da su Rusi evropskog roda, a ona je to tvrdila u svojim brojnim radovima. Normanska teorija u nemačkim rukama poprimila je pomalo rasistički stav prema Slovenima, piše Fajdžis.

Antinormanisti, kako su ih zvali, tvrdili su da Rusi nisu skandinavskog porekla (ne spominju se u starim nordijskim izvorima i sagama) nego da su Sloveni čije se ime, kako su tvrdili, pojavljuje u grčkim izvorima iz drugog i arapskim izvorima iz petog veka. Postojbina Rusa, govorili su, jeste Ukrajina, što se vidi iz slovenskih imena reka (Ros, Rosava, Rusna, Rostavcija i tako dalje). Arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da su naselja gradili u odbrambenom krugu, za razliku od vikinških otvorenih naselja, i da su dosegli visok stepen materijalne kulture zahvaljujući kontaktima s helenističkom, vizantijskom i azijskim civilizacijama mnogo pre dolaska Vikinga.

Položaj antinormanista poboljšavao se u skladu s jačanjem uticaja nacionalizma na rusku državu. Vrhunac su doživeli u Staljinovo vreme, naročito posle 1945, kada je velikoruski šovinizam, snažno podstaknut pobedom nad nacističkom Nemačkom, stigao u samo srce sovjetske ideologije. Etnoarheologija ranih slovenskih naselja izuzetno je politizovana. Država je ulagala ogromna sredstva u iskopavanja, a od nalaza se očekivalo da pokažu da se „slovenska prapostojbina“ prostirala od reke Volge na istoku do reke Elbe na zapadu, od Baltika na severu do Egejskog i Crnog mora na jugu – drugim rečima, u oblastima koje je Staljin odredio kao sovjetsku „sferu uticaja“ tokom Hladnog rata. Pomisao da Rusija svoj nastanak duguje bilo kojoj stranoj sili, a kamoli „germanskim“ Vikinzima, postala je nedopustiva. Naučnike koji su se usudili da to kažu partija je primorala da revidiraju svoj rad.

Sovjetski pogled na poreklo Rusije tako se upetljao s konceptom etniciteta u kom se ethnos smatrao iskonskom srži nacionalnog identiteta koji je opstao kroz istoriju uprkos društvenim promenama. U vreme kad su zapadni naučnici zauzimali stav da su etničke grupe savremena intelektualna ideja, izmišljena kategorija nametnuta složenim društvenim grupama, njihove sovjetske kolege analizirale su etničke grupe kao iskonske grupacije definisane biologijom. Proučavanjem etnogeneze našli su koren moderne Rusije u jednom narodu iz gvozdenog doba i tvrdili su da su Rusi potomci drevnih Slovena.

Ovaj pristup pojavio se ponovo i još jači posle sloma Sovjetskog Saveza kada su se ruski, ukrajinski i beloruski nacionalisti otimali o etničko poreklo kijevskog nasleđa.

Vladimir ili Volodimir

Tu možemo da dođemo i na početak Fajdžisove priče. On naime knjigu počinje „jednim hladnim novembarskim danom 2016. Godine„ kada se „manja grupa ljudi okupila na trgu očišćenom od snega ispred Kremlja u Moskvi“.

Došli su da prisustvuju otkrivanju spomenika velikom knezu Vladimiru, vladaru Kijevske Rusije, „prve ruske države“, od 980. do 1015. Prema legendi, Vladimir je kršten na Krimu, tada delu Vizantijskog carstva, 988. godine, i tako je započelo preobraćanje ruskog naroda u pravoslavnu veru.

Bronzana figura s krstom i mačem u rukama visoka je preko dvadeset metara. Bila je najnovija u dugom nizu mastodontskih svetilišta Vladimiru podignutih posle pada komunizma u istom kičastom „ruskom“ nacionalnom stilu razvijenom tokom devetnaestog veka.

Drugi Vladimir, predsednik Putin, održao je uvodni govor. Uspeo je da izgleda kao da se dosađuje i dok je govorio. Činilo se da žudi da se svečanost završi što pre – možda je zato i počela ranije nego što je bilo planirano, kad je filmski reditelj Fjodor Bondarčuk, veliki pobornik nedavne ruske aneksije ukrajinskog Krima, pozvao Vladimira Vladimiroviča za mikrofon. Čitajući jednoličnim tonom, Putin je naglasio simboliku datuma otkrivanja spomenika, 4. novembra, na Dan narodnog jedinstva u Rusiji.

