Ivan Ivanji „Poslednji potez“ – Vekovi između korica

Ivan Ivanji je autor za kog sam odavno čula. Piše istorijske romane što mi je posebno zanimljivo i privlačno. Pa ipak, do početka ove 2021. nijednu njegovu knjigu nisam pročitala.

Spremajući se za dragoceno slobodno vreme na raspustu, otišla sam u biblioteku. Volim da pitam bibliotekarke (koje su izuzetno fine) za preporuku, ali rado i sama pretražim policu sa najnovijim naslovima. Od svih knjiga samo mi je jedan naslov privukao pažnju: „Poslednji potez“ Ivana Ivanjija. Uzela sam je, ne znajući tačno kada ću biti raspoložena za nju. Kako ne mogu da budem ni dana bez knjige koju čitam, iz puke radoznalosti, bacila sam pogled na zadnju koricu i natpis šta o pozajmljenom delu kaže Pavle Zelić (pisac i scenarista):

„'Poslednji potez', kapitalno delo vrhunskog pripovedača Ivana Ivanjija, nudi originalan i svež pogled na prelomne događaje oko Drugog svetskog rata na primeru jedne sasvim neobične jevrejske porodice. Savremenik i učesnik događaja koje opisuje u 'Poslednjem potezu', Ivanji na maestralan način stvara značajan roman srpske književnosti. On to čini lomeći sudbinske istorijske poteze preko leđa muškaraca i žena iz jevrejske porodice Rotbart, odnosno Radvanji, odnosno Radvan. Ti ljudi su menjali prezimena i imena kako su ih političke i ratne okolnosti nagonile, rizikujući sve da bi ostali dosledni svojim idealima. Zagrebavši u prošlost ove familije i ovog prostora, Ivanji daje lični pečat vremenima u kojima je i sam bio značajan akter, kreirajući fikciju, koja pleni istinitošću i doživljajem preživljenog. Pokazujući redak osećaj za detalj i nenametljive istorijske lekcije, autor nas vodi u epopeji dužoj od veka, kroz prošlost koju tek treba u potpunosti da razumemo i prihvatimo.“

Moram priznati da me je sažetak zaintrigirao.

Izvučen citat na koricama samo je pojačao želju da počnem sa čitanjem: „U protivrečnosti sa željom da stanovništvo ostane mirno i bude spokojno bilo je samo to što su na Terazijama u samom centru sa stubova uzdignutih za električne vodovode tramvaja visila tela petorice obešenih muškaraca.“

Poglavlja su uglavnom naslovljena imenima junaka značajnih za priču (pukovnik Helmer, Leopold, Ferko, Franciska, Rudolf, Irina, Maša, Goran). Na taj način se upoznajemo korak po korak, stranicu po stranicu sa glavnim akterima radnje.

Početak je vezan za 19. avgust 1941. godine: „Prvi zraci sunca rano ujutro 19. avgusta 1941. godine obećavali su u glavnom gradu Srbije Beogradu prijatan letnji dan. Ljudi su se nadali da neće biti tako vruće kao prethodnih nedelja kada bosim nogama nije moglo da se stane na asfalt, a nebo se čisto, bez ijednog oblka kao plavi poklopac nadnelo nad uzavreli kotao onespokojenih ulica i kuća. Nemačke okupacione vlasti trudile su se da sve bude što normalnije, da stanovništvo ostane mirno i zadovoljno novim poretkom, oružane snage bile su potrebnije na Istočnom frontu. U protivrečnosti sa željom da stanovništvo ostane mirno i bude spokojno bilo je samo to što su na Terazijama u samom centru sa stubova uzdignutih za električne vodove tramvaja visila tela petorice obešenih muškaraca…“

Ko je čovek koji perom slika ovakve slike? Ko ulazi u moj um i tu se nastanjuje, povremeno me gurkajući, s vremena na vreme vukući za rukav da pođem za njim u svet koji tako plastično i realistično stvara?! Nisam želela da ostavim ta pitanja otvorena. Iščitala sam biografiju u knjizi, ali me je ona tako opčinila da sam potražila brojne intervjue ovog izuzetnog čoveka i snimke gostovanja na televizijama da bih se još bliže „upoznala“ sa njim.

S obzirom da je autorova životna priča pravi bestseler, pokloniću joj pažnju kakvu i zaslužuje.

Ivan Ivanji ove 2021. godine 24. januara puni 92 godine. On piše, objavljuje, komentariše, gostuje, planira, radi punom parom! Otmen je sedokos gospodin mudre reči i mirnog temperamenta. Sada, kada sam počela o njemu da pišem, ne znam šta pre da vam kažem. Možda to da je 2020. godine objavio roman „Milijarderovi sinovi“ koji je nastavak kultnog romana „Milijarder“ (objavljen 2014). Godinu dana pre, 2019. objavio je roman „Vila na Dedinju“, a 2018. „Poslednji potez“. Počinjem s ovim podacima jer mi je fascinantno koliko je ovaj stvaralac aktivan i produktivan! Prepoznaju ga i pamte po trilogiji: prvu knjigu „Dioklecijan“ izdao je 1973. godine.

Zanimljiva je priča o njenom nastanku. Gospodin Ivanji je od urednika „Jugoslavije“ dobio nalog da o Dioklecijanu napiše nekih tridesetak stranica za fotomonografiju o palati tog cara u Splitu. Započeo je sa istraživanjima, prikupio obimnu građu, a onda rekao uredniku da potraži nekog drugog ko će uraditi tekst za monografiju, jer će on napisati roman.

