Iz prve ruke: + 5 razloga za Frejzerovo rasterećenje

Kada je ta zbirka pesama prvi put bila objavljena, nisam ni znala za Džoa Frejzera. Bila sam tada verovatno još dripac u majčinom trbuhu. A kultna zbirka pesama je izašla tada, dakle, 1992. godine u svega 500 primeraka, u izdanju Društva prijatelja Ruže lutanja. Kad sam imala 4 godine i bila dripac na dečjem igralištu, izašla je opet zbirka poezije Džo Frejzer, sada kao prošireno izdanje uz 24 pesme, u izdanju Beopolisa. I negde tada je Frejzer dobio nagradu književnog kluba Jazzbina – a Jazzbina je bila pravi, kultni džez klub i antikvarnica, ujedno i mesto za gradske žurke i galerija – Jazzbina je bila pravo utočište u periodu hiperinflacije i najveće krize devedesetih. Ali vratimo se na Frejzera...



Sada kada imam 32 i kad još uvek ne govorim razgovetno, volim flomastere i Patagoniju – i dalje mislim da sam dripac. Gde je sad Frejzer, pitam se.

Nakon 32 godine Frejzeru mogu da kažem da se desilo – i ponovo će se desiti. Frejzer je povremeno čitao knjigu, ali retko. Frejzer je povremeno uzimao i pisaću pašinu, odvaljivao poneku pesmu. I tako se dogodilo da Frejzer, lutko, i posle 32 godine doživi još jedno izdanje, proširenije od proširenog. Da ne bismo zaobišli druge važne stanice na kojima se Frejzer zadesio – bila je tu izdavačka kuća Samizdat B92 i LOM. Ipak, možda zapravo niko nije ni bio ravnodušan prema Frejzeru jer, na kraju krajeva – ovog o kojem je reč niko nije zvao Smoukin Džo. Ovaj Frejzer čekao je na klupama u parku gde su sedeli pijanci i ćutali. Ovaj Frejzer ima kultni status među čitaocima već čitave tri decenije. S novim, još proširenijim izdanjem, nalazim za shodno da istaknem + 5 razloga zašto Frejzer mora da bude na polici svakog ljubitelja (a ne mora ni da ima to zvanje) poezije.

Postoji izreka da je bokser u ringu najusamljeniji čovek na svetu. Frejzer je istovremeno i zatečen i zbunjen i ošinut. S istom energijom se divi Česlavu Milošu i Gertrudi Stejn. On deli kobasicu i sir, barena jaja i hleb sa starim zidarom. Zbirka pesama „Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama“ je zbirka kao nastala kroz viewfinder Vladimira Milivojevića Bugija na objektivu od 35 mm, čiju je art-direkciju radio britanski fotograf Met Stjuart. Valjarevićeve pesme su lišene fotošopa. U njima ljudi piju kafe i puše cigarete. Pored nekih radnji, ta scena se stalno ponavlja. Najvažnije je biti tačan i uvek polaziti od istine.
 

Mnogi su književni kritičari veličali Valjarevićevu škrtost u leksici i opreznu upotrebu reči. Oni koji nisu književni kritičari rekli su da je najvažnije to što mu veruju. Jedan tip je jasno rekao: „U njegovim stihovima nema ustaljenih pravila. Kao da u poeziji moraju da postoje neka pravila. Valjarević piše onako kako misli, oseća i doživljava svet oko sebe. Valjarević je, na kraju krajeva, sam rekao: ‘jebe mi se za poetičnost’.“
 

Dok sam taksativno pratila razloge koje sam želela da navedem, nabasala sam na još jedan. Na Fejsbuk stranici uz jedan post posvećen ovoj zbirci poezije još 2012. – nepoznati mladić je napisao: „Mogao bi neki prevod na engleski? U suprotnom će ljudi nastaviti da kupuju Momu Kapora svojim inostranim prijateljima.“ Bez namere da devalviram delo Mome Kapora – možda bi zaista bilo dobro da se porazmisli o prevodu na engleski. Ja bih, možda ponajviše, volela da vidim prevod pesme „Pred zoru“. Jednostavno me zanima kako bi na engleskom zvučalo: Mlad sam pisac i u krizi, dimim cigaretu i volim maglu.
 

Za proširenog Frejzera, Valjarević je rekao: „Sve što sam želeo tada, želim i danas.“ Ako već posedujete Frejzera s 49 pesama, pa čak i Frejzera s 49 + 24 pesme, onda uzmite i Frejzera sa 49 + 24 + 5 pesama, to je ukupno Frejzer sa 78 pesama, tom Frejzeru treba jedan mali majmun na stolu. Kad pomislite da biste voleli jednog majmuna, tu na stolu – dobro razmislite da li je to pitanje želje ili potrebe. Krucijalna je razlika. Jer svakih 5 novih pesama mora da ima jednog majmuna koji pravi svet za sebe i sluša muziku. Svako pravi svoj svet za sebe – on je onoliki kolikim ga napraviš.
 

Ukoliko pak shvatite da ste ravnodušni prema poeziji – da vas interesuje život bizona i, normalno, vukovi, onda dohvatite Džeka Londona. Ako vam London ne ide od ruke, onda iznova pročitajte „Komo“. Ako biste nešto uzbudljivije – onda čitajte „Komo“ na engleskom, to postoji sasvim izvesno. Možda da to ponesete svojim inostranim prijateljima (ili sebi samom, ako ste svoj najbolji inostrani prijatelj). Ako ne biste „Komo“ – onda „List na korici hleba“. Čitajte Valjarevića da ne biste bili Zeleni Jakob Nedorasli. Ipak nismo voće. Kucnite u lubenicu savijenim kažiprstom i osluškujte zrelost. Bilo da volite poeziju ili ne – odatle dopiru kultni stihovi i ne treba da nas brine neizvesnost jer, i posle 32 godine, miriše na Frejzera.

Autor: Irina Markić, urednik
Izvor: Plezir