Veliki knez, izjavio je, „okupio je i branio ruske zemlje stvorivši snažnu, jedinstvenu i centralizovanu državu, uključivši razne narode, jezike, kulture i religije u jednu ogromnu porodicu“. Tri savremene države koje vode poreklo od Kijevske Rusije – Rusija, Belorusija i Ukrajina – bile su članice te porodice, nastavio je Putin. Bio je to jedan narod, odnosno jedna nacija, s istim hrišćanskim načelima, istom kulturom i jezikom koji su, naveo je, bili slovenski temelj Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza.

Ukrajinci su pobesneli. Imali su svoj spomenik velikom knezu, kog oni zovu Volodimir.

Podignut je 1853, u vreme dok je Ukrajina bila deo Ruskog carstva, visoko na desnoj obali Dnjepra iznad Kijeva, ukrajinske prestonice. Posle sloma Sovjetskog Saveza 1991. spomenik je postao simbol ukrajinske nezavisnosti od Rusije.

Nekoliko minuta posle svečanosti u Moskvi na ukrajinskom zvaničnom nalogu na Tviteru pojavila se slika kijevskog spomenika s tvitom na engleskom: „Ne zaboravite kako pravi knez Volodimir izgleda.“

Od vladavine Ivana Četvrtog, car i država posmatrani su kao jedno – združeni u telu jednog bića koje je, kao čovek i kao vladar, božji instrument.

Ukrajinski predsednik Petro Porošenko, izabran posle Majdanske revolucije 2014, optužio je Kremlj za prisvajanje ukrajinske istorije i uporedio „imperijalne“ postupke Rusije s aneksijom Krima.

Kijev i Moskva godinama su se prepirali zbog Volodimira/Vladimira. Spomenik u Moskvi bio je jedan metar viši od kijevskog, kao da se time potvrđuje prvenstvo ruskog prava na velikog kneza. Dok je Putin proglasio Vladimira osnivačem moderne ruske države, Ukrajinci su tvrdili da je Volodimir njihov zemljak, „tvorac srednjovekovne države Ruso-Ukrajine“, kako ga je opisao Porošenko 2015. u dekretu povodom hiljadu godina od kneževe smrti (činjenica da se pojam Ukrajina pojavljuje u pisanim izvorima tek krajem dvanaestog veka – a i tada kao stara slovenska reč za periferiju ili pograničnu oblast – prikladno je zanemarena). Nekoliko meseci kasnije Porošenko je dodao da je Volodimirova odluka da pokrsti Kijevsku Rusiju bila „ne samo kulturna ili politička nego i evropska“, čime se Kijev pridružio hrišćanskoj vizantijskoj civilizaciji.

Poruka je bila jasna: Ukrajina želi da bude deo Evrope, a ne ruska kolonija.

Obe strane pozivale su se na istoriju Kijevske Rusije – na zajedničku istoriju – kako bi preoblikovale priče onacionalnom identitetu svaka u svoje nacionalističke svrhe.

Petar Veliki

Fajdžis navodi da istorijski gledano, naravno, nema smisla govoriti ni o „Rusiji“ niti o „Ukrajini“ kao o naciji ili državi u desetom veku (niti bilo kada tokom srednjeg veka). Sukob zbog Volodimira/Vladimira nije pravi istorijski spor nego borba između dva mita o nastanku.

Kremaljska verzija koja kaže da su Rusi, Ukrajinci i Belorusi prvobitno bili jedan narod smišljena je da bi se opravdalo polaganje prava na „prirodnu“ sferu interesa (odnosno pravo na mešanje) u Ukrajini i Belorusiji, navodi Fajdžis.

„Ruska aneksija Krima, početak dugotrajnog rata protiv Ukrajine, proizašla je iz ovog sumnjivog tumačenja istorije. Invazija je bila odgovor Moskve na ‘prevrat’ u Kijevu, kako je Kremlj nazivao Majdansku revoluciju koja je počela kao narodna pobuna kada je proruski predsednik Viktor Janukovič obustavio pregovore o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji i približavanje zemlje Zapadu. Porošenko je u međuvremenu iskoristio mit o ‘evropskoj odluci’ Ukrajine kako bi ozakonio revoluciju koja ga je dovela na vlast i kasnije potpisivanje sporazuma s Unijom. Ukrajinski narod doneo je svoju ‘evropsku odluku’ u Majdanskom ustanku“, navodi Fajdžis.