U jednom od intervjua je kazao da je kraj romana Dioklecijan vodio ka romanu „Konstantin“ (1988), a kraj romana Konstantin do romana  „Julijan“ (2008). „I eto trilogije“, smestio je autor u tri reči svoj višedecenijski rad!

Navešću još neke naslove (iz novijeg vremena), koje ću sigurno potražiti što u biblioteci, što u knjižari:  „Smrt na Zmajevoj steni“ (1982), „Jedna mađarska jesen“ (1986), „Guvernanta“ (2002), „Balerina i rat“ (2003), „Čovek od pepela“ (2006), „Staljinova sablja“ (2008), „Aveti iz jednog malog grada“ (2009), „Moj lepi život u paklu“ (2016)…

Ivan Ivanji je još u mladosti pisao i objavljivao pesme, drame, bajke, eseje…

Morate priznati da je stvaralački ospis ovog pisca impozantan! Dela su mu prevođena na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovenači, slovački… On je sa nemačkog i mađarskog preveo na desetine knjiga i drama.

Sve sam ovo napisala, a još nisam dala odgovor ko je Ivan Ivanji.

Ako kažem da je pisac, novinar, pedagog, diplomata, dramaturg, pomoćnik upravnika dva pozorišta, prevodilac… opet sam rekla premalo.

Rođen je 24. 1. 1929. u Zrenjaninu. Roditelji su mu bili lekari, Jevreji. Ubijeni su, otac 1941, majka 1942. (na Starom sajmištu). On se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima u Aušvicu i Buhenvaldu do aprila 1945.

Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu. Studirao je arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu.

Preko dve decenije bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima ondašnje države.
Dodeljen mu je austrijski Orden časti za nauku i umetnost prvog reda.

Tvorac je memoarske proze „Titov prevodilac“. Živi u Beogradu.

Zanimljiv mi je piščev stav iznet u jednom (od pročitanih) intervjua: „Pisac ne treba mnogo da priča, trebalo bi da je sve objasnio u knjigama“.

Znam da je neobičan ovaj moj prikaz.

Znam da sam pisala mnogo o autoru, a malo o delu. Ali prosto me je ponela njegova životna priča, kao i plodonosno stvaralaštvo za koje se nadam da će trajati još mnogo godina!

Ipak, evo nekoliko napomena o romanu „Poslednji potez“ koji je i pokrenuo čitavu ovu lavinu!

To je porodična saga koja prati jednu jevrejsku porodicu nastanjenu u današnjoj Vojvodini. Prvi članovi tog porodičnog stabla su Samuel i njegov sin Lepold koji su rođeni u selu Perlez u Banatu. Godina u kojoj ih srećemo je 1885. godine. Od tada saga seže do današnjih dana i poslednjeg izdanka – Gorana, koji takođe ima svoje naslednike (samo su spomenuti i njih radnja ne fokusira).

„Dobro je kad dvojica ljudi umeju ne samo da razgovaraju nego i da ćute zajedno dok svako misli svoje. Otac i sin su to umeli.“ (str. 303)

Iako je to izuzetno širok vremenski raspon, Ivan Ivanji svakom članu porodice Rotbart (prezime znači crvena brada) daje zavidan prostor da bi ga opisao, predstavio i istakao značaj u tom porodičnom nizu.

„Rudijev pradeda Samuel Rotbart bio je, dakle, verni austrijski patriota odan dinastiji Habzburg. Deda Leopold promenio je prezime u Radvanji i voleo samo mađarski deo dvojne monarhije posle nagodbe. Bio je ne samo državni veterinar, nego i posednik i vlasnik seoske gostionice, građanin, mason, odnosno, buržuj, međutim, pomirio se sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca posle nazvanom Jugoslavija. Da li je bio oportunista? Svakako. Da mu je to neko rekao u oči, verovatno bi slegao ramenima i odgovorio da tako treba. A rođeni otac? Sušta suprotnost. Često je bio preterano agresivan. Služio je kao austrougarski zastavnik u Albaniji za vreme Prvog svetskog rata. Kao lekar je u Jugoslaviji postao komunista, a svoj pseudonim Radovan, posle završetka Drugog svetskog rata, službeno je pretvorio u svoje prezime…“

Nije ni čudo što Ivana Ivanjija nazivaju svedokom XX veka, zar ne?!

Članovi porodice iz romana „Poslednji potez“ dakle iz generacije u generacije menjaju prezime jer ih na to nagone istorijske prilike koje su bile turbulentne i nosile krupne promene po čitav svet, pa i po svakog pojedinca.

Zanimljivo je to ukrštanje opšteg i ličnog plana u delu. Divno su apostrofirane slučajnosti, a koje i nisu bile tek puka slučajnost koje su spasavale ili preokretale živote glavnih junaka.

Ovu priču ne čitate, već hitate za njom (iako je naracija spora, raskošna, puna detalja i epizoda) čas na kočijama, na konju ili u fići. Znate samo da ne želite da zastanete, niti da se zaustavite. A kada se to ipak dogodi, posle pročitane poslednje stranice osećala sam se kao kada sam u rukama imala najveće svetske klasike. Zato što je galarija likova beskrajno raskošna, to je najveća vrednost ovog dela koje vam toplo preporučujem.

Ja, kao na prepunom švedskom stolu, biram među ostalim naslovima Ivana Ivanjija šta ću sledeće da pročitam!

Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: ljiljanasarac.com