Svi veliki sporovi o karakteru i sudbini zemlje vodili su se u okvirima pitanja o istoriji. Sukob između prozapadnjaka i slovenofila koji je u devetnaestom veku vladao intelektualnim životom Rusije sveo se na sukob oko istorije.

Oni koji su nadahnuće tražili na Zapadu smatrali su da su Rusiju ojačale reforme zapadnog tipa koje je Petar Veliki sproveo početkom osamnaestog veka, ali prema mišljenju slovenofila rusku izvornu kulturu i tradiciju, njeno narodno jedinstvo, potkopalo je Petrovo nametanje zapadnih običaja i postupaka.

I danas, tvrdi autor, dešava se da režim iznese svoje tumačenje neke epizode iz ruske istorije, i tu temu ispolitizuje. To nije ništa novo. Sovjetski istoričari još više su bili taoci promena zvaničnih stavova Partije, naročito pod Staljinom kada se istorija falsifikovala da bi se njegov značaj podigao, a njegovi suparnici oblatili. Neki su bili primorani da „ispravljaju“ svoje radove, a drugima su pak radovi povučeni iz biblioteka ili je objavljivanje njihovih dela zabranjivano.
Istorija se brižljivo cenzurisala i pre 1917, i to ne samo da bi se sprečilo objavljivanje moguće opasnih ideja i činjenica (svega što je nepovoljno prikazivalo autokratiju) nego i da se zvanična priča o prošlosti zemlje ne bi potkopala tako da ugrozi tekuću politiku. Naročito brižljivo se motrilo na ukrajinske istoričare jer se pretpostavljalo da su naklonjeni evropskim načelima.

Osim ove vrste kontrole, pisanje istorije u Rusiji je od prvih srednjovekovnih hronika bilo isprepleteno s mitskim idejama – sa mitovima o „Svetoj Rusiji“, „svetom caru“, „ruskoj duši“, o Moskvi kao „Trećem Rimu“ i tako dalje. Ti mitovi postali su temeljno važni za rusko shvatanje sopstvene istorije i nacionalnog karaktera. Politika i stavovi Zapada često su se – i pogrešno – oslanjali na ove mitove. Da bismo shvatili savremenu Rusiju, moramo da otvorimo te mitove, objasnimo njihov istorijski razvoj i istražimo šta nam govore o postupcima i identitetu zemlje.

Brojni pisci naglašavali su potrebu ruskog naroda za mističnim mitovima koji obećavaju bolju verziju Rusije. U romanima Dostojevskog, u kojima su patnja i spasenje česte teme, ta potreba deluje kao suština ruskog karaktera. Izdržljivost ovih mitova objašnjava mnogo toga iz ruske istorije: traganje naroda za svetim carem, otelotvorenjem njihovih ideala, koji će ih osloboditi nepravde; snove o izgradnji raja na zemlji revolucionarne utopije, čak i kad se pokazalo da je taj san zapravo noćna mora staljinističkog režima.

Kult o ruskom caru

Kult velikog kneza Vladimira, Ravnoapostolskog, kako ga zovu, odlično ilustruje to preoblikovanje prošlosti.

O njemu se ne zna gotovo ništa. Dokumenata iz njegovog doba nema, postoje samo kasnije monaške hronike i hagiografske legende o njegovim razgovorima koje su kao sveti mitovi poslužile da daju zakonitost njegovim naslednicima, vladarima Kijevske Rusije. Vladimir je, kao i mnogi kneževi, u srednjem veku proglašen za sveca, ali njegov kult stekao je važnost tek kasnije, u šesnaestom veku, kada ga je Ivan Četvrti Grozni istakao oslanjajući na njega svoje neosnovane tvrdnje da je kao moskovski car zakoniti naslednik kijevskih vladara i vizantijskih careva. Taj mit korišćen je u borbi protiv Poljske i Litvanije koje su posedovale delove nekadašnje Kijevske Rusije. Vladimira su slavili kao „prvog ruskog cara“, svetog „ujedinitelja ruskih zemalja“, u legendama čija je svrha bila da pronađu koren sve većeg moskovskog carstva u Kijevskoj Rusiji i Vizantiji kao u svojim svetim temeljima.

Brojni pisci naglašavali su potrebu ruskog naroda za mističnim mitovima koji obećavaju bolju verziju Rusije. U romanima Dostojevskog, u kojima su patnja i spasenje česte teme, ta potreba deluje kao suština ruskog karaktera.

Ovaj mit o nastanku bio je životno važan za Romanove koji nisu vodili poreklo od kijevskih kneževa i nisu mogli da na tome utemelje svoju krhku dinastiju nastalu 1613. posle dugogodišnjeg građanskog rata. Kako bi simbolizovao kijevsko nasleđe i ojačao pravo Moskve na vlast nad Ukrajinom, car Mihail, osnivač dinastije, naredio je da se mošti kneza Vladimira (osim glave) donesu iz Kijeva u Moskvu, gde su počivale u kremaljskoj Uspenskoj sabornoj crkvi do 1917. Kako je Rusko carstvo raslo i u osamnaestom veku progutalo najveći deo Ukrajine, tako je kult kneza Vladimira postajao središte mita koji je to opravdavao. Njegov život se slavio kao simbol svetog porekla carstva i ujedinjene „porodice“ ili „nacije“ Rusa – Velikorusa, Malorusa (Ukrajinaca) i Belorusa, kako su ih zvali u ovom imperijalnom govoru.

To značenje Rusi su namenili spomeniku knezu Vladimiru u Kijevu kad je otkriven 1853, mada su ga do kraja devetnaestog veka već osporavali ukrajinski nacionalisti tvrdeći, kao i Porošenko, da je spomenik njihov, da je simbol njihove evropske nacije.

Izvori revolucija

Savremena ruska politika često se analizira bez poznavanja prošlosti zemlje. Da bismo shvatili šta Putin zaista znači za Rusiju i svet, moramo da razumemo kako je njegova vlast povezana s viševekovnim obrascima ruske istorije i šta znači kad se on poziva na te „tradicionalne vrednosti“, navodi autor.

Priroda državne moći je druga tema koju ovde valja spomenuti. Katarina Velika rado je poredila Rusiju s evropskim apsolutističkim državama. No Rusija im nije bila slična. Razvila se kao patrimonijalna, odnosno lična autokratija u kojoj je koncept države otelotvoren u ličnosti cara, odnosno gospodara kao suverenog vladara ili vlasnika ruskih zemalja.

U srednjovekovnoj Evropi zakonska odvojenost „vladareva dva tela“ – njegove smrtne ličnosti i svetog položaja monarha – omogućila je razvoj apstraktne i bezlične koncepcije države. No to se u Rusiji nije dogodilo.

Od vladavine Ivana Četvrtog car i država posmatrani su kao jedno – združeni u telu jednog bića koje je, kao čovek i kao vladar, božji instrument.

Činjenica da se careva vlast smatrala božanskom, što je nasleđe Vizantije, bila je ujedno snaga i slabost ruske države. Mit o caru kao o svetom posredniku s jedne strane bio je neophodan kultu svetog cara koji je podržavao monarhiju do dvadesetog veka kada su ga najzad razbile surove mere Nikolaja Drugog protiv narodnog nezadovoljstva. S druge strane taj isti mit mogle su da koriste vođe pobunjenika, kao što je bio slučaj s ustancima pod vođstvom kozaka u sedamnaestom i osamnaestom veku, da potkopaju carevu moć.

U mašti naroda car je trebalo da donosi istinu i društvenu pravdu narodu. No ako je car nepravedan, on ne može biti „pravi car“ nego je možda antihrist koga je đavo poslao da uništi božje delo u „svetoj ruskoj zemlji“ i stoga mu se treba suprotstaviti. Tvrdeći da se bore za povratak pravih careva na presto, kozaci na čelu ustanika uspeli su da privuku mase u pobune koje su uzdrmale državu u kritičnim trenucima njene moderne istorije.

Slične ideje o istini i pravdi podupiraće i Oktobarsku revoluciju iz 1917. Mit o svetom caru tada je ustupio mesto kultu vođa, Lenjina i Staljina, čije statue su nicale na svakom trgu. Putinov režim oslanja se na ovaj drevni monarhistički obrazac upravljanja koji pruža privid stabilnosti zasnovane na „ruskim tradicijama“.

Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Velike priče


